Ratni valjak Damaska

Jedan krajnje nestandardni forum lidera –  Nemačke, Rusije, Francuske i Turske, Angela Merkel, Vladimir Putin, Emanuel Makron i Redžep Taip Erdogan, sastaće se iduće nedelje u Turskoj (mogućno je u Izmiru), motivisan ambicijom da se iznađe “političko rešenje za Idlib”.

To su bar izneli u svoj evropski izlog Berlin i Pariz (“Erdogan to meet Merkel, Putin and Macron for Idlib summit”, DW com).

Erdogan, koji je u Siriju poslao tursku vojsku, i čak i ne kontaktira s vlastima u Damasku, politiku i “političko rešenje” i ne pominje. Predsednik Turske preti da će ratno zapleteni čvor Idliba preseći mačem.

Čak se neće ustručavati da pri tome dođe i u sukob s Rusima – koji vojne akcije sirijske armije osiguravaju dejstvima iz vazduha.

“Ja sam Putinu juče jasno nazanačio našu odlučnost u odnosu na Idlib. Ja sam to pomeno Merkelovoj i Makronu, takođe”, obratio se Erdogan skupu političkih pristalioca u Izmiru.

Moskva, četvrti u političkom čamcu, “ne talasa”. A i ne paniči. Rusija, radije poziva da se Ankara vrati neispunjenim obavezama Turske iz sporazuma u Sočiju (2018.).

Komandosi turske vojske sa oklopnim transporterima u okrugu Reihanli, Hatai, Turska, 13. februara 2020.

Rešenje još pre dve godine

Podtekst ruske poruke je da “političko rešenje” za kojim se traga -  postoji, samo Turska ga se ne pridržava. A, takođe, i da jedan već pronađeni sporazum, ako je izraz pravilno procenjenih mogućnosti, ne može imati alternativu.

U Siriji, “mogućnosti” su bilans rata koji je pri kraju. Taj rat dobija Damask.

U matematici, to je tzv. “data veličina”, nepromenjivi faktor. 

“Sočinski sporazum”, ticao se rusko-turskog sadejstva u Siriji, uz uvažavanje “date veličine”. “Soči” je usvojen i bio je podloga za potonju “Astanu”, pošto je uključivao i Iran – trećeg uticajnog u ratnoj igri s Damaskom.

Saglasno “Sočiju 2018”, Turska je trebalo da se distancira i razoruža Hajat Tahrir al-Šam. Ona nije to učinila.

Dim iznad Idliba posle raketiranja

Duša iračke Al kaide u Siriji

Sirijski islamisti, koji su se u Iraku borili u okviru Al kaide, vratili su se 2012. u Siriju i obrazovali Front al-Nusra, lojalan Al kaidi.

Pripadnost Al kaidi otežala je pristup Fronta fondovima spoljne pomoći u novcu, oružju i opremi, i od 2015. organizacija je ušla u proces preimenovanja, dok se 2017. nije legitimisala pod imenom Hayat Tahrir al-Sham (HTS).  (“Turkey faces strategic defeat in Idlib after failing to live up to its commitments on Syria”, Scott Ritter, former US Marine corps intelligence officer, www.rt.com).

Promenjeno ime nije promenilo dušu terorističke formacije.

Oko 30 hiljada njenih boraca, protivnika vlade u Damasku, operiše u sirijskoj Idlib provinciji. Drugo krilo tog otpora Damasku je FSA, tzv. Slobodna sirijska armija. 

Sirijska porodica sa svom imovinom, napušta Idlib

Erdogan obećao - nije izvršio

Septembra 2018, Rusija, Turska i Iran, sporazumeli su se tokom sastanka lidera tri sile u Sočiju o potrebi zaštite od stradanja civilnog stanovništva Idlib provincije.

Saglasno Sočiju, Rusija i Sirija odložile bi vojne operacije za oslobođenje provincije, dok bi Turska imalo da aktivira tzv. zone dezangažovanja – unutar kojih bi tzv. antirežimske snage odložile oružje, uključujući i teško naoružanje, a njihovo razoružano ljudstvo bilo evakuisano.

To je trebalo da bude slučaj i sa HTS – da položi oružje i da se evakuiše.

U kontekstu plana, Turska je uspostavila svoje teško naoružane “opservacione stanice”, širom “zona dezangažovanja”.

Problem je stvoren kada je Turska promenila namenu svojih “opservacionih stanica”, i preobrazila ih u isturena utvrđenja i pretnju eventualnim ofanzivnim akcijama sirijske armije, pomognute vazdušnom podrškom Rusije.

U međuvremenu, niti je odatle evakuisala HTS, niti razoružala FSA. Ankara nije, u stvari, ostala pri reči u odnosu na svoj deo obaveza Soči sporazuma.

O motivima, može se nagađati. Erdoganu je teško da se pomiri s verovatnoćom vraćanja tog dela sirijske teritorije pod kontrolu Damaska. Ofanziva sirijske armije na Idlib, pomognuta ruskom podrškom iz vazduha, međutim, vodi baš u tom pravcu.

Raketiranje Idliba sa položaja sirijske armije

Zatečeno stanovništvo

Idlib, grad i istoimena provincija na severozapadu Sirije, su još poslednji neoslobođeni deo te zemlje, nakon pokušaja Turske i Zapada, da vojnim i finansijskim pomaganjem unutrašnjih rivala i spoljnih protivnika Damaska, uključujući i tzv. islamiste Al kaide prebačene u Siriju iz Iraka, sruše legitimnu vlast Bašara el Asada u Damasku.

Provincija ima oko tri miliona ljudi.    

Priskakanje Damaska Moskvi i zahtev Sirije Rusiji da pruži vojnu pomoć, promenili su ritam rata.

Najveći deo izgubljene teritorije, oslobođen je i vraćen pod kontrolu vlade u Damasku. Preostao je još... Idlib. Valjak armije, podržan udarima ruske avijacije, nastupio je po položajima “islamista” i tzv. Slobodne sirijske armije.

U tesnacu, u prostoru pod olovom jednih i drugih je, međutim, tri miliona stanovnika Idlib provincije. Čemu može da se nada tolika masa ljudi?   

Izbeglički kamp kraj Idliba pod snegom 13. februara 2020.

Nevolje Evropljana

Za hitan susret Evropljana, Erdogana i Putina, zauzeli su se Pariz i Berlin.

Pričinjava se da je to hitno, štaviše, i u okolnostima kada svaka od prestonica ima dovoljno svog sopstvenog, nacionalno prečeg sadržaja. Posebno Nemačka, šokirana dejstvima krajnje desnice, čija je politička mina ošamutila čak i vladajuću Hrišćansko-demokratsku partiju – u meri da ova hitno mora rešavati pitanje lidera i kandidata za mesto Angele Merkel 2021.

Ipak, ako neko pomisli da je to nesebičnost predvodećih, prevariće se.

Baš problem CDU ukazuje koliko je fenomen izbeglištva u “mirnu i srećnu” Evropu, sa anglo-američki razorenog i destabilizovanog Bliskog istoka, i sve vreme uz ravnodušno odobravanje evropskih saveznika, naškodio uhodanoj spokojnosti Zapada kada je reč o političkom poretku. Taj Bliski istok, odakle se Amerikanci evakuišu - sada ostaje Evropljanima, da se oni ponesu sa posledicama.

Celi jedan narasli talas desničarskih skandala, ali i atentata oružjem, je sada to s čim je prinuđena da se suoči Nemačka – u neskrivenom strahu od vampira svoje, u sećanju, još neupokojene prošlosti.

Priliku ekstremnoj desnici, da se ovako gromko pojavi na demokratskoj sceni, ponudile su odluke Angele Merkel da, pobuđena uzvišenim načelima a i praktičnim razlozima potrebe za jeftinom radnom snagom – široko otvori vrata pred imigrantima.

Sada, “Idlib” preti da Evropu dodatno “napumpa” izbeglicama.

Na granici Sirije i Turske, okupljeni na sirijskoj strani “više hiljada ljudi” sabralo se u nadi da će privući pažnju “međunarodne zajednice”, javio je Mustafa Danon, Sirijac koji je snimio prizor i pokazao video na tviteru.

Motiv skupa uz granicu saopšten je u nekoliko reči: “Iz Idliba u Berlin!”

Sirijci koje Turska ne propušta “na ovu stranu” nadaju se da će “privući pažnju međunarodne zajednice”, dopisao je autor. Tu gde jesu, u Idlibu, “oni ili ostaju i gledaju u oči smrti, ili pokušavaju da pređu tursku granicu, nadajući se sigurnosti i boljem životu”, tvitovao je Mustafa Danon  (“Idlib – The Syrian region abandoned by the world”).  

Mustafa Danon na sirijsko-turskoj granici javlja o patnjama i planovima izbeglica iz Sirije

Konferencija Evropljana i Erdogana

Inicijative prema Turskoj i Rusiji, latio se Makron.

Francuz se založio za susret Evropljana sa akterima u Siriji, Erdoganom i Putinom.

U petak prošle nedelje, (posredstvom video-konferencije), Makron i gospođa Merkel, zajednički su uverevali Erdogana da je neophodno da sedne za sto s Putinom.

Onda je državni šef Turske, istog dana, pozvao Kremlj. Govorio je s Putinom. Susret četvoro, uglavljen je.

Štampa pridodaje dramatici u javnosti.

“Militanti, koje podržava Turska, izvršili su u četvrtak (prošle nedelje) napad na snage sirijske vlade u Idlib provinciji”, što se završilo vojnim sudarom dve strane.

Nastojanje mogućnog sastanka četvoro lidera, mogućno je predvidti... ukoliko susret i usledi. Berlin, Pariz “plus” Ankara, pokušaće pritisak na Moskvu, da Rusija zaustavi sirijsku pobedonosnu inicijativu Damaska i oslobodi zemlju.

I još pride, da pusti iz obruča one koji su rat vodili i izgubili ga. Ako ne, i da Idlibom časti Tursku, nespremnu da prizna vlast u Damasku.