Partija Angele Merkel izgubila kompas?

U politici, kao i u privatnom životu, uskakanje u tuđi krevet, u stanju je da proizvede “posledice”.

U nemačkoj Tiringiji, jednoj od prisajedinjenih saveznih jedinica bivše NDR, pristiglih staroj kući “ugradnjom” u zapadnu državu, ispalo je da je uskok u taj “tuđi krevet” Alternativa za Nemačku (AfD), desničarski orijentisana partija, s najvećim brojem mesta u opozicionom segmentu Bundestaga, u Berlinu.

Takođe, i s ne malim brojem članova parlamenta u jesenas izabranom predstavničkom telu Tiringije, u Erfurtu – 22, od 90!

“Desno skretanje” Alternative, pokazano otporom “partijaca” useljavanju imigranata u Nemačku, ali ne i samo time, učinilo je relativno novu partiju popularnom – uz drugo, i kod odgovarajuće orijentisanih sledbenika Hrišćansko-demokratske unije Angele Merkel.

Jedan deo bivših “merkelovaca”, razočaran je socijalnom dimenzijom politike kancelara, proizišlom iz dugih godina suživota s levim krilom koalicije u Berlinu, Socijal-demokratskom partijom Nemačke.

U prostor, koji je tim manevrisanjem CDU-SPD uz centralnu liniju glavne scene ostao nepokriven, i na jednoj i na drugoj strani uskaču sada “novi”. Ali sa starim, ili desničarskim ili levičarskim, porukama biračima, odjedanput bez “autentičnog” reprezenta.

Na primer Zeleni, glasniji od SPD u borbi za veće radničke nadnice.

Premijer u ime pet poslanika

“Krevet” u kom se, u Tiringiji, obrela i izazvala “posledice” AfD, konstruisan je neočekivanim sporazumom ogranka regionalnih hrišćanskih demokarata (CDU) i “lese-fer” tipa preduzetnika minorne FDP (Partije slobodnih demokrata) – da se za prvog ministra Tiringije izabere Tomas Kemerih, iz FDP.

“Dil” dve strane, izrazio je previsoke ambicije i jednih i drugih – pogotovo FDP, rešene da ima premijera, naspram parlamenta, u kome ima svega pet poslanika. I to, tek od izbora, oktobra 2019. Pre toga, bila je bez i jednog.

Međutim, bilo je ambiciozno i za CDU, sa svega 21 članom parlamenta.

Slabašni za jednu koaliciju samo “svojih”, CDU s 21 i FDP s pet poslanika, posegnuli su da u dogovor o vladi Tiringije uključe kao trećeg AfD. Tiringijska AfD ima 22 člana parlamenta.

Prilika za AfD

Alternativa za Nemačku, čijeg se “društva” u Tiringiji na političkoj sceni klone, ne birajući reči osude te partije, i vodeća Levica (29) i Socijal-demokratska partija (8) i Zeleni (5), uskočila je u ponuđeni zagrljaj bez dvoumljenja. Pa, to je bila prilika. I nema je uvek.

Za predsednika vlade izabran je Kemerih, sa svega glasom prednosti (45). Gubitnik je, proizišlo je, Bodo Ramelov, dosadašnji i vrlo popularni uspešni predsednik vlade, ali član Levice (44).

Ramelov je bio kandidovan od levičara za još jedan mandat. Međutim, bez pomoći još nekog, na primer CDU, samo sama koalicija “crveni-crveni-zeleni”, kako nazivaju savez Levice, socijal-demokrata i zelenih, nije izgurala kolica uzbrdo.

Partija levih, koja je iz izbora izašla uz trijumf, sada se zaprepastila. Levi su optužili FDP da je “uskočila u krevet s fašistima”.

Sećanje na fašizam

Međutim, učinilo se da je obrt zaprepastio i svu Nemačku, ne samo Tiringiju. Bar javnost velike zemlje.

U godini, koja je 75 po redu od završetka Drugog rata, svako pominjanje bilo kakve nagodbe “s fašistima” proizvodi dubok utisak.

U Drezdednu, upravo se obnavlja sećanje na 75 godina od uništenja tog grada. Sravnjen je teškim bombama prvo iz engleskih onda i američkih aviona, bez vojnog razloga. Rat je već bio odlučen kada je Drezden satrt bez potrebe.

Iz grada nije bilo nikakvih vojnih dejstava – srušen je da bi London i Vašington pokazali Moskvi, kakvom udarnom moći raspolaže Zapad, u slučaju da Sovjeti rizikuju sukob. Kao što su i atomske bombe bačene na Japan.

Predsednik Nemačke, Karl-Valter Štajnmajer govorio je na komemoraciji u Drezdenu. Ipak, Štajnmajer je zanemario, da li je bilo potrebe da se grad sa biserima arhitekture uništi kada iz njega nije bilo nikakvog vojnog otpora – predsednik je apostrofirao katastrofu započetu dejstvima (Hitlerovog) fašizma u Nemačkoj. Teza je, da nije bilo fašizma, ne bi bilo ni “Drezdena”. Tačka.

Metla Merkel

S prizorom posle-izborne Tiringije u fokusu, javnost Nemačke užasnula se. Ukočila se pred lakoćom s kojom je u aferu “s krevetom” uplela sebe tiringijska CDU, regionalna grana partije koja je na vlasti u zemlji, u Bundestagu.

Zar je CDU tako lako pristala, da joj samo zarad jednog mesta u vrhu u jednoj saveznoj državi bude saveznik AfD – makar i precrtana za saradnju tamo “gore”, u Berlinu?

Kancelar Nemačke Angela Merkel zatekla se u poseti Južnoafričkoj Republici. Međutim, dejstvovala je otud, i munjevito.

Kristian Hajrt, njen glavni za istok Nemačke, podneo je ostavku. Razlog, požurio je i čestitao Kemerihu izbor za premijera Tiringije. Pre ostavke, “razgovarao je” s gospođom Merkel.

Odstupio je pre nego što je i kročio na dobijeno mesto i glavni, Kemerih. Kritikovan je jer je prihvatio da se rukuje s Bjornom Hukom, službenim govornikom AfD, “koji se dovodi u vezu sa više anti-semitskih skandala”.

Najzad, u petak, šef Hrišćansko-demokratske partije za Tiringiju Majk Moring, odstupio je takođe. Otkazano mu je, jer dopustio je da predstavnici CDU, članovi parlamenta, glasaju rame uz rame sa AfD “za otkaz socijalističkom premijeru” Ramelovu. Tome je prethodilo usaglašavanje platforme i put za zajedničku akciju CDU i AfD.

Debata tek počinje

Da li nabrojani događaji izražavaju vrhunac jedne iznenadne nemačke krize?  Reklo bi se, odgovor je ...ne! Biće da je tek otvoren put prema tome, a dalji rasplet predstoji.

Put u pravcu raspleta, započet je ostavkom gospođe Anegret Kramp-Karenbauer, popularno nemačke AKK, na dužnost šefa Hrišćansko-demokratske unije.

AKK je izabrana na to mesto tek pre godinu i po dana, uz očekivanje da će posle izbora za Bundestag 2021. možda biti i nemački kancelar.

Gospođa Merkel iskoračiće iz političke trke u stranu. Međutim, Kramp-Karenbauer je objavila da ona, osim što sada odstupa sa pozicije lidera partije, nije namerna ni da uđe u trku za kancelara u Berlinu.

Takvom odlukom Anegret Kramp-Karenbauer, ne zakoračuje se samo u unutar-stranački izborni poligon Hrišćansko-demokratske unije, predvodnika Nemačke sve vreme, još od vremena podeljene države i kancelarstva Konrada Adenauera.

To je odluka, kojom se otvara put da CDU, predstojećim raspravama o lideru, dublje zagleda i u svoju praksom vladanja oblikovanu političku dušu. Te, i da utvdi, nije li vreme da se izrazitije vrati političkom konzervativizmu (šta god da to znači), kako se u njen prirodni politički prostor ne bi ubacivali novonikli konkurenti. Na primer, i Alternativa za Nemačku, kod koje još nije jasno za šta se tačno zalaže a i na šta je sve spremna.