“Ušivanje Libije” od sila u Berlinu

Petar Popović

Ima li spokojstva Evropi i pomirenja za Saraja i Haftara?
(Berlin, 18.1. 2020 - Policajac osigurava ulicu blizu kancelarije, domaćina samita u Libiji u Berlinu)

Libija je... pustinja. Ili, pretežno pustinja, u kojoj temperatura tokom dana dosegne 50C, i gde ima krajeva u kojima kiše nije bilo decenijama, i gde poljoprivrednoj obradi podleže svega jedan procenat libijske ukupne teritorije.

Takva Libija ni pod Moamerom Gadafijem nije imala “vladu”, u smislu kako se to razume u Evropi. Prostorom su gospodarila plemena, a lojalnost nomadskih klanova Tripoliju, uspevao je da održi pukovnik Gadafi – vojnik koji je u post-kolonijalno doba, u puču bez krvi, srušio kralja Idriza.

Utoliko je kontrastnije što u nedelju, u Berlinu, čak desetak drugih vlada, Evrope, Rusije, Turske, Bliskog istoka i Afrike, pristupa “diplomatskom stolu” aranžiranom od Nemačke – da, uz posredovanje svojih uvaženih vođa i diplomata, pronađe “političko rešenje” za jednu sporazumno ustrojenu vladu Libije. Takvu, koja bi nadvladala separatističke interese unutarlibijskih zaraćenih frakcija, uhvaćenih u koštac borbe za vlast, “puštene u pogon” NATO sponzorisanim ubistvom Gadafija i odbacivanjem Libije u međuklanovski rat.

Taj rat, produžava se već skoro deset godina, od 2011.

libija-mapa-

Gadafijeva nafta

Pokušaj u Berlinu podseća na ušivanje teško iskomadanog pacijenta. Težak i neizvestan poduhvat.

Govori se o stremljenju ka “jedinstveno” priznatoj vladi Libije. Ali, “jedinstvo” je reč pretenciozna za minimum nagodbe,

kojoj Rusija, Egipat, Turska, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Italija, Francuska i Nemačka kao pokrovitelj okupljanja, svaka sa svojim nadama streme u Berlinu.

Čime Libija, pustinja, sa ne mnogo gustim vencem varoši uz obalu Sredozemnog mora, motiviše toliki krug spoljnih sila “da joj se pomogne”?

Mnogočim, ali 48 milijardi barela rezervi njene najkvalitetnije “lake” nafte nisu poslednji među tim činiocima.

I najpre nafta pada na pamet. Novac od nafte plaćao je Gadafijev “socijalizam”. To je vrlo dobro poznato kompanijama Total i Eni, angažovanim u eksploataciji libijskog petroleja.

Italijanski Eni, najveći je inostrani proizvođač gasa i nafte u Libiji, i kontroliše oko polovinu lokalnog tržišta. Eni je posednik još i polovine akcija u libijskom gasovodu. Njime se prirodni gas iz zapadne Libije transportuje na Siciliju.

Francuski Total, najveći je konkurent ENI-u, a nedavno je pribavio akcije naftnog polja Vaha, blizu grada Sirt.

libija-civil-war-map-situation-2019-

Mapa građanskog rata u Libiji: crnom bojom obeležena su uporišta "vlade" u Tripoliju a plavom one iz Tobruka

Ruta izbeglica iz Afrike

Zatim, Evropi, post-gadafijevska Libija važna je zbog afričkih izbeglica.

U vreme ubijenog pukovnika, Afrikanci se nisu zaletali da sa libijskih obala pređu Sredozemno more. Sada, Libija je “tranzitni punkt”. Dalji put su Mediteran, Italija, Evropa.

Politika Evrope je da se imigranti na svaki način zadrže gde jesu, poboljšavanjem prilika u zemljama iz kojih stižu. Znači, i u Libiji.

Treći motiv Evrope je terorizam. Haosom, koji je u zemlji zavladao posle puča, sada i Libija doprinosi da se taj reon Afrike preobražava u “leglo međunarodnog terorizma”. Akter je tzv. Islamska država. Bezbolnije je boriti se protiv IS u Libiji nego u Evropi.

Kako ih pomiriti

Faktori, okupljeni u Berlinu, streme vladi, osposobljenoj da nezahvalni “politički materijal” Libije, primi pod staranje, i preradi ga u eventualno “bolju stvarnost”. Znači, da uspostavi poredak. Samo tako može Libiju učiniti tamponom u zaštiti Evrope od afričkih opasnosti.

Problem je, što na ulogu prvog u takvoj “sanitarnoj” vlasti, pretenduju dvojica međusobno do krvi zavađenih “vladara”, jednako nespremnih da jedan drugome priznaju starešinstvo. Štaviše, ni da se rukuju.

U Tripoliju, “gazda” terena je Fajez Saraj, profesijom arhitekta, silom prilika predsednik vlade priznat od Ujedinjenih nacija, čija je vlast, međutim, svedena uglavnom na prestonicu. I počiva na nesigurnim njemu odanim “milicijama”.

Na istoku, utvrđen u Tobruku, gospodar nad situacijom je Kalifa Hafter, oslonjen na sopstveno oformljenu Libijsku nacionalnu armiju, formaciju od “restlova” plaćenika “od sorte”, salafista, i ponekih Gadafijevih bivših oficira. LNA je vojnički mnogo jača.

I Haftar je tvrđi orah. Vojnički je premoćan i ima inicijativu – objavio je da će krenuti na Tripoli. Zaustavila ga je svojim direktnim pretnjama Ankara - predsednik Redžep Taip Erdogan, obećavši mu dobru “pouku i lekciju”.

Koja sila uz koga

Turska i Katar podržavaju premijera u Tripoliju, Saraja.

Navodno, i Muslimanska braća. Dok Rusija, Saudijska Arabija, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati “drže stranu” Haftaru. Tobože, zato što se ovaj proklamovao “anti-islamistom”.

Sve to, ne kazuje se, međutim, baš tako otvoreno. Naročito Moskva, ne saopštava svoje privrženosti. Radije podvlači zalaganje za sporazum dvojice kataklizmičara.

Najveći broj spoljnih aktera osmatra Haftara, jači je.

Haftar je bivši Gadafijev oficir. Učestvovao je u udaru, kojim je 1969. svrgnut s vlasti kralj Idriz.

Postao je Gadafijev protivnik, kada je Libija 1987. izgubila rat u Čadu. Haftar je komandovao libijskim trupama. Međutim, zarobljen je i 1990. prebačen iz Čada u SAD, a tamo ga je preuzela CIA i uključila u pripremu udara protiv Gadafija.

Ta misija ostvarena je uz Haftarovo aktivno učešće 2011. Gadafi je ubijen, a njegov oficir se preobrazio u jednog od glavnih pobunjeničkih komandanata. 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...