U ekološkoj krizi je spas: EU zabranila opasan insekticid
Ne toliko zbog ubeđenja koliko zbog sopstvenog političkog opstanka, političko-industrijske i finansijske elite mogle bi da odluče da povuku nove poteze koji bi odgovarali horizontu ekoloških očekivanja ogromnog broja građana i glasača. Bilo bi to spasonosno
(ilustracija, polivanje poljoprivrednih kultura sada se obavlja pomoću dronova tako da su "polivači" zaštićeni iako su hranu zatrovali)
Evropska Unija odlučila je u decembru da ne produži tržišnu dozvolu insekticidu „klorpirifos-metil“ čija evropska licenca ističe 31. januara ove godine. Brojne studije pokazale su da ovaj pesticid izaziva oštećenja mozga fetusa i dece.
Osam evropskih država ga je već zabranilo ali ga i tamo potrošači ipak unose u organizam kroz voće (pomorandže, jabuke) i povrće (salate) iz uvoza.
Jedan od insekticida na bazi klorpirifos metila, što i piše u proizvođačkoj deklaraciji
Rasprodaja otrova
Brojne studije su dokazale da je klorpirifos hormonski ometač, da je povezan sa probavnim smetnjama, sa kancerima grudi i pluća i muškom sterilnošću. Potvrđeno je da klorpirifos izaziva genetska oštećenja.
Klorpirifos se upotrebljava u poljoprivredi još od 1965. godine. Bile su, dakle, potrebne decenije kako bi se dokazalo da je ovaj insekticid opasan po zdravlje.
Drugim rečima, načelo predostrožnosti nije važilo za hemijsku industriju koja decenijama truje ljude tvrdeći da ih – hrani. I sada, kada je zabrana izrečena, dat je rok od nekoliko meseci da ona definitivno stupi na snagu „zbog već postojećih zaliha“. Znači, postojeće zalihe treba prodati, a ne povući ih, uprkos tome što definitivno znamo da je reč o otrovu.
To što je industrija, iz nehata ili svesno, decenijama trovala milione ljudi ovim insekticidom - nije zainteresovalo nijednog tužioca, nijedno pravosuđe. Ovo, istina, ne treba da nas iznenadi iz bar dva razloga.
Prvo, ekocid (zločin protiv čovekove okoline) nije u međunarodnom pravu definisan kao krivično delo. Pre pedesetak godina propao je pokušaj da se u "Rimski statut" Međunarodnog krivičnog suda (MKS) unese ekocid - zločin protiv čovekove okoline. To pre svega američkoj i zapadnoj industriji nikako nije odgovaralo.
Drugo, posle Ugovora iz Mastrihta 1992. godine i kasnije Lisabonskog ugovora - očigledno je da EU, pre svega, štiti interese industrije i finansijskog sektora umesto da štiti interese građana. Načelo je „tržište se samo organizuje“, „državu demontiramo“, „privatni interes je iznad javnog“.
Mada se neopozivo da je klorpirifos otrovan, zabrana će stupiti na snagu tek kada se rasprodaju zalihe ove hemikalije za poljoprivredu
Francuski primer
Ipak, ima znakova da se nešto– istina teškom mukom – ipak menja. Najnovija zabrana insekticida klorpirifos u EU, posle toliko decenija trovanja, možda je jedan mali, ohrabrujući znak da državne vlasti i EU ipak čuju građane.
Zagađivanje i pesticidi u hrani postali su toliko ozloglašeni da su političari koji žele podršku glasača jednostavno primorani da se okrenu „zelenoj politici“ i ekološkim govorima, pa čak i nekim konkretnijim zaokretima u političkom kursu.
Najbolji primer ovakvog sleda stvari je sve nepopularnija vlada u Francuskoj koja do sada sa ekoloških parola nije značajnije prelazila na dela. U strahu od „koagulacije“ socijalnog nezadovoljstva sa drugim nezadovoljstvima, francuske vlasti u decembru su donele odluku da do kraja 2020. godine povuku sa tržišta 36 pesticida koji sadrže kancerogonu supstance glifosat.
Francuska nacionalna agencija za zdravstvenu bezbednost najavila je sada da je donela odluku o zabrani glifosata zbog toga što „nema dovoljno naučnih dokaza da glifosat nije genotoksičan“, odnosno da ne izaziva genetička oštećenje.
Francuska je, dakle, odlučila da ne sačeka kraj 2022. godine kada glifosatu ističe dozvola EU za prodaju. Time je poslala poruku potencijalnim glasačima na predsedničkim i parlamentarnim izborima 2022. godine da ne radi „po diktatu EU“.
Setimo se, u decembru 2017. Evropska Unija produžila je za još pet godina dozvolu za upotrebu glifosata i tada izazvala bes miliona građana i nevladinih organizacija. I ono malo ugleda što joj je ostalo EU je tada izgubila, gurajući glasačke mase ka ekstremnim anti-evropskim političkim strankama kako će to i pokazati evropski izbori u maju 2019.
Lažne ekspertize
Glifosat je prema studiji Svetske zdravstvene organizacije - kancerogen, ali Evropska agencija za bezbednost hrane 2017. ipak je zauzela suprotan stav. Na osnovu toga Evropska komisija je donela svoju odluku o produženju dozvole za glifosate.
Poznato je već decenijama da je Evropska agencija za bezbednost hrane jedno od najkorumpiranijih tela Evropske unije. U njoj zaseda panel stučnjaka na čijem mišljenju Evropska komisija zasniva svoje odluke po pitanjima za koja je potrebna naučna ekspertiza.
„Naučna“ procedura je decenijama bila sledeća: na primer, hemijski gigant „Monsanto“ poslao bi svoju sopstvenu ekspertizu o svojim sopstvenim pesticidima u kojoj se, naravno, kaže sve najbolje o ovim, sada već dokazanim, otrovima. Evropskom panelu stručnjaka ta i takva jedna jedina „ekspertiza bila je dovoljna da donese „svoje“ mišljenje.
U svakom mandatu Evropske komisije ovaj panel stručnjaka bio je kritikovan. Čak su u po završteku mandata „Komisije Barozo“ u pariskom “Mondu” u tekstu grupe evropskih poslanika bila objavljena imena članova panela i njihovi ugovori koje imaju sa zainteresovanom industrijom.
Posle povremenog dizanja prašine, sve bi utihnulo, svaki skandal bi potonuo u tišinu.
Još jedan od preparata na bazi klorpirifosa koji je i dalje u prodaji, namenjen poljoprivedi, iako je potvrđeno da je otrovan ali će biti zabranjen za upotrebu tek posle 31. januara
Očekivanja građana
Posle skandaloznog produžavanja dozvole za glifosat 2017. godine, postalo je još očiglednije nego ranije da se produbljuje jaz između odluka političara i građana koji u ogromnoj većini traže da ostvare svoje pravo na zdrav život.
Nova Evropska komisija i njena predsednica Ursula fon der Lejen najavili su u decembru „novi zeleni ugovor“ kao okosnicu svog mandata.
Ni biografija fon der Lejen, ni većine komesara ne ulivaju veliko poverenje: ili su bili ili su još uvek pod parlamentarnim i drugim istragama, ili su do juče imali akcije u industriji prljave energije.
Ako bi vlade zaista izašle u susret ekološkim očekivanjima građana to bi značilo da demokratija funkconiše, da sistem još uvek funkcioniše i da javni interes ne mora da bude žrtva privatnog već mogu da postoje uporedo.
Ne toliko zbog ubeđenja koliko zbog sopstvenog političkog opstanka političko-industrijske i finansijske elite, mogle bi da odluče da povuku poteze koji bi odgovarali horizontu ekoloških očekivanja ogromnog broja građana i glasača. Bilo bi to višestruko spasonosno.
Ako je istina da je „optimizam dužnost“, onda se može zamisliti da bi demokratija na Zapadu, uprkos neoliberalnim udarima „tržišta koje se samo organizuje“, mogla ipak da se održi i obnovi - upravo zbog ekološke i klimatske krize.
