SAD i Iran, sa raketa na reči
Erdogan i Putin pozvali zaraćene frakcije u Libiji da za tri dana prekinu međusobna ratna dejstva
(ilustracija, Iračka vojska saopštila je da su zemlju u sredu rano ujutro pogodile 22 rakete - BBC)
Sa 22 projektila ispaljena “po pozicijama SAD u Iraku”, Iran je u sredu odmah iza ponoći uspešno zaustavio dah svima čije su misli bile uz američko ubistvo u Bagdadu generala Kasema Sulejmanija, komandanta Iranske revolucionarne garde, usmrćenog u petak, uz poruku Teherana Vašingtonu da će Iran odgovoriti Americi na način da će je to zaboleti, i uz reakciju Vašingtona da na vojnoj mapi već ima 52 ubeležena iranska cilja – za slučaj da Sjedinjene Države odluče da bezmalo pola veka duboke političke i vojne zavade sa Iranom reše silom.
Rat? Novi, bliskoistočni? Još širi? Nije li to taj trenutak, upitao se svet, ukočen nad tom vešću na ekranima, o iranskim “projektilima” po američkim iračkim “pozicijama”.
Mapa američkih vojnih baza u Iraku i napadnute baze Al Asad
Trenuci odbrojavanja
Pentagon je vest o napadu saopštio u sredu, odmah posle ponoći po vremenu Evrope ( 00.11 ), rekavši da je po pozicijama SAD u Iraku ispaljeno “tuce” projketila.
Tri minuta kasnije, Iran je javio “o drugom talasu” napada na američke ciljeve.
Iranska revolucionarna garda rekla je da je “sasvim uništena” vazdušna baza Ajn Asad, u kojoj su Amerikanci.
Deset minuta kasnije – Pentagon je izjavio da će “preduzeti sve potrebne mere da zaštiti i odbrani ljudstvo SAD, partnera i saveznika ( Amerike ) u regionu”.
Traka reakcija na te vesti krenula je da se odmotava, ne smanjujući, nego potencirajući nespokojstvo oko toga kako će Amerika sada odgovoriti. Hoće li se iz varnice odmah razviti ratni požar?
Nedopustivost rata
Srećom, ne predugo. Trunku prve nade u, ipak bolji ishod, ponudila je tvit poruka Nensi Pelozi, predsednice američkog Kongresa – u 52 minutu iza ponoći, 40 minuta posle kritičnog događaja, s poentom da “Amerika i svet ne mogu dopustiti rat!”
“Moramo osigurati bezbednost svog ljudstva..,” počela je jednu rečenicu iz tri celine gospođa spiker Kongresa. Ali onda, pre daljih reči sa zahtevom Iranu da “prekine svoje nasilje”, Pelozi je ošamarila rečima i Donalda Trampa, pominjanjem “okončanja nepotrebnih provokacija administracije”.
Američke administracije, svakako. Koje bi druge. Jer, atentat na Sulejmanija, i još desetak žrtava u blizini generala u tom trenutku, potseća na solo-izum predsednika i nadležnih saradnika, bez konsultovanja s faktorima u sferi rata i mira u predstavničkom telu.
Ali to je sada unutar-američko političko rivalstvo, demokrata ( Nensi Pelozi ) i republikanaca ( Donalda Trampa ) u izbornoj godini, nebitno u ovom času.
Ono što je svetu bilo potrebno od Amerikanaca, u tim sporim sekundama vremena iza ponoći, o “nedopustivosti rata” čulo se.
Hitra satisfakcija Teherana
Tanušni optimizam “gledališta u areni” ojačan je dalje tvit-porukom u nastavku, jedan pun sat kasnije, posle tvita Pelozi, kada se u 02.42 oglasio i šef diplomatije Irana Dzavad Zarif – rekavši, Teheran je završio sa odmazdom za ubistvo Kasema Sulejmanija!
“Iran je preduzeo i okončao proporcionalne mere samoodbrane u okviru čl. 51 Povelje UN, ciljajući baze, iz kojih je započet i izveden kukavički napad na naše građane i visoke zvaničnike”, tvitovao je ministar.
“Mi ne želimo eskalaciju ili rat, ali mi ćemo sebe braniti protiv svake agresije”, poručio je iranski diplomata.
I konačno, jedanaest minuta kasnije ( 02.51 ), pred “auditorijem” onaj ključni, pod čijim prstom je obarač na pištolju, Donald Tramp.
“Sve dobro!”, počeo je “beli poglavica”. “Rakete lansirane iz Irana na dve vojne baze locirane u Iraku. Utvrđivanje žrtava i štete u toku. Za sada, dobro! Mi imamo najmoćniju i najbolje opremljenu vojsku svuda u svetu, do sada! Daću izjavu ujutro”, tvitovao je Tramp.
NATO neka se spremi
Izjutra, šef SAD je objavio da su “narod Irana i Sjedinjene Države spremni, da sa svim koji to žele prigrle mir”. Međutim, obećao je nove sankcije Iranu.
Nemačku, Britaniju, Francusku i druge, predsednik Amerike je pozvao da istupe iz “nuklearnog sporazuma” s Teheranom 2015.
Tramp će “zatražiti od NATO, da se više uključi u mir na Bliskom istoku”.
Američka nacija trebalo bi da bude zahvalna – “niko od Amerikanaca nije povređen u iranskom raketnom napadu, na dve vojne baze u Iraku prošle noći”.
Dok je on predsednik, Iranu neće biti dopušteno da ima nuklearno oružje”, obećao je Donald Tramp.
Uzbuna je okončana, moglo bi se zaključiti. To se ne odnosi na američke NATO saveznike Evropljane. U njihovom diplomatskom mlinu je tek sada započela meljava suve slame. Uglavnom, povodom neželjenih opasnih obaveza u Iraku i američke inokosnosti u odlučivanju, s mogućnim posledicama – na kakve i incident sa raketiranjem opominje.
Gas, gasovod i više nego gasovod
U prvom susedstvu američko-iranske krize u amfiteatru Iraka, državni šefovi Turske i Rusije, Redzep Taip Erdogan, promovisali su u sredu početak eksploatacije gosovoda Turski tok.
U zaklonu svečanosti, Erdogan i Putin, prešli su dzombav teren delikatnog međusobnog sporazumevanja u stvarima o kojima ne misle isto, mada, ipak dejstvuju usaglašeno. To se pokazuje u zajedničkom interesu obema stranama.
Na primer u Siriji, gde su Turska i Rusija u sadejstvu, ali na sve samim balansima, jer su na istom terenu i Iran i SAD. Međutim, i u Libiji, gde su uz Ankaru i Moskvu, “u igri” još i Pariz, Vašington...
“...Veze ( Turske i Rusije ) nisu u toj meri čvrste, kako bi njih dvojica želeli da to izgleda”, kaže se u jednom od zapadnih osvrta na ovu interesantnu osu rusko-turske saradnje. Međutim, jačaju se, uprkos širem miljeu ispita na izdržljivost.
Gasovod, simbol saradnje, nije rešenje za sve dvostrane zagonetke. Ipak, osim što Turskoj omogućuje da zadovolji sopstvene potrebe za gasom, gasovod je mogućnost da Ankara iskoristi geopolitičku poziciju, i sebe učini čvorištem prometa energije trasom Istok – Zapad, primećeno je u zapadnim komentarima.
Odnosi Moskve i Ankare “su sve bliskiji”, i posmatrači na Zapadu, “gledaju s podozrenjem” jačanje veza između Rusije, na koju se gleda kao na pretnju NATO savezu i Turske, jedne od članica tog NATO, zapazio je nemački Dojče vele.
Dve sile “sa narastajućim samopouzdanjem” projektuju uticaj u regionu, te “nije čudo”, ako u sadržaju razgovora ima i mnogo više nego samo trgovina gasom, zapazilo je glasilo.
Gorki Idlib
U Siriji, krizno mesto je provincija Idlib, po kojoj Damask smrtonosno udara napadima iz vazduha.
Idlib je jedno od poslednjih pobunjeničkih uporišta. Ali, provicija je poslednje utočište stotinama hiljada civila koji su se povlačili u pravcu Idliba, kada su u ruke vlasti počela da padaju njihova prethodna boravišta.
Njihova destinacija bila je granica Sirije s Turskom, ali Turska je zatvorila granicu. Granica Turske je rampa na pravcu izbegličke kolone prema Evropi.
U trenutku pisanja ove hronike nema pojedinosti razgovora o Idlibu. Čvor na maramici pred dijalog je i Istanbulski kanal, 45 kilometara dug vodeni prolaz paralelan prolazu brodova kroz Bosfor, na putu iz Crnog mora u Mramorno i obratno.
Erdogan želi da izgradi kanal.
Moskva ne želi da se kanalom dovede u pitanje režim prolaska kroz Bosfor, uspostavljen Konvencijom iz Montrea, 1936.
Sporazum iz 1936, garantuje slobodan prolaz iz Mediterana u Crno more i obratno – brodovima civilnim i trgovačkim, ali ne i vojnim.
Boravak ratnih brodova u Crnom moru zemalja koje nisu crnomorske pribrežne, podleže restrikcijama.
Rusija to pitanje izučava u svetlu svoje nacionalne bezbednosti. Ukoliko pristaje na razgovor – možda će pristati uz garantije da kanal neće biti na usluzi ratnim lađama.
Više od apela Libiji
Erdogan i Putin sporazumeli su se o Libiji, gde su Moskva i Ankara angažovane uz različite strane u unutrašnjem sukobu.
Potpisano je saopštenje, u kojem dve sile afirmišu svoje unutar-libijsko angažovanje u formi posredništva.
“Mi smo odlučili da istupimo sa inicijativom, i u svojstvu posrednika, pozovemo sve strane u Libiji da prekinu borbena dejstva u 00.00 sati 12. januara 2020. godine, da objave postojan prekid vatre, potkrepljen neophodnim merama za stabilizaciju okolnosti ‘na terenu’ normalizaciju svakodnevnog života Tripolija i drugih gradova”, kaže se u saopštenju preneo je ruski Komersant.
Rusija i Turska “su uverene”, da građani Libije mogu nezavisno da odlučuju o budućnosti svoje zemlje, uvažavajući interese svih žitelja bez isključenja, rečeno je saopštenjem Erdogana i Putina.
Jedan sličan dogovor pokazao se jesenas izvodljivim u Siriji.
