Putin i Zelenski za stolom u Parizu

Vladimir Putin, Volodimir Zelenski, Emanuel Makron i gospođa Angela Merkel, državni šefovi Rusije, Ukrajine, Francuske i kancelar vlade Nemačke, sastali su se u ponedeljak u Parizu povodom krize u Ukrajini – prvi put posle više od tri godine.

Okvir važnog događaja ponudio je priliku za do sada prvi direktni susret i dijalog Putina i Zelenskog.

O “atmosferi” i ishodu tog susreta u ponedeljak uveče još nema pojedinosti.

Međutim, u preludiju, pri ulasku u dvoranu sa okruglim stolom pripravljenim za forum četvoro, Putin i Zelenski “nisu stupali u kontakt očima”, bili su “bez osmeha”, i “nisu se rukovali pred kamerama”, objavio je u ponedeljak uveče Rojters.

Saglasno vestima iz Pariza, poseban sastanak Putina i Zelenskog, usledio je posle razgovora četvoro lidera.

Pre foruma u plenumu, Putin je konferisao s domaćinom samita i inicijatorom obnovljenog procesa i razgovarao je oči u oči sa kancelarom, gospođom Angelom Merkel.

Pariz, 09.12.2019 - sastanak francuskog predsednika Emanuela Makrona, predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog, ruskog predsednika Vladimira Putina i nemačke kancelarke Angele Merkel povodom situacije u Ukrajini

Nesporna načela, “bodljikave” pojedinosti

Jedinstveno deklarisani motiv sve četiri strane je prekid rata na istoku Ukrajine i pronalaženje političkog rešenja za separatno opredeljen Donbas, tzv. autonomne republike Donjeck i Luganjsk.

Međutim, “prekid rata” i “političko rešenje” je ono s čim se prišlo stolu za pregovore. Džombav je put odkada se pokušalo da se te reči, kojima su naznačeni opšti ciljevi, ispune konkretnim sadržajem.

Rat u istočnoj Ukrajini započeo je posle američki režiranog puča u Kijevu, kojim je mobilisana ulica uklonila s vlasti legitimno izabranog predsednika Viktora Janukoviča, i instalirala na vlasti u Ukrajini Pjotra Parošenka.

Dve pokrajine ruski govorećeg Donbasa nisu pristale na ostanak u tako preusmerenoj Ukrajini.

Rusija je uzela stranu pobunjenih pokrajina.

Unutar-ukrajinski rat počeo je da se naplaćuje u ljudskim žrtvama. Broj poginulih premašio je trinaest hiljada ljudi.

Do “Minska” i nazad

Sastanci četiri zemlje povodom krize započeti su 2014, na margini obeležavanja 70 godišnjice iskrcavanja u Normandiji, ponevši na osnovu te pojedinosti određenje tzv. normandijskig formata. Tom događaju, prisustvovali su, osim kancelara Nemačke i predsednika Francuske, takođe i predsednici Rusije i Ukrajine, Vladimir Putin i Pjetro Parošenko.

Poslednji put, lideri su se u tom formatu sastali 2016.

“Sporazumi iz Minska”, usvojeni godinu dana ranije, posle nesvakidašnje neprekidanog sastanka dan i noć, početkom 2015. u Belorusiji, odloženi su u stranu. Predsednik Ukrajine Parošenko odustao je od primene paragrafa koje je potpisao. Kijev je odbio da utre put obećanoj ustavno garantovanoj autonomiji pobunjenih pokrajina.

Inicijator ponovljenog političkog pokušaja “normandijskog formata” je Francuska, predsednik Emanuel Makron.

Pošto je susret četvoro postao izvestan, u štampi se, povodom novog pokušaja pojavio izraz o “vraćanju Minska na kolosek”. Generalno, stvari se vraćaju na pokušaj da se primeni već dogovoreno.

Avgusta, Makron se povodom novog pokušaja (međutim, i šireg sadržaja, motivisanog željom za saradnjom) sreo s Putinom, u rezidenciji predsednika Francuske na obali Mediterana.

Rusko-ukrajinski pomaci

Sastanak u ponedeljak, trebalo bi da nadogradi nekoliko manjih, ali važnih rusko-ukrajinskih uspeha minulih nedelja. Na primer, razmenjene su prve grupe zatvorenika. Obe strane, ukrajinska i “autonomaška”, povukle su teško oružje sa tzv. linije razdvajanja. Rusija je vratila Ukrajini borbena plovila flotile koja je, u vreme Parošenka, uzrokovala incident kod Kerča...

Međutim, predsednik Zelenski, već i zbog toga je izložen političkom pritisku bloka koji je izgubio izbore, Parošenka i Julije Timošenko. Takođe, i pritisku nacionalističkih para-vojnih formacija. Takve formacije uzurpiraju funkciju legitimne armije i snaga reda.

I jedni i drugi, optužuju predsednika Zelenskog za tobožnju “spremnost da kapitulira pred Rusijom”.

U ponedeljak, u vreme predsednikovih pregovora u Parizu, taj segment ukrajinskog političkog spektra bio je sav na ulicama, mobilisan. Otvoreno je šefu države pretio odmazdom.

Putinovo dugo premišljanje, povodom političkog pokušaja s novim predsednikom Ukrajine, time je motivisano. Šef Kremlja ne sumnja u ličnost Zelenskog. Putin se pita da li je predsednik s kojim bi trebalo da se sporazume, u prilici da ostvari obaveze ispod kojih je njegov predsednički potpis – u okolnostima, unutar-ukrajinske političke opsade koja se gradi oko Zelenskog.  

Ko je šta doneo u političkom cegeru

Sastanak u Parizu je prvi skup “normandijskih četiri” posle više od tri godine, a susret je učinjen mogućnim dvema okolnostima – najpre faktom da je u Ukrajini promenjena vlast, a onda i aktivnim stavom u odnosu na krizu, koji je procesu pridoneo Makron. 

Okupljanje je najviše bilo potrebno Volodimiru Zelenskom, da ispuni sadržajem svoje predizborno obećanje biračima, “mir u Donbasu”.

Niko ne sumnja da Zelenski, a i uzak krug oko njega, streme tom cilju. Međutim, politička scena Ukrajine je složena, što je jasno pokazano dan pre polaska Zelenskog u Pariz, u nedelju, mitinzima u Kijevu – “protiv kapitulacije pred Rusijom”. Bunt su

organizovali Pjetro Parošenko i Julija Timošenko, predsednikovi izborno poraženi rivali.

Za manevar unutar politički neprijateljskog miljea, koji grade revanšistički raspoloženi protivnici, predsedniku je potrebno iskustvo, koje Zelenski nema. Nije jedan od njih.

Visoka razlika u glasovima, s kojom je pobedio na izborima, predsedničkim pa i parlamentarnim, ima veze s ličnom iskrenošću i popularnošću glumca Zelenskog. Nije od pomoći pred rebusom “mira u Donbasu”.

“Zelenskom je krajnje potreban uspeh u Parizu”, analizira ukrajinsku poziciju pri susretu u Francuskoj, ruski politolog, međutim i predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i direktor Kluba Valdaj Fjodor Lukjanov.

Ali to nije tek tako prosto, potseća Lukjanov.

“U jednu ruku, on Putinu i svojim evropskim partnerima, mora da pokaže da je kompetentan lider koji je u stanju da stane uz ono što kaže. U drugu, potrebno mu je da uveri svoju domaću javnost, da u ključnim stvarima nije odstupio ni za pedalj, a da je uspeo da otvori put mirovnim pregovorima”, piše Lukjanov.

U slučaju da pregovori u Parizu ne daju rezultat ili, još gore, pogoršaju situaciju, “Zelenski se vraća kući da bi se samo suočio s rastućim haosom”, analizira ruski politolog.

Ambiciozni Makron i odlazeća Merkel

Uspeh susreta u Parizu potreban je i predsedniku Makronu.

Predsednik Francuske, kao svojevremeno De Gol, nastoji da vrati francusku spoljnu politiku na kolosek uravnoteženih odnosa Pariza sa Zapadom i Rusijom.

Prepreka takvoj Makronovoj politici su, međutim, rđavi odnosi Evrope i Rusije, uzrokovani ratom u Ukrajini.

Bez pomaka između Evrope i Rusije, teško je zamisliti bolje veze Francuske i Rusije.

Dolazak u Kijevu na vlast Zelenskog, sa ambicijom “da prekine rat” u Donbasu, ukazao se kao prilika predsedniku Francuske da pokuša i, u saradnji sa Zelenskim, Nemačkom i Rusijom, ukloni prepreku boljim odnosima Evrope i Rusije – te i otvori put francuskoj konstruktivnijoj politici.

Makron je uložio trud, nastojeći da sastanak u Parizu usledi i da uspe. Razvio je tesan radni kontakt s predsednikom Putinom. Ohrabrio je na kontakt s Rusijom Zelenskog... U istom pravcu je dejstvovala i Nemačka, kancelar gospođa Angela Merkel, veteran “mirovnog procesa Minsk”.

Angela Merkel je energični i strpljivi arhitekta “sporazuma iz Minska”, s precizno utvrđenim  koracima za izlazak iz krize, uz pomoć “formule Štajnmajera”.

To je sve sročeno i potpisano posle više nego dan i noć jednog iscrpljujućeg zasedanja, bez prekida, februara 2015. u prestonici Belorusije.

Sada, kada je na kraju državničke karijere, gospođa Merkel svakako želi da, pri odlasku s dužnosti, odstupi uz saznanje da trud koji je uložila nije bio uzaludan.

Posle prvog ustupka... dalji zahtevi

Najzad Putin, uveravan od Zapada, “da samo Moskva treba da učini prvi iskorak prema Kijevu”, i “svi drugi sporovi bi magično nestali”, piše o ruskoj poziciji analitičar u kontaktu s Kremljom, Lukjanov.

“Međutim, tu vrstu razmišljanja Putin ne potpisuje – njegovi postupci vođeni su dugačkom istorijom prošlih interakcija sa Zapadom”. Putin veruje da iza takvih iskoraka napred “najčešće slede zahtevi za daljim ustupcima”.

Kod Rusa postoji zajedničko uverenje, “da bi rešavanje pitanja Donbasa neizbežno izvuklo nazad na međunarodni dnevni red politički status Krima”.

Zapadne zemlje dejstvuju na osnovu dve polazne pretpostavke o motivisanju Moskve za kompromis. Prva je, da Rusija “očajnički želi da se ukinu sankcije”, te je i spremna na svakojake ustupke. Druga, da pomaganje Donjecka i Luganjska Rusiju košta i da bi se Rusija rado oslobodila tog tereta, ili ga bar olakšala.

Ono što se reklo “Minskom”

Teret je stvaran. Međutim, Rusija se i adaptirala. Ekonomija, bez obzira što nije sve kako se želi, funkcioniše i napreduje bez obzira na sankcije. Možda malo sporije.

Osloboditi se sankcija nije, prema tome, pitanje toliko goruće da bi Rusija “silom ubrzavala pregovore”, piše Lukjanov. Što ne znači da nije zainteresovana da se sukob reši.

Stanje ni za koga nije idealno.

“Za Rusiju, idealna opcija je da se primene sporazumi iz Minska, što bi značilo reintegrisati regione Donjck i Luganjsk unutar Ukrajine, sa značajnim autonomnim ovlašćenjima, omogućujući im da zadrže specijalne odnose s Rusijom. Ali Moskva nije pod pritiskom da to bude odmah i na svaki način.”

Uz ostalo, preostaje i da se Zelenski potvrdi kao predsednik Ukrajine, a ne samo kao ličnost koja uživa široke simpatije.

Određeniji utisci o učinku, ne samo prvog konferisanja lidera susednih država, nego i foruma sazdanog povodom krize, očekuju se u “izlogu” novinskih posmatrača tek pošto o tome progovore akteri, u utorak.