Zašto Makron blokira proširenje EU: Balkan - kolateralna šteta francusko-nemačkog zahlađenja

Makronov predlog o novim načelima politike proširenja EU u javnosti u Francuskoj prošao je potpuno nezapaženo. Ovdašnja javnost isuviše je okrenuta sve brojnijim unutrašnjim problemima. Najavljeni su novi socijalni protesti za 5. decembar.

Vlada se plaši da ne dođe do „koagulacije“ različitih nezadovoljstava i eksplozije nasilja kakvu smo videli pre godinu dana.

Prema zvaničnim statistikama, od kada je Makron na vlasti, Francuska je nastavila da uvećava opšte bogatstvo ali se, paradoksalno, uvećao i broj siromašnih - onih koji ne mogu da „sastave kraj s krajem“ od svojih zarada.

Neravnomerna raspodela bogatstva i privatizacija javnog sektora po svaku cenu, onako kako to nalaže dokument direktiva Evropske komisije Francuskoj, dovele su stanje u zemlji do usijanja tako da predlog o novoj strategiji proširenja EU nije izazvao veće komentare ovde.

Zauzvrat, kada je pre desetak dana Makron blokirao početak pregovora o prijemu Severne Makedonije i Albanije u EU – ta vest dobila je dosta pažnje u francuskim medijima.

Marseille, 17.11.2019 - novi  protest "žutih prsluka"  u Marseju

Napukla fasada

Blokirajući početak pregovora EU sa Severnom Makedonijom i Albanijom, Makron je jasno dao do znanja da su odnosi između Pariza i Berlina – zategnuti.

Fasada „nemačko-francuskog motora EU“ definitivno je dotrajala i napukla. Iza te fasade je Makronovo nezadovoljstvo jer Nemačka nije na delu podržala nijedan od njegovih predloga koji se tiču reforme Evropske unije.

Makron je 2017. objavio predlog „Evrope u više krugova“ čije bi jezgro činile članice evro-zone sa zajedničkim ministrom finansija i zajedničkim parlamentom i nekom vrstom Evropskog monetarnog fonda.

U jesen te godine bili su održani nemački izbori ali je vlada formirana tek početkom naredne godine. Kancelarka više nije imala istu političku snagu kao ranije.

Čak i da je htela – ona nije mogla da podrži ideju od koje se većini štedljivih Nemaca diže kosa na glavi – da imaju zajedničkog ministra finansija, dakle zajednički novčanik sa Francuzima.

Nemačka čak i sada, kada stvari ne idu baš najbolje u ekonomiji, ima suficit u javnom budžetu, dok Francuska ima rekordan deficit od skoro dve i po hiljade milijardi evra! Skoro 100 odsto ukupnog društvenog proizvoda.

Poruka Berlinu

Kao što je svako prijateljstvo prećutni pakt o reciprocitetu tako je i nemačko-francuski „par“ mogao da funkcioniše samo na osnovu načela ravnoteže i ravnopravnosti. Sve je očiglednije da ta ravnopravnost i ravnoteža ne postoje.

Nemačka je u ime Evrope vodila više nemačku, a manje evropsku politiku. Kroz proširenja EU izgradila je ogromnu zonu svog uticaja na istoku Evrope i na Balkanu. Francusko ekonomsko i političko prisustvo je na tim prostorima sasvim bledo.

S druge strane, EU nije vodila posebno aktivnu politiku jačanja uticaja u Mediteranu i severnoj Africi gde Francuska i istorijski i geografski može da jača svoju zonu uticaja.

U ovom kontekstu može jasnije da se sagleda smisao Makronovog blokiranja otvaranja pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Makrona su, uostalom, podržali i Danci i Holanđani.

Makron je, blokirajući početak pregovora sa Tiranom i Skopljem, zapravo poručio Berlinu da Francuska više neće u ime evropsko-unijskog zajedništva da podržava nemačku strategiju širenja nemačkog uticaja, a da zauzvrat ne dobija ništa, nikakvu faktičku podršku Makronovom planu federalnog ujedinjavanja u evropsku nad-državu.

Makron zato zvoni na uzbunu.

Šta je ostalo od ugovora iz januara ove godine potpisanog u Ahenu o „francusko – nemačkoj saradnji i integraciji“ kojim se dve države angažuju da ujedine politike odbrane i spoljnu politiku? Išlo se čak, u članu 8 tog ugovora, do tvrdnje da će cilj zajedničke francusko-nemačke diplomatije biti da „Nemačka postane stalna članica Saveta bezbednosti UN“.

Zar će se ipak ispostaviti da se, pod fasadom EU, Nemačka u stvari ponovo naoružava i želi da postane ne samo ekonomska već i vojna i politička sila i da to pokušava da postigne preko raslabljene i prezadužene Francuske sa predsednikom Makronom čiji je ideal evropska federalna, nadnacionalna država?

Pored gasovoda Severni tok 2, koji vezuje Rusiju direktno sa Nemačkom, ima nagovestaja da bi moglo da dođe do stvaranja novog evropskog poretka zasnovanog pre svega na rusko-nemačkoj saradnji i savezu.

Može se reći da je obustava proširenja EU na Balkan kolateralna šteta francusko-nemačkog zahlađenja.

Pretpostavke da bi Makron mogao da postane novi vodeći lider EU, moćan kao nekada Merkel i tome slično – ne deluju ozbiljno. Moć kancelarke poticala je od moći nemačke ekonomije, pre svega, kao što nemoć Makrona potiče od teške situacije u kojoj se nalazi Francuska koja je skoro ostala bez svoje industrije.

Jedan primer: privatizacijom Alstoma, nekada „cveta francuske industrije“, pod okolnostima koje sada istražuje sud, a čiji je deo kupio američki Dženeral elektrik – SAD su dobile vlasništvo nad elementima neophodnim za funkcionisanje francuske civilne nuklearne industrije i vojnih nukelarnih podmornica. Ovo je najbolje ilustruje gde je Francuska.

Otpor prema proširenju EU

U Francuskoj, kao i u ostalim zapadnoevropskim zemljama, javno mnjenje nerado gleda na nova proširenja EU. 

Politika štednje u kombinaciji sa činjenicom da najbogatije korporacije i banke ne plaćaju poreze – oduzela je ugled EU koja neoliberalni model ekonomije propisuje kao obavezu.

Većina stanovništva u Francuskoj još uvek jeste za EU, ali ne ovakvu kakva je sada. EU nije dovoljno demokratska (izbori postoje samo za Evropski parlament) i prečesto deluje kao da štiti interese krupne industrije i banaka, pre svega, a ne građana. Očekuju se neke promene u funkcionisanju same EU, a ne nova proširenja.

Makron je pre desetak dana, povodom blokade Severne Makedonije i Albanije, rekao „zašto bi nešto što ne funkcioniše sa 28 članica – funkcionisalo sa 30 članica?“ Time je izašao u susret horizontu očekivanja svojih potencijalnih birača. Iako su novi izbori tek 2022. godine, on se za njih već ozbiljno sprema.

Zemljama sa razvijenom industrijom nije u interesu da zemlje Balkana uđu u EU. Njima je više u interesu da proces priprema traje, a da za to vreme njihove velike industrijske grupe ulaze kao investitori pod okolnostima koje im garantuju dobit kroz ugovore o „zaštiti stranih investicija“ i jeftinu radnu snagu.

Uz to političke i ekonomske reforme, neophodne za članstvo, u državama Balkana izvode se vrlo sporo. Ipak suština je u tome što postojeće države članice, pogotovu one “stare” sa Zapada, nemaju jedinstven interes da do proširenja sada dođe.

To što su Makrona zbog stave oko Makedonije i Albanije kritikovali nikad izabrani funkcioneri, poput predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska, govori samo koliko je konstrukcija EU složena i boluje od nedostatka demokratije i viška birokratije.

S jedne strane su vlade država članica koje zavise od svojih birača, a sa druge su čelnici institucija EU koje nikada niko nije izabrao. Oni funkcionišu u dva različita registra, razmišljaju na različite načine. Zato između vlada država EU i institucija EU postoji stalna napetost koja sve više paralizuje EU.

U vreme pre uzbora Trampa tu napetost rešavale su SAD čije su direktive uvek bile vezivo između članica EU. Recimo, sećam se kada su primane Bugarska i Rumunija, čekala sam jednog člana nemačke poslaničke delegacije ispred sale u kojoj se glasalo u Evropskom parlamentu. Rekao mi je da je glasao „protiv“ iako je direktiva partije desnog centra kojoj pripada, bila – da se podrži prijem Rumunije i Bugarske. „Gde ovo idemo ako njih primamo? Nespremni su“, rekao je taj poslanik.

Iza donekle forsiranog prijema Bugarske i Rumunije bila je volja Vašingtona. Parafrazirajući Kisindžera, može se reći da je broj telefona EU bio u Vašigntonu sve dok Tramp nije izabran za predsednika SAD.

Stari i novi savezi

Tekst francuskog neformalnog dokumenta u kome se predlaže izmena načina procedure prijema novih članica EU izazvao je veliku pažnju u zemljama Balkana i brojna tumačenja „šta je pisac hteo da kaže“.

Za sada poznati detalji Makronovog predloga, međutim, govore da Francuska ne nudi neku suštinsku promenu u odnosu na postojeći sistem pregovaranja o prijemu. Razlika je više formalna.

Iza Makronove ideje etapnog primanja nazire se ona Makronova ideja, izneta na Sorboni 2017. godine, o EU u više krugova čije bi federalizovano jezgro činile države evro-zone.

Arhitektura takve EU zasniva se na načelu: što je jedna država više svog suvereniteta prenela na EU – to je ona bliža jezgru. Bez podrške Nemačke, međutim, ova Makronova ideja ostaće teorija.

Uostalom, čak i ako bi stupio na snagu ovaj “novi model”, sâm po sebi ništa ne bi promenio u raspoloženju birača zapadnoevropskih država prema proširenju EU. Stvari su očigledno mnogo složenije.

Reč je o tome da Zapad prolazi kroz period  strateške „perestrojke“, kada su stari savezi u raspadu, a novi se još nisu uspostavili.