LEDENI RAT

Samo što smo ušli u 2009. godinu novi "hladni rat" između Vašingtona i Moskve postao je mnogo hladniji. Ono što je ličilo na malu čarku između ruskog gasnog konglomerata Gazproma i ukrajinske strane brzo je preraslo u veliku energetsku i političku krizu i ostavilo veći deo Evrope bez grejanja usred neobično hladnog talasa.

Prvi čovek ukrajinskog Naftogaza Oleg Dubina na konferenciji za novinare u Kijevu u sredu

Oko 80 procenata izvoza ruskog prirodnog gasa ide kroz gasovode u Ukrajini. Još od devedesetih godina prošlog veka bilo je mnogo razmirica i neslaganja, koje su uključivale i plaćanje između Moskve i Kijeva, ali su naizgled pitanja cene gasa i tranzita rešena ugovorom iz 2002. godine. Međutim, posle "narandžaste revolucije" 2004. godine, sporovi su obnovljeni. Najnovija kriza je započela kada je Gazprom najavio da će prekinuti isporuku za ukrajinsko tržište 1. januara, sve dok Ukrajina ne plati dospele obaveze.

Isporuke gasa za Evropu su nastavljene i nekoliko narednih dana, ali je 7. januara - na Božić po julijanskom kalendaru - Moskva u potpunosti "zavrnula slavine", optužujući Ukrajinu da krade gas namenjen Evropi. Kijev je tu optužbu odbacio, mada vlasti tvrde da imaju pravo na određenu količinu gasa u sklopu tranzitnih taksi, a na osnovu ranije postignutog dogovora.

Iako ugovori, sporazumi i tehnički dogovori predstavljaju zbunjujući faktor u pokušajima da se odredi koja je strana u pravu, trenutni sukob oko gasa je u svojoj osnovi politički i prevazilazi odnose između Moskve i Kijeva, pa se proteže sve do Brisela i Vašingtona.

Juščenkov gambit

Koristeći tehnike razvijene i primenjene 2000. godine u Srbiji, Vašington je organizovao "demokratsku revoluciju" u Kijevu krajem 2004. godine, kojom je svrgnuta proruska vlada i instaliran podanički režim pod Viktorom Juščenkom. Od tog trenutka SAD su pokušavale da integrišu Ukrajinu i Gruziju - u kojoj je slična "revolucija" izvedena 2003 - u NATO, uprkos protivljenju Evrope.

U avgustu 2008. godine gruzijske trupe napale su Južnu Osetiju, što je izazvalo odgovor Rusije. Za samo nekoliko dana, gruzijska vojska - koju su obučavali i opremili Amerikanci - prestala je da postoji. Kijev se zvanično nije mešao u događaje u Gruziji. Juščenko je ostao lojalan Vašingtonu, dok se premijerka Julija Timošenko zalagala za pragmatičnije odnose sa Moskvom. To je dovelo do krize vlade i izvesno vreme se činilo da bi Juščenko mogao da se nađe na tankom ledu. Međutim, na kraju je njih dvoje ipak pronašlo zajednički jezik i obnovilo svoje nestabilno partnerstvo.

Trenutno Juščenko ima manju podršku u svom narodu od Džordža Buša u SAD. On, međutim, uživa punu podršku i poverenje Vašingtona. Ne samo da je ostao lojalan ljudima koji su ga, praktično državnim udarom, doveli na vlast, već je čak i oženjen bivšom zvaničnicom Stejt Departmenta.

Tekst u Vašington postu od 6. januara otkriva interesantne detalje o Juščenkovoj ulozi u trenutnoj krizi. Navodno, već se vodi velika politička borba između njega i Timošenkove, u okviru priprema za predsedničke izbore naredne godine: "... najprimetnija činjenica u dogovoru je bila odluka da se eliminiše uloga posrednika iz senke, kompanije RosUkrEnergo, za kupovinu gasa od Rusije. Timošenkova je opisala kompaniju... kao izvor korupcije za Juščenka".

Post otkriva i da Ukrajina nije bila u stanju da plati gas ni po cenama manjim od tržišnih, "i da ima dug od milijardu i po dolara uz 600 miliona dospelih zaostalih naknada, zbog nestabilne ekonomije tokom jeseni".

Da li je moguće da se Juščenko, shvativši da nema šta da izgubi, namerno odlučio za konfrontaciju sa Moskvom, nadajući se da će mu to povećati popularnost u zemlji? Svakako da kriza služi interesima njegovih sponzora iz Vašingtona. Kao što je Džonatan Stern sa Oksfordskog instituta za energetske studije rekao za Post, "Sve u vezi ovog spora je negativno za Ruse... A ako svi okrivljuju Ruse, Ukrajina nema šta da izgubi".

Povelje, deklaracije i sporazumi

Do izvesne granice, gambit daje rezultate. U vodećim medijima na Zapadu i njihovim filijalama u drugim državama (kao što je Srbija), srdžba zbog nestašice gasa tokom neouobičajeno hladne zime usmerena je prvenstveno ka Moskvi.

Direktor Gasproma Aleksel Miler i premijer Rusije Vladimir Putin na sastanku
sa premijerima Bugarske, Moldavije i Slovačke u vezi sa rešavanjem gasne krize

Pravi primer je "analiza" od 14. januara, objavljena u listu New York Times. Nimalo ne iznenađuje da se u njoj za krizu okrivljuje Moskva i da se citiraju samo ukrajinski zvaničnici; jedini navod iz Rusije kaže da Moskva produžava krizu postavljajući tehničke zahteve. Tek nakon što je nekoliko puta napomenuo da je to način na koji Moskva pokušava da natera "prozapadni" režim Viktora Juščenka na poslušnost, novinar lista pominje optužbu zamenika generalnog direktora Gazproma da Ukrajina radi po nalozima SAD, a na osnovu energetskog sporazuma između Kijeva i Vašingtona iz decembra meseca prošle godine. Američka ambasada je tu optužbu odbacila i nazvala je "neosnovanom".

Međutim, da li je tako?

U "Povelji o strateškom partnerstvu" se jedino kaže da "strane nameravaju da blisko sarađuju na rehabilitaciji i modernizaciji kapaciteta ukrajinske infrastrukture za tranzit gasa", ali se zato u narednom pasusu pominje "Bilateralna radna grupa za energetsku sigurnost" koja će "osnažiti trilateralne razgovore s Evropskom unijom o većoj energetskoj sigurnosti" u skladu sa "Deklaracijom sa samita SAD-EU od 10. juna 2008. godine".

Evo relevantnog odeljka te Deklaracije:

"U pogledu energetske sigurnosti, SAD i EU ističu značaj povećane konkurencije na tržištu energenata i promovisanja tržišnih rešenja za diversifikovanje razvoja i tranzita energetskih resursa na globalnom tržištu, uključujući punu implementaciju sanktpeterburških principa grupe G8. Radićemo zajedno sa Ukrajinom na povećanju transparentnosti i efikasnosti njenog energetskog tržišta i podržavati međunarodne napore za rehabilitaciju i modernizaciju njenih tranzitnih mreža. Uspostavićemo regionalnu saradnju u oblasti energetike sa zemljama crnomorskog regiona, kaspijskog basena, Centralne Azije i Irakom, i podstaći igradnju više gasovoda, kao što su Nabuko i projekat Turska-Grčka-Italija (TGI), kako bi iz različitih izvora obezbedili dodatne količine prirodnog gasa za Evropu".

Kanadska mreža CBS je 13. januara izvestila da su "zvaničnici EU izjavili da bi kriza trebalo da podstakne potragu za nezavisnim izvorima energije i tranzitnim putevima, kao što je gasovod Nabuko (za koji se zalažu SAD), koji će prenositi energente iz kaspijskog bazena zaobilazeći Rusiju".

Gasna politika, od Balkana do Baltika

Problem s Nabukom i projektom TGI je što su to veoma skupi projekti koji postoje samo na papiru. Isto važi i za predloženi "Južni tok", s tom razlikom što se o njemu mnogo govorilo i pisalo povodom kupovine srpske naftne i gasne industrije od strane Gazproma. O prodaji se pregovaralo još 2007. godine i tokom cele 2008. godine je novi srpski režim, izuzetno naklonjen i odan Briselu i Vašingtonu, pokušao da sabotira dogovor, bez uspeha. Gazprom i Beograd su konačan dogovor postigli u decembru 2008. godine.

Međutim, pritisak EU da sruši dogovor se nastavlja. No, nije Srbija jedina zemlja koju treba "kinjiti"; Bugarska i Grčka su takođe naljutili Brisel i Vašington potpisivanjem sporazuma o Južnom toku. Jedan srpski politički analitičar spekuliše da bi zbog toga vlade u Sofiji i Atini mogle biti zamenjene poslušnijim režimima pre kraja proleća.

Najmanje 30 osoba je uhapšeno, a nekoliko policajaca povredjeno u sukobima
tokom današnjeg protesta ispred bugarskog parlamenta u Sofiji gde se traži
smena vlade (Fonet)

"Sila" se ne primenjuje samo na marionetske režime na Balkanu. U septembru prošle godine američki ambasador u Švedskoj je ozbiljno naljutio i iznervirao i Šveđane i Nemce krajnje nediplomatskim tekstom o predloženom gasovodu Severni tok. Takav ton je odlikovao isključivo imperijalne gaulajtere u Beogradu.

Uzvratni udarac

Izgledalo je da je kompromis postignut 10. januara, kada su posmatrači EU stigli na tranzitne tačke da bi nadzirali protok gasa. Međutim, Moskvu je razbesnela "deklaracija" koju je Kijev pridodao sporazumu, te je on proglašen nevažećim. Do juče isporuka gasa Evropi nije obnovljena. Ukrajina jednostavno odbija da transportuje gas do Evrope, ako pre toga ne dobije određenu količinu za svoje potrebe.

Da bi se rešila ova misterija, prvo treba pronaći motiv.

Antiruski protest u sredu ispred Ambasade Ruske Federacije u Ukrajini

Trenutna kriza nije prijatna za Moskvu, koja bi na kraju mogla da primora Kijev da plati dug, ali po cenu većeg antiruskog raspoloženja u Evropi. Čak i ako su Juščenko i njegovi imperijalni nalogodavci uspeli da stvore lošu sliku o Rusiji, imperijalni političari tek treba da nauče i shvate da percepcija nema prevelik uticaj na stvarnost. A ta stvarnost je da je Rusija i dalje najjeftiniji i najefikasniji isporučilac energije za Evropu, dok Nabuko, TGI i drugi "alternativni" izvori gasa i energije ostaju samo snovi. Trenutna kriza će možda izazvati i povratni udarac i naterati Moskvu da se više umeša u ukrajinska pitanja, ako ni zbog čega drugog onda da bi obezbedila da se "neprijateljska" vlada u budućnosti ne petlja u izvoz i transport gasa.

U stanovima i kućama se smrzavaju obični ljudi, a firme su prinuđene da prekinu rad i to su žrtve koje osećaju posledice politike sile. A 2009. godina je tek počela.

Izvor: www.antiwar.com