Sedam decenija od osnivanja Saveta Evrope: Evropa „među javom i međ’ snom“

Savet Evrope, međuvladina organizacija za nadgledanje poštovanja ljudskih prava u 47 država članica od Atlantika do Urala, obeležio je ovih dana sedam decenija postojanja.

Ova međuvladina organizacija osnovana je 1949. godine, na evropskim ruševinama posle Drugog svetskog rata sa idejom da se unutrašnje evropske podele i ratovi više nikada ne ponove, da ceo kontinent krene ka idejnom ujedinjenju oko osnovnih vrednosti ljudskih prava za sve građane.

Kada je Rusija primljena u ovu organizaciju 1996. godine – smatralo se da je tim događajem okončan hladni rat.

Kada je Srbija, primljena 2003. godine, smatralo se da je ušla u čekaonicu za prijem u Evropsku uniju.

Kakva je organizacija Savet Evrope?

Savet Evrope nije deo Evropske unije, kako se često misli zbog terminološke zbrke sa institucijama EU, ali su sve članice EU  - članice Saveta Evrope. To znači da su sve članice EU prihvatile, kao obavezu, poštovanje Evropske konvencije o ljudskim pravima i načela pravne države u zemljama članicama. Savet Evrope je kontinentalni čuvar ovih načela.

Deset država osnivača (Belgija, Danska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Norveška, Holandija, Velika Britanija) potpisale su Evropsku konvenciju za ljudska prava. Njeno sprovođenje će nadzirati Evropski sud za ljudska prava koji je Savet Evrope osnovao 1959. godine.

Pred Evropskim sudom za ljudska prava, građani država članica Saveta Evrope pojedinačno mogu da se obrate uz uslov da su njihovi predmeti prošli najvišu sudsku instancu u matičnoj državi.

Evropski sud za ljudska prava postao je žrtva sopstevnog uspeha i jedva izlazi na kraj sa hiljadama i hiljadama zahteva koje šalju građani iz čitavog evropskog prostora od Atlantika do Urala.

Odluke Evropskog suda za ljudska prava imaju obavezujući karakter i države članice su dužne da ih sprovedu iako su njihovi vrhovni sudovi odlučili suprotno.

Primera radi, Evropski sud je od svog osnivanja dobio 16 hiljada zahteva iz Francuske.

Venecijanska komisija, sastavljena od pravnih stručnjaka, je telo Saveta Evrope zaduženo za nadzor funkcionisanja pravne države u zemljama članicama.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope

Parlamentarna skupština Saveta Evrope je deo Saveta Evrope u kome se četiri puta godišnje okupljaju poslaničke deleagcije iz parlamenata zemalja članica. Odluke i rezolucije ove Skupštine nisu u načelu obavezujuće. Kada se tiču politički - moralno važnih pitanja i afera, rezolucije PSSE su delotvorne jer dobijaju veliki odjek u javnosti.

Tipičan primer je rezolucija o „navodima o trgovini organima na Kosovu“ koja je potresla svetsku javnost i dovela u pitanje do tada neprkosnoveno savezništvo zapadnih kancelarija sa takozvanom „albanskom gerilom“ OVK. Postavilo se pitanje zašto su zapadne vlade izabrale za saveznika separatiste za koje su znali da su povezani sa organizovanim kriminalom.

Iako još nije došlo do pravosudnog epiloga ove afere, crno-bela slika o Kosovu se izmenila, ne postoje više „dobri i loši momci“, postoji slika pre i posle izveštaja švajcarskog senatora Dika Martija Savetu Evrope podnetog u januaru 2011. godine.  

Treba znati da EU i Evropski parlament nisu sledili primer Saveta Evrope iako u Evropskom parlamentu postoji izvestilac za Kosovo. Već ova činjenica pokazala je koliko je dragoceno postojanje Saveta Evrope za opstanak ljudskih prava na kontinentu. 

Slični dramatični izveštaji podneti su u Savetu Evrope o tajnim letovima i zatvorima CIA 2006 i 2007. godine koji su raskrinkali bezbednosni biznis privatnih američkih i drugih kompanija u ime borbe protiv terorizma.

Pre dve godine Savet Evrope, koji se našao u unutrašnjoj moralnoj krizi, pokazao je da ima snagu da se iznutra dovede u pitanje.

Izvestilac o Azerbejdžanu nemački pravnik i poslanik Kristof Strašer podneo je u januaru 2013. izveštaj u kome govori o užasnom stanju u azerbejdžanskim zatvorima i o tome kako mu ova zemlja  - članica Saveta Evrope nije dozvolila da ponovo obiđe te zatvore. Parlamentarna skupština izglasava rezoluciju u kojoj se vlada u Azrbejdžanu hvali, a izvestilac Štraser omalovažava. Posle toga dolazi do eksplozije nezadovoljstva. Imenovan je novi izvestilac za aferu Azrbejdžan koji je otkrio da je vlada u Bakuu na sve strane podmićivala poslanike kako u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope tako i u Evropskom parlamentu.

Među onima koji su bili osetljivi na materijalne ponude, plaćena putovanja i slično našao se i tadašnji predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Španac Pedro Agramon. Morao je da podnese ostavku. Objavljen je precizan spisak svih koji su prihvatali ponude Azerbejdžana.

Azerbejdžan je posredno umešan i u jednu drugu aferu koja je u toku. Reč je o ubistvu Dafne Karauna Galicie, novinarke sa Malte koja je 2017. poginula u podmetnutoj eksploziji njenog automobila i to pred očima jednog od trojice sinova.

Galicija je ubijena nedelju dana pošto je objavila članak o tome kako je Mišel Muskat, žena premijera Malte, primila milion dolara od Leile Alijeve, ćerke predsednika Azerbjdžana. Poznato je da preko Malte idu mnogi poslovi porodice Alijev. Svetska štampa prenela je otkriće hrabre novinarke sa Malte.

Jedna sala za pres konferencije u Evropskom parlamentu u Strazburu dobila je potom ime po ovoj ubijenoj novinarki. EU kao da misli da je to dovoljno. Do sada ništa nije učinjeno u Evropskom parlamentu da se rasvetli ko stoji iza ubistva. Nezavnično, svi znaju da je vladajući klan na Malti blizak izvesnim visokim funkcionerima.

Jedino Savet Evrope pokušava da nešto uradi. Holandski poslanik Pieter Omtzigt imenovan je za izvestioca o ovoj aferi. U više navrata trojica sinova Dafne Karuana Galicia svedočili su pred odborom za ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta. Govorili su o tome kako bi svaki istražni sudija koji je pokazao nameru da nešto stvarno uradi – bivao smenjen. Kako vladajuća administracija na Malti ne preza da vređa porodicu ubijene novinarke.

Kakva je atmosfera govori i čenjenica da je izvestilac Saveta Evrope Pieter Omtzigt i sâm dobio pretnje.

Zvanična Malta se branila, tvrdeći da iskreno želi da istraga dođe do istine o ubistvu. Ovih dana Omtzigt je objavio saopštenje u kome kaže da je istraga malteških vlasti nezadovoljavajuća. Premijer Malte je regovao izjavaom da ne veruje ni Savetu Evrope, ni njenom izvestiocu.

Očigledno, ekipa na Malti se oseća, odnekle, dovoljno zaštićenom da može sebi da dozvoli ovakve izjave.

Reči i dela

Gde je Savet Evrope sada i zajedno sa njim uzvišeni ideal o ljudskim pravima?

Govor francuskog predsednika Makrona u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope početkom ove nedelje, omogućava da se nazre odgovor na ovo pitanje. Kada je reč o idealu ljudskih prava možemo da parafraziramo srpskog pesnika - Evropa je među javom i međ’ snom.

U javi Evrope neoliberalni kapitalizam je došao u fazu socijalne eksplozije i nacionalističke neofašističke kontrareakcije na takvo stanje. U snu, započetom na evropskim ruševinama posle Drugog svetskog rata, Evropa se ujedinila kroz ideal poštovanja ljudskih prava i pravne države.

Naime, francuski predsednik Makron održao je briljantan govor koji zavređuje da bude citiran ali koji je u potpunom raskoraku sa onim što on u praksi čini.

Francuski predsednik je znalački sažeo situaciju. Podsetio je na Viktora Igoa i Mihaila Gorbačova koji su sanjali o „zajedničkoj evropskoj kući“.

„Trideset godina posle pada Berlinskog zida, na zidovima te kuće su ipak pukotine. Razlog tome je dovođenje u pitanje osnovnih prava na našem kontinentu. Sa tim moramo da se suočimo i ovde razgovaramo“, rekao je Makron, obraćajući se poslanicima u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u Strazburu povodom obeležavanja 70 godina postojanja.

Ko su ti koji prete „zajedničkoj evropskoj kući“?

Po Makronu to su „oni koji prihvataju izbore ali odbacuju pluralizam i ravnotežu vlasti koja ograničava njihovu moć. Oni kojima je borba protiv terorizma izgovor da bi ućutkali političke protivnike. Oni koji misle da,, u suštini odgovor na savremene izazove predstavlja jaka država koju treba izgraditi na ruševinama onoga što smo mi podigli“.

Francuski predsednik priznaje da ova opcija ima sve više zagovornika: „Na žalost vidim šta govore istraživanja javnog mnenja o rastućoj fascinaciji našeg stanovništva, naših naroda za autoritarne režime…“.

Makron rezimira pitanja pred kojima se nalaze današnje evropske demokratije:

„Kako zaštiti građane od terorizma, a da se pri tom očuvaju njihova prava i pojedinačne slobode? Kako odbraniti slobodu izražavanja pred navalom govora mržnje? Kako odgovoriti na sve učestalije nasilje u našim drustšvima? Kako poštovati pravo na azil i u isto vreme na legitimne zahteve da se kontrolišu tokovi migracija? Kakvo novo pravo treba da izgradimo u svetu u kome je ljudski život sve više dematerijalizovan?“

Veliki aplauz čuo se u poslaničkoj sali u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, posle ovih reči francuskog predsednika koje odslikavaju današnju Evropu i njene nedoumice.

Senku nad briljantnim govorom čini, međutim, neumoljiva stvarnost.

Makron je kao Evropa: Između sna o demokratskom društvu i jave neoliberalnog kapitalizma. Kako je jedan izvestilac Saveta Evrope zaključio još davne 2005. godine u izveštaju o rastućim nejednakostima: „Demokratija i neoliberalizam su u nepomirljivoj kontradikciji“.

Makron ni u jednom trenutku nije u stanju da dovede u pitanje načela neoliebralnog kapitalizma, takozvanog slobodnog tržišta, koje u ime slobodne konkurencije, zapravo, uništava konkurenciju, u ime ekonomije tržišta zapravo uspostavlja ekonomiju centralizovanu na nekoliko središta finansijske moći na planeti.

Uprkos govorničkom talentu, predsednik Makron je taj koji je represivnim merama odgovorio na socijalne proteste „žutih prsluka“ zbog čega su na adresu Pariza stigle kritike iz UN, Saveta Evrope i Evropskog parlamenta, kao i brojnih nevladinih organizacija.

Makron kao da veruje da su reči dovoljne da bi spasio demokratiju. Reči nisu dovoljne.