Čelični zagrljaj nemačkog saveznika

Vlada Nemačke, “obezbedila je 243 miliona evra tokom sedam godina, za podršku trupama SAD stacioniranim u zemlji”, objavljeno je nedavno, u okviru odgovora Ministarstva finansija Bundestagu, ponuđenog povodom pitanja iniciranog od Partije levih (“Germany spends millions of euros for US military bases”, DW ).

Suma navedena u odgovoru nemačkog resora parlamentu, podrazumeva pokrivanje “troškova, poput povlastica bivšim radnicima, izdataka povezanih sa održavanjem zgrada” i drugog. A njenom iznosu, pridodato je još “480 miliona evra finansijskog doprinosa NATO troškovima izgradnje u Nemačkoj”, što je “skoro sve” takođe uplaćeno na račun Amerikancima.

Čitalac koji čita ovu hroniku pogodiće – i pitanje Levih, i odgovor Ministarstva, slede povodom gotovo redovnih produženih optužbi Nemačke iz Vašingtona, da Berlin “premalo” izdvaja za odbranu, “vozi se fraj”, a trošak uživanja Nemačke u bezbednosti snose poreski obveznici u SAD.

Tri četvrti veka na straži

U proveri ove interpretacije, preporučuje se, “prelistati Trampa”.

Drugo nešto je poenta ovog pregleda.

Pitanje iz Bundestaga i odgovor, iznebuha su “obnovili sećanje” na nesvakidašnje masovnu američku vojsku, koja Nemačku ne napušta još iz vremena njene posleratne okupacije – 75 godina. 

Doduše, smanjen je broj američkog ljudstva pod oružjem u odnosu na 1990. – sa 200 hiljada na 38.600 vojnika.

U tu masu vojske (više nego tri divizije), na tlu saveznika u jednom istom vojnom paktu, nije uključeno još i 9.600 personala američkog vazduhoplovstva, “na različitim lokacijama u Nemačkoj, uključujući dve USA vazduhoplovne baze, Ramštajn i Špangdalm”.

“To je više vojnog osoblja nego što SAD drže bilo gde drugde, izuzev u Japanu” (“US military in Germany...”, DW ).

Dve nemačke države

Ovoliko brojna američka sila nije u Nemačku pala tek tako. Prethodio je najpogubniji svetski rat koji je započela fašistička Nemačka, inspirisana rasistički zasnovanom fašističkom ideologijom.

Hitler je celu Evropu, a onda i svet, gurnuo u požar. Nacisti su primenjivali prema žrtvama surovosti kakve nisu viđane u tako masovnim razmerama. Posebno prema Jevrejima.  

Stacioniranje vojske SAD regulisano je dokumentima kojima je ratni pobednik i okupator, preimenovan u saveznika.

Aprila 1949, od tri segmenta pod kontrolom Amerike, Britanije i Francuske, obrazovana je Zapadna Nemačka. Međutim, pola godine kasnije, oktobra 1949. i istočna, pod imenom Demokratska Republika Nemačka.

Istočna Nemačka zasnovana je na teritoriji nemačkih severoistočnih pokrajina, koje su, posle rata, ostale pod vojnom kontrolom Sovjetskog Saveza.

Administrativno sedište onog dela Nemačke pod kontrolom SAD, Britanije i Francuske, postao je Bon. I Berlin je podeljen u četiri zone. Sovjetski deo tako podeljenog Berlina, sveden na četvrtinu grada, zadržao je prestoni status i ime – ali to se sada ticalo samo Nemačke DR.

Okupacioni status i statut

Prvi dokument spušten na sto Zapadne Nemačke za potpis, bio je Okupacioni statut. Dokument je podnet za paraf odmah, već pri obrazovanju nemačke “zapadne” države.

Statut je ovlastio SAD, Britaniju i Francusku, sile čije vojne snage više nisu napuštale Nemačku, kao i sovjetske, na istočnoj strani bodljikave žice – da one i dalje imaju kontrolu nad “zapadno-nemačkim razoružanjem i demilitarizacijom”.

Formalno, okupacija Nemačke trajala je deset godina, od 1945. do 1955. Službeno, posle okončanja perioda okupacije, Zapadna Nemačka je dobila i pravo da sama utvrđuje i vodi i svoju odbrambenu politiku. Stanje fakata vojnih, ostalo je ipak onakvo kakvo je i bilo, okupaciono. Okupacione sile nisu se pomerile s pozicija. Zadržale su se tu gde jesu, samo sada uz drugačije objašnjenje, kao zapadno-nemačke saveznice u NATO paktu.

Drugi su bili samo naslovi papira s nemačkim potpisom. Prestao je da važi Okupacioni statut. Sročena je i pravno osnažena Konvencija o prisustvu inostranih snaga u Federalnoj Republici Nemačkoj. Podneta je Zapadnoj Nemačkoj na potpis 1954.

Rusi otišli ali ostali Amerikanci

Konvencija je dopuštala da SAD i saveznici u NATO paktu i dalje imaju trupe u Nemačkoj. I to, od pre 65 godina, na snazi je i danas – preobraženo u masivno vojno prisustvo SAD.

Velike promene su se u nekada podeljenoj Evropi dogodile u međuvremenu.

Prestala je da važi posleratna podela i dve nemačke države stopile su se u jednu, čije je sedište vraćeno u Berlin.

Sovjetski Savez, rival Zapada u Hladnom ratu, prestao je da postoji, 1991. Poslednje ruske jedinice povučene su s teritorije Nemačke 1994, s pozicija u istočnom delu Berlina.

Obrazovana je Evropska unija. I Unija je proširena novim članicama, na istoku Evrope. Sve do granica Rusije.

NATO pakt je izbio na zapadne granice Rusije. Međutim, trupe SAD ne napuštaju pozicije unutar Nemačke.

Barak Obama u bazi Ramštajn, marta 2014: da li je i tada govorio o okupaciji Nemačke?

Produžena okupacija

Od sedam garnizona Armije SAD u Evropi, pet ih je stacionirano u Nemačkoj.

Nemačka geografski centralna pozicija iskorišćena je za američki komandni kamp, prema Evropi i Africi. To u izvesnoj meri prekriva zavesom činjenicu da je glavnina američkih trupa ipak... samo u Nemačkoj.

Da li je produženo prisustvo američke vojske izraz produženog podozrenja Vašingtona prema Berlinu i u osmoj deceniji posle rata?

“Vi Nemci, ne želite Nemačku usidrenu unutar Evrope. Vi želite ostatak Evrope usidren unutar Nemačke”, izjavila je Margaret Tačer nemačkom Špiglu, objašnjavajući zašto London ne pristaje na ujedinjenje “dve Nemačke”, još skoro četrdeset godina posle rata, 1993.

To i pojedina druga istupanja “saveznika Nemačke”, daju povoda debati, ne doduše u vodećim glasilima, ali na internetu, o “okupaciji” koja je produžena.

“Da li je tačno da je Obama, tokom posete USA bazi u Ramštajnu 5. juna 2009, rekao “Nemačka je jedna okupirana zemlja i to će tako ostati?”, pojavilo se pitanje na internetu (www. quora. com).

Na mreži se može naići na debatu o tome da li nemački osnovni zakon jeste ili nije ustav, i da li je posleratno pravno regulisanje njenog osnaženog statusa izvedeno u pravcu nezavisnosti?

Nije neophodno u ovoj prilici upuštati se u potvrdna ili odrečna mišljenja. Međutim, gestovi “velikog brata” - NATO zajednice prema Berlinu, i u samom Berlinu – sve vreme nediplomatsko, patronsko ponašanje ambasadora SAD, s lekcijama nemačkoj vladi, motivišu potragu za objašnjenjima. I mimo onih službeno sugerisanih.