Ko više zna o Kosovu?

Sat otkucava za Kosovo

Međunarodna krizna grupa - nezavisna, neprofitna i nevladina organizacija - bavi se istraživanjima i analizama političke situacije širom sveta i radi na sprečavanju i rešavanju sukoba. Među istaknutim članovima MKG su pored ostalih Kris Paten, Morton Abramovic, Džordž Soros, Zbignjev Bžežinski, Vesli Klark, Joška Fišer, Torvald Stoltenberg i Marti Ahtisari.

Posle dužeg vremena u svom redovnom biltenu MKG je objavila i jedan tekst o Kosovu. Autor je Kris Paten, predsednik Upravnog odbora MKG i nekadašnji komesar EU za spoljne poslove, a članak je objavljen u listu The Boston Globe 10. avgusta. Prenosimo ga u celini.

Za Srbijom je 20 godina građanske neposlušnosti, razarajućeg rata i osam godina međunarodnog protektorata nad delom njene teritorije i tek sada premijer Vojislav Koštunica tvrdi da konačno ima plan za rešavanje pitanja Kosova. Jedini problem je u tome što niko ne zna kako taj plan izgleda.

Uprkos nepopustljivom stavu Beograda da Kosovo mora da ostane deo Srbije, srpske vlasti nikada nisu ponudile bilo kakav predlog koji bi omogućio da 90 procenata Albanske populacije "odmetnute" pokrajine zaista nastavi da živi pod okriljem Beograda. Naravno, razmišljanje o narodu Kosova je retko kada bila jača strana srpske politike. To je, na kraju krajeva, teritorija na kojoj je Beograd izvršio etničko čišćenje 1999. godine, masakrirao na hiljade civila i proterao 800.000 u susedne zemlje, sve dok NATO bombradovanje nije silom dovelo do promene politike.

Ako Beograd zaista ima plan, sve što se o njemu zna potiče iz niza često oprečnih izjava mladog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i ministra za Kosovo Slobodana Samardžića.

Rešenjem kosovskog pitanja koje Beograd predlaže Zapad se poziva da spasi demokratiju u Srbiji na račun stabilnosti u regionu i da snosi sve finansijske troškove, pravna i bezbednosna opterećenja koja su u vezi s odbijanjem da se Kosovo proglasi nezavisnom državom i nasilno ostavi pod suverenitetom Srbije. Beograd još nije rekao kako će i da li će integrisati Albanca u srpsko društvo, ekonomiju i politiku. Niti je pomenuto da će im ponuditi istu zastupljenost u skupštini, garantovati ljudska i kulturna prava i dati specijalnu zaštitu - što bi sve Albanci morali da daju Srbima na Kosovu a na osnovu predloga Ujedinjenih nacija.

Međutim, u Beogradu se nadaju da će Brisel i Vašington prihvatiti ponudu i zanemariti činjenicu da ona u velikoj meri predstavlja kodifikaciju statusa kvo.

Zbog opstrukcije Rusije u Savetu bezbednosti UN, trojka sastavljena od predstavnika SAD, Evropske unije i Rusije će biti primorana da započne novu rundu pregovora o statusu Kosova sredinom avgusta, čime će se samo udvostručiti napori koje je već uložio Marti Ahtisari. Tokom početnog perioda šatl diplomatije, trojka bi trebalo da sasluša stavove Beograda i Prištine u nadi da će kasnije biti postignut kompromis, prihvatljiv za obe strane.

Međutim, nema naznaka da će se stav Beograda o Kosovu promeniti. Srpski političari ne mogu da formulišu plan za integraciju Albanaca u srpski politički, društveni i ekonomski život, jer bi to značilo stvaranje ozbiljne političke opasnosti po srpsku vladu. Svaki takav plan bi izazvao oštro protivljenje u skupštini kojom dominiraju nacionalističke partije. A sada, ohrabren stavom Moskve (koja zapravo brani sopstvene cinične interese), Beograd kao da još više učvršćuje svoje stanovište i mišljenje, što se ogleda i u skupštinskoj rezoluciji od 24. jula kojoj je Vlada ovlašćena da preduzme sve neophodne mere za zaštitu srpskog suvereniteta na Kosovu.

Beograd radi i na podeli pokrajine, što je nastavak politike Slobodana Miloševića, i nada se da će zbog odugovlačenja i odlaganja davanja nezavisnosti Kosovu, Albanci se odlučiti za jednostranu deklaraciju o nezavisnosti koja će podeliti međunarodnu zajednicu ili izazvati nasilje posle čega će Srbi biti "dobri momci".

U međuvremenu, sat otkucava i Kosovo čeka odgovore. Kosovski Albanci su čekali osam godina da ih međunarodna zajednica izvuče iz pravnog vakuuma i reši njihov status. Iako su brojniji u odnosu 9:1 od drugih naroda koji žive na Kosovu, Albanci su pristali da uspostave višeetničku državu s najstrožijim režimom zaštite manjina ikada do sada viđenih u Evropi. Kako to oni vide, međunarodna zajednica više nema izgovora za dalje odlaganje rešavanja statusa po ponuđenom modelu na koji su Albanci pristali uz jedino odbijanje da usvoje ono što bi ugrozilo funkcionisanje nove države. SAD i Evropa su im zatražili još 120 dana strpljenja. Nakon toga pojačaće se pritisci za jednostranim proglašavanjem nezavisnosti, bez obzira na to hoće ili imati međunarodnu podršku ili neće.

Zaključak je da Priština zahteva samo nezavisnost a da to Beograd odbija, pa će nova trojka završiti tamo gde i Ahtisari: "zaglavljena" između dve strane i s potrebom da odlučujući glas bude glas Saveta bezbednosti UN. Imajući na umu ogromnu želju Albanaca na Kosovu da budu nezavisni od zemlje koja je pokušala da ih eliminiše i nepostojanje bilo kakve realne alternative iz Beograda, međunarodna zajednica skoro da nema izbora već da Kosovu dâ nezavisnost.

U "Politici" od 16. avgusta 2007. godine objavljen je eksluzivan tekst Dejvida Bajndera o tome šta je Bundesver saznao o stanju na Kosovu i Metohiji, o strahu i korupciji u KPS i agentima organizovanog kriminala koji su se ubacili u UNMIK i KFOR.

Kosovo auf dojč

Zaboravite na trenutak pregovore o statusu. Kratkoročne prognoze za Kosovo su nepopravljivo sumorne: ekonomija u jadnom stanju; sve više mladih ljudi „koji su za jedino zanimanje izabrali kriminal”; nepodnošljivo visok prirodni priraštaj; društvo ogrezlo u korupciju i država koju kontrolišu pripadnici organizovanog kriminala. Ovo su zaključci studije na 124 stranice pod naslovom „Operacionalizacija reforme bezbednosnog sektora na zapadnom Balkanu”, koju je od Instituta za evropsku politiku naručio nemački Bundesver, a predata je u januaru. Tekst se ovog meseca pojavio na jednom blogu sa oznakom „samo za internu upotrebu”.

Pod uslovom da može da se izbori sa stravično komplikovanim Amtsdeutsch– zvaničnim nemačkim jezikom – koji se vidi već u nezgrapnom naslovu, čitalac dobija jasan uvid u stanje na Kosovu.

Iz nemačkog teksta bez emocija povremeno izbije zrnce sasvim ljudskog nerviranja zbog nepopustljivosti kosovskog naroda. To me je podsetilo na jedan susret od pre 44 godine u kafeteriji punoj muva u prištinskom hotelu „Kosovski božur”, gde je jedan jedini gost ispijao pivo. Predstavio se kao inženjer iz Nemačke, a na moje pitanje šta tu radi odgovorio: „Ich verbloede – „Raspamećujem se.” (Ili, pravim budalu od sebe.)

U pomenutom tekstu autori objašnjavaju da se nemački interes na Kosovu zasniva na njegovoj „geografskoj blizini” i na tome što Nemačka daje najviše vojnika i novca za tu pokrajinu. Neuspeh bi značio „neizmerne rizike za buduću spoljnu i bezbednosnu politiku” Savezne Republike.

Autori ističu da „međunarodna zajednica groteskno negira realnost” u vezi s Kosovom, i uz to upozoravaju na „novi talas nemira koji bi u velikoj meri mogli da premaše nivo dosad viđenog nasilja”.

Radeći na ovom istraživanju, autori sa Instituta, Matijas Jop i Sami Sandavi, za šest meseci su razgovarali sa 70 eksperata i pretraživali su postojeću literaturu o Kosovu.

Po njihovoj analizi, politički nemiri i gerilske borbe devedesetih godina prošlog veka uticali su na suštinske promene koje oni nazivaju „preokretom u socijalnoj strukturi kosovskih Albanaca”. Posledica je „društvo građanskog rata, u kojem ljudi skloni nasilju, neobrazovani i povodljivi, mogu da naprave veliki skok na društvenoj lestvici u jednoj na brzinu formiranoj soldateski”.

„To je mafijaško društvo”, zasnovano na „zarobljavanju države” od strane kriminalnih elemenata. („Zarobljavanje države” je pojam koji je 2000. skovala grupa analitičara Svetske banke da opiše zemlju u kojoj su se korumpirani finansijski moćnici dokopali vladajućih struktura. U ovoj studiji taj pojam se povezuje sa Đukanovićevom Crnom Gorom zbog šverca cigareta i sa Slovenijom zbog šverca oružja kojim je upravljao Janez Janša.) „Na Kosovu postoji potreba za korenitom promenom elite”, kaže se u studiji.

Po definiciji autora, organizovani kriminal na Kosovu „sastoji se od organizacija koje imaju gerilska iskustva i špijunske eksperte, a raspolažu milionima evra”.

Oni citiraju jedan izveštaj nemačke obaveštajne službe o „najbližim vezama između glavnih donosioca političkih odluka i moćne klase kriminalaca” i navode imena Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija i Džavita Halitija kao kompromitovane lidere koje „u zemlji štiti poslanički imunitet, a u inostranstvu međunarodno pravo”. Oni s prezirom navode izjavu bivšeg šefa Unmika (2004–2006) Sorena Jesena Petersena, koji je za Haradinaja rekao da mu je „blizak lični prijatelj”.

Unmik je, dodaju oni, „u velikoj meri deo lokalnog problema”. Ističu da nije uspeo da popravi snabdevanje Kosova strujom i navode ozloglašene slučajeve korupcije koji su ga udaljili od kosovske javnosti, dajući mu imidž neprijateljske kolonijalističke uprave. Oni pišu da su se i u Unmik i u Kfor ubacili agenti organizovanog kriminala koji unapred upozoravaju svoje vođe na predstojeće racije. „O većini incidenata se ne izveštava zbog straha od odmazde”.

Kao negativna otkrića navode sledeće:

• 40.000 nedovršenih kriminalnih slučajeva u pravosuđu.

• Mali broj istraga o korupciji: 10-15 godišnje.

• 400 benzinskih pumpi (150 bi bilo dovoljno) od kojih mnoge služe kao paravan za bordele i preprodaju deviza.

• U Kosovskoj policijskoj službi vladaju strah, korupcija i nestručnost.

Studija oštro kritikuje SAD što su „dozvolile da kriminalci pobegnu” i što su „sprečile evropske inspektore da rade”. Zbog toga su Amerikanci „podložni ucenama”. Pominju se „tajni zatvorski objekti CIA” u bazi Bondstil i kritikuje se američka vojna obuka za kosovsku policiju, koju je odobrio Pentagon. Odvojeno se navodi izjava neimenovanog zvaničnika koji je za zamenika šefa Unmika, Amerikanca, rekao: „Glavni zadatak Stiva Šuka je da se jednom sedmično napije sa Ramušom Haradinajem”.

Imajući na umu situaciju s kriminalom, autori zaključuju da će, „rešavanjem pitanja statusa i sukcesivnim povlačenjem međunarodnih snaga, kriminalni elementi biti bliže neko ikada svom cilju totalne kontrole nad Kosovom”.

Neka od sumornih otkrića nemačke studije odnose se na ekonomiju:

• Sve manje novca stiže od rođaka iz inostranstva, što je osnovni izvor prihoda za mnoge kosovske porodice i trenutno se procenjuje na iznos od 560 miliona evra godišnje.

• 88 odsto zemlje sada je u privatnom vlasništvu, što znači usitnjavanje parcela, obično među braćom, i utiče na manje uspešnu poljoprivredu.

• Masovno nicanje nevladinih organizacija – sada ih je 2.400 – od kojih velika većina postoji iz sumnjivih razloga.

• Neprijateljska klima za strane investitore, koje plaše politička nestabilnost i moć mafijskih struktura. Ključno pitanje na Kosovu jeste „neiscrpan broj mladih bez budućnosti, a to znači spremnih na nasilje”, kaže se u studiji. Jedino rešenje da se izađe nakraj sa ovim „bujanjem omladine” jeste da se otvore severne kapije Evrope za mlade Kosovare koji traže posao, kažu autori.

Povodom predstojećeg prenosa nadzora sa UN na Evropsku uniju, autori upozoravaju: „EU je u opasnosti da suviše slepo prati neuspešne Ujedinjene nacije i da se raspadne pod nasleđenim teretom ukoliko ne bude jasno raskinula sa praksom i metodama Unmika”. Jedan od eksperata koje su intervjuisali rekao je to bez uvijanja: „EU će naslediti od Unmika prodavnicu pirotehnike koja je puna piromanijaka”.

Po proceni autora, ni NATO ni EU ili UN nisu, izgleda, sposobni za samopreispitivanje, a još manje za samokritiku. Autori iznose opšti utisak da se u svim međunarodnim organizacijama koje se bave Kosovom nalaze samozadovoljni, nestručni ljudi.

Po njihovom opisu, Kosovari se isto tako uzdaju u legendu – u njihovom slučaju o istorijskoj eksploataciji – da će sve odjednom biti dobro kada konačno budu dobili nezavisnost. U prošlosti su Kosovari bili u situaciji da uvek krive nekog drugog za svoje probleme, što su i činili: Otomane, Jugoslovene, Srbe. Sada su počeli da okrivljuju Unmik. Ali šta će biti kada budu mogli da krive samo sebe?

Iz izveštaja Instituta za evropsku politiku

– Kosovo je jedan od najsiromašnijih regiona u Evropi... Velike nade polažu se u eksploataciju prirodnog bogatstva: uglja, olova, cinka, hroma, kadmijuma, srebra i zlata. Prema procenama nezavisnih stručnjaka, samo u rudniku Trepča, na severu Kosova, kriju se rezerve vredne 25 milijardi evra. Ovome treba dodati i rezerve uglja procenjene na 8,7 miliona tona, koje se nalaze na nekoliko metara ispod površine zemlje, zbog čega se lako mogu eksploatisati.

– Uticaj aktivnosti organizovanog kriminala na kosovsku ekonomiju ocenjuje se kao astronomski. Prema opreznim procenama Direktorata za organizovani kriminal, dnevni obrt kosovskog organizovanog kriminala iznosi 1,5 miliona evra (550 miliona evra godišnje), što je više od četvrtine sadašnjeg bruto društvenog proizvoda koji je, inače, veštački stvoren uz ogromnu finansijsku pomoć iz inostranstva.

– U SAD je albanska mafija čvrsto stala na noge, a, prema saznanjima FBI, ozbiljno ugrožava poslove Koza nostre u Njujorku (organizovanje ilegalnih igara na sreću). U centru je organizacija Rudaj koju FBI, s puno respekta, često označava kao šestu mafijašku porodicu u Njujorku (pored pet italijanskih). Na njenom čelu je „ujak” Aleks Rudaj, osuđen u junu 2006. godine. Pored toga, postoji i organizacija ABI pod čijim okriljem deluju bande mladih i mafija. Procenjuje se da ova organizacija ima oko 26.000 članova od kojih je pet hiljada ratnih veterana s Kosova.