Koji su kvaliteti neophodni da biste postali najviši funkcioner EU: "Sumnja da ste korumpirani" - vrlina broj 1

Nataša Jokić, Strazbur

Još jednom na scenu izlazi postavka evro-unijskih birokrata koji nemaju ambicije da "talasaju" iako se stalno govori o krizi i potrebi za promenama
(Brussels, 04.07.2019 - susret predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera i kandidatkinje za novu predsednicu komisije Urusule Fon der Lajen u Briselu: Jean-Claude Juncker, Ursula von der Leyen)

Evropski mediji su prepuni fotogeničnih detalja o višenedeljnim diplomatskim natezanjima između šefova država i vlada EU oko imenovanja funkcionera na čelu pet glavnih institucija EU.

Nema kraja detaljnim pričama, sa "srećnim krajem", o nagodbi oko imenovanja. U nemačkoj verziji to se naziva "pobeda kancelarke Merkel" a u francuskoj, "(trostruka) pobeda predsednika Makrona".

Politički spektakl je toliko "našminkan" u medijima mada brojne grupe u novom sazivu Evropskog parlamenta sada prete da će odbiti da glasaju za imenovanja koja im predlažu šefovi država i vlada. Ipak, ukoliko bi se poslanici većinom glasova suprotstavili volji šefova država i vlada bilo bi to pravo čudo, u pozitivnom smislu, jer bi to značilo da volja za demokratijom još postoji.

Pogledajmo pozadinu ove priče.

eu-4-kandidata-

Novi čelnici Evropske unije: Kristin Lagard, Ursula fon der Lajen, Hosep Borel i Šarl Mišel

Pozadina priče

U bliskoj prošlosti predsednik Evropske komisije (EK) u dva mandata - od 2004. do 2014. godine - bio je Portugalac Hose Manuel Barozo. Ispostavilo se da je samo dve godine posle završetka mandata na čelu EK, Barozo dobio posao u američkoj banci Goldman Saks kao "ne-izvršni predsednik upravnog odbora". 

Digla se velika prašina. Ukrštanje interesa bilo je očigledno, a sumnja na korupciju ili pomaganje korupcije neizbežna. Banka Goldman Saks je igrala veoma važnu ulogu u eksploziji finansijske krize 2008. godine. Komitet za etiku unutar EU presudio je, međutim, da Barozo nije prekršio pravila.

Više NVO optužilo je posle Baroza da je dolazio u Brisel da lobira za Goldman Saks ali Komitet za etiku nije izmenio mišljenje. Poseta i ručak sa jednim evropskim komesarom bili su ličnog karaktera i tačka.

Naslednik Baroza na čelu Evropske komisije postao je 2014. godine Žan Klod Junker. Reč je o čoveku koji je u više navrata bio ministar finansija i premijer Luksembruga. Kako detaljno opisuje francuski istražni sudija Eva Žoli, kasnije poslanik u EP, Junker je čovek je stvorio pravu industriju utaje poreza u Luksemburgu.

Najvećim bankama, industrijskim grupama itd. Luksemburg daje utočište sa adresom i ponudu da prijave porez. Zauzvrat, za ovu uslugu, treba da plate određenu sumu. Tako se Luksemburg, državica od 600 hiljada stanovnika obogatio kao Katar. Brojni američki i drugi advokatski kabineti imaju sedište u Luksemburgu gde klijentima završavaju posao oko pravnog podešavanja i provlačenja kroz "rupu u zakonu" tako da ova utaja poreza bude zapravo legalna.

Tek što je krajem 2014. gdine seo u fotelju predsednika Evropske komisije, izbio je skandal jer je jedan mladi pravnik zaposlen u jednom od advokatskih kabineta objavio dokumenta komprimitujuća za Junkera. Na kraju - nikom ništa. Na sud je jedino dospeo mladi pravnik zbog odavanja službene tajne.

Sve ovo nije smetalo Junkeru da za svoj prioritet u jednom trenutku proglasi "borbu protiv utaje poreza".

Manje-više isto

Gde smo sada ?

Sve je manje-više isto. Na pitanje koji su kvaliteti neophodni da biste postali najviši funkcioner EU, očigledni odgovor je i dalje isti: sumnja da ste korumpirani je vrlina broj 1. Drugim rečima, što više imate "putera na glavi" - ili kako Francuzi kažu, što više "šerpi vučete za sobom" - to ste pogodniji za imenovanje.

Reč je o imenovanjima, a ne rezultatu izbora, jer ovde niko nikoga ne bira u demokratskom smislu reči.

Evropski Parlament, istina, tek treba da potvrdi predloge šefova država i vlada EU (okupljenih u Evropskom savetu). To glasanje je, uostalom, formalno. Vlade su do sada uvek mogle da "izbrifuju" onoliko poslanika koliko im je potrebno.

Da podsetimo, u nedelji od 15. jula Evropski parlament treba da potvrdi imenovanje nemačke ministarke odbrane Ursule fon der Lejen, iz Merkelkine demohrišćanske partije desnog centra, za novu predsednicu Evropske komisije. Takođe, EP treba da potvrdi imenovanje bivše francuske ministarke finansija i sadašnje direktorke MMF-a Kristin Lagard - na čelo Evropske centralne banke.

Poslanici u Evropskom parlamentu glasaće o imenovanju bivšeg belgijskog premijera, Šarla Mišela za mesto predsednika Evropskog saveta koji okuplja šefove država i vlada. Na mesto šefa evropske diplomatije, odnosno visokog predstavnika za spoljne poslove, imenovan Španski socijalista Josep Borel.

Ovde je očigledno ispoštovana rodna ravnopravnost koja sve češće služi kao fasada za prikrivanje suštine. Takođe, svo četvoro budućih čelnika EU govore odlično francuski, kako je to tražio francuski predsednik Makron.

Geografske ravnoteže, međutim, nema. Nijedan od njih ne potiče iz istočnoevropskih članica EU. Takođe, nema znakova da bi bilo ko od njih mogao na delima, a ne na rečima, da izađe u susret horizontu očekivanja građana koji traže, na primer, više ekologije u svim sferama života.

Četiri lika

Pogledajmo pažljivije svaki od ova četiri lika.

Ursula fon der Lejen, stara 60 godina, majka sedmoro dece, završila medicinu i ekonomiju, provela u vladi Nemačke 14 godina, prvo kao ministarka zadužena za porodicu, zatim za rad  i na kraju od 2013. godine - za odbranu.

Ursula fon der Lejen rođena je 1958. godine u Briselu gde je živela prvih 13 godina pošto je njen otac Ernst Albreht tada šef kabineta Evropske komisije.

Pored maternjeg nemačkog jezika ona govori odlično i francuski i engleski.

Ursula fon der Lejen podržava ideju federalizovane evropske nad-države i po tome je bliska francuskom predsedniku Makronu.

Kao ministarka odbrane Ursula fon Lejen bila je krajnje nepopularna , pa je nedeljnik "Špigl" u maju ove godine u svom "barometru" proglašava najnepopularnijom u vladi.

Tome je, između ostalog, doprinela afera o poslovima sa konsultantskim kućama, sklapanim bez poziva za javnu ponudu. Reč je o poslovima koji su zajedno državu koštali nekoliko desetina miliona evra. Najveći deo otišao je na račun konsultantske kuće u kojoj radi ministarkin sin.

O ovoj aferi, komisija nemačkog parlamenta otvorila je istragu. Prethodno se Ursula fon der Lejen našla na udaru afere o plagijatu, kada je otkriveno da je deo njenog doktorata prepisan. Medicinski fakultet iz Hanovera je, međutim, zaključio da "osumnjičeni" pasusi, iako mogu da se smatraju za plagijat, nisu dovoljni da bi se ministarki poništila njena doktorska disertacija.

Zanimljivo je videti kako je iz šešira izvučena Ursula fon Lejen za mesto predsednika Evropske Komisije? Tako što su mađarski premijer Viktor Orban i italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini blokirali kandidaturu holandskog socijaliste Fransa Timermansa za tu prestižnu funkciju.

S druge strane, francuski predsednik Makron blokirao je Merkelkinog kandidata, bavarskog konzervativca Manfreda Vebera. Kancelarka je zatim izvukla svoju dobitnu kartu - Ursulu Van der Lejen, jednu od svojih najbližih saradnica.

Sve u svemu, krajnje desna kombinacija Orban-Salvini imala je važnu - skoro odlučujuću reč. Neki analitičari sada spekulišu kako je kancelarka sve ove kombinacije unapred predvidela. Moguće. Sve to, međutim, ne liči na bilo čiju pobedu - pre podseća na evropski ideal u fazi zalaska.

Da bi utešili socijaliste zbog odbacivanja Frans Timermansa, inače dosadašnjeg zamenika predsednika EK Junkera, poslanici desnog centra sledili su direktivu da prilikom izbora za predsednika Evropskog parlamenta ne kandiduju svog člana, već da umesto toga podrže kandidata socijalista i demokrata Davida Sasolija.

Pošto je Sasoli veliki protivnik Salvinija i sadašnje italijanske vlasti, u političkoj "kuhinji" EU odlučeno je da Italija ne bude kažnjena zbog budžetskog deficita.

Kriva ali neosuđena

Kristin Lagard, buduća direktorka Evropske centralne banke, od 2011. godine nalazi se na čelu MMF-a.  Došla je na to mesto kao zamena Dominik Stros Kana, kompromitovanog u različitim aferama i procesima, kao uostalom i njegov prethodnik Rato - Španac osuđen za novčanu i poresku utaju.

Mnogi u Francuskoj sumnjaju da je Lagardova sposobna da vodi Evropsku centralnu banku jer je po zanimanju advokat i nema dovoljno znanja da donosi odluke vezane za monetarnu politiku.

Pre nego što je došla na čelo MMF-a, Lagardova je bila ministarka finansija. Našla se pod istragom jer je 2007. godine dopustila da arbitražni, dakle privatni, sud odluči da li država mora da isplati više od 400 miliona odštete francuskom tajkunu Tapiju. Arbitraži sud je tajkunu dao za pravo.

Državni organi su zatim otvorili istragu o motivima zbog kojih je jedna ministarka dala prednost privatnom nad državnim sudom. Državni sud je zatim poništio odluku arbitražnog.

Posebno sudsko veće sastavljeno od sudija i senatora, koje zaseda samo kada su najviši državni funkcioneri u pitanju, dosudilo je 2016. godine da je Kristin Lagard kriva i da je delovala protivno interesima države. Ovaj posebni sud, koji je kasnije ukinut, doneo je grotesknu odluku u kojoj se kaže da je Lagardova kriva ali da nije osuđena, s obzirom da ima visoku međunarodnu funkciju. Novinari su zabeležili da Kristin Lagard nije u Parizu ni sačekala odluku sudu već se, posle pojavljivanja u sudskoj sali, odmah prvim avionom vratila u SAD.

Ostalo je otvoreno pitanje da li je Lagardova 2007. godine, opredelivši se za arbitražni sud, zapravo pomogla tajkunu Tapiju da dobije državnu odštetu u zamenu za Tapijevo finansiranje tadašnje predsedničke  kampanje Nikole Sarkozija.

Sve ovo, očigledno, nije smetalo, ni predsedniku Makronu, ni kancelarki Merkel, a ni ostalim liderima EU.

Ceremonijal majstori

Za funkciju viskog predstavnika za spoljne poslove EU imenovan je španski ministar spoljnih poslova Hosep Borel (71). Ovaj socijalista iz Katalonije, žestoki protivnik katalonskog separatizma, morao je 1999. godine da odustane od briljantne političke karijere zbog toga što je je bio povezan s skandalom utaje poreza svoja dva najbliža saradnika u državnom sekretarijatu za finansije. Okrenuo se zatim evropskoj političkoj sceni i bio predsednik Evropskog parlamenta od 2004; do 2007. godine.

Borel će naslediti Italijanku Federiku Mogerini, bez preteranih iluzija o funkciji šefa evropske diplomatije koja je, pre svega, formalna. Kao i Mogerinijevoj, biće mu prepuštani predmeti koji ili nisu u središtu pažnje ili privremeno niko ne želi da se njima bavi pred svojom političkom javnošću.

Najbolji ilustracija realne važnosti ove funkcije je mirovna konferencija o Siriji u Ženevi 2016. godine na koju su pozvani ministri spoljnih poslova nekih zapadnih država ali ne i visoka predstavnica za spoljne poslove Federika Mogerini.

Mogerinijeva je bila organizator pregovora između Beograda i Prištine ali je svima jasno da u suštini u vezi sa Kosovom ključne poteze vuku Vašingtion i Berlin. U tom smislu ne treba imati preterana očekivanja od Borela iako je on protivnik katalonskog separatizma, a Španija nije priznala Kosovo.

Konačno, četvrti lik imenovan na čelo Evropskog saveta koji okuplja šefove država i vlada je Šarl Mišel, bivši premijer Belgije i sin evropskog komesara Luja Mišela. Šarl Mišel je liberal koji podržava neoliberalni ekonomski model, politiku štednje i produbljivanja socijalnih razlika kao neku prirodnu zakonitost poput gravitacije.

Od 2014. do 2018. bio je na čelu vlade liberala i demohrišćana u koaliciji sa krajnje desnim pripadnicima flamanske separatističke stranke. Mesto ministra za pitanja migranata poverio je upravo jednom od lidera flamanskih desnih ekstremista. Kada su Flamanci napustili vladu ona je pala, a sa njom i Šarl Mišel.

Portparol belgijske Partije rada, Raul Hedebuv (Raoul Hedebouw) sada ironično komentariše pred novinarima:

"To je dakle EU? Kada vas kazne u vašoj zemlji zbog politike štednje i anti-socijalnih mera, tada budete unapređeni na evropskom nivou...". 

Luj Mišel će na čelu Evropskog saveta naslediti Poljaka Donalda Tuska. Biće, verovatno, manje patetičan od njega i neće ni pokušavati da se predstavi kao nešto više od ceremonijal-majstora što u suštini i jeste funkcija predsednika Evropskog saveta.

Još jednom, dakle, na scenu izlazi postavka evro-unijskih birokrata koji nemaju ambicije da "talasaju" iako se stalno govori o krizi i potrebi za promenama.

To je, pre svega, poklon za zagovornike Bregzita u Velikoj Britaniji koji upravo žele da dokažu da su s razlogom rešili da zalupe vrata EU. Poklon i za nacionaliste i neofašiste za različitim imenima koji će još uverljivije da igraju ulogu dežurnih patriota i spasitelja svojih naroda.

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...