Umesto izbora, imenovani čelnici institucija EU: Nova lica za staru politiku

Šefovi država i vlada EU postigli su sinoć dogovor oko imenovanja rukovodilaca na čelo institucija Evropske Unije, koji francuski mediji od jutros proglašavaju pobedom predsednika Makrona, a nemački (uključujući i državni Dojče vele), za pobedu kancelarke Merkel.

Kakvo novinarstvo - pardon, kakva propaganda - u zemljama koje važe za uzor demokratije!

Malobrojniji komentatori, koji nisu pristali da novinarstvo zamene propagandom, postavljaju pitanje odsustva demokratskih izbornih procedura za ljude koji će zauzimati tako visoke funkcije i biće u mogućnosti da utiču na život miliona ljudi.

Brussels, 02.07.2019 - dogovor lidera EU da nominuju nemačku ministarku odbrane Ursulu von der Lejen za predsednicu Evropske komisije, belgijskog premijera Šarla Mišela za predsednika Saveta EU, ministra inostranih poslova Španije Žozep Borel za visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, a Kristin Lagard za predsednicu Evropske centralne banke: Christine Lagarde, Ursula von der Leyen, Josep Borrell, Charles Michel

Tri desničara i jedan socijalista

Nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lejen, iz partije desnog centra, dobila je podršku evropskih šefova država i vlada da postane  predsednica Evropske komisije. Bivša francuska ministarka finansija i sadašnja direktorka MMF-a Kristin Lagard, politički takođe sa desnog centra, dobila je podršku da dođe na čelo Evropske centralne banke.

Belgijski premijer, liberal - takođe sa desnog centra Šarl Mišel imenovan je na mesto predsednika Evropskog saveta koji okuplja šefove država i vlada. Na mesto šefa evropske diplomatije odnosno Visokog predstavnika za spoljne poslove imenovan Španski socijalista Josep Borel.

Imenovanja za ove četiri najviše funkcije treba da potvrde poslanici u Evropskom parlamentu na idućem plenarnom zasedanju u Strazburu koje počinje 15 jula.

Najnezadovoljniji su sinoć, posle objavljivanja sporazuma oko šefova institucija EU, bili socijalisti i demokrate iz država članica EU jer  njihov kandidat za novog predsednika Evropske komisije Holanđanin Timermans nije dobio podršku. Zbog toga su danas u Evropskom parlamentu, koji plenarno zaseda u Strazburu, poslanici iz Evropske narodne partije desnog centra podržali italijanskog socijalistu Davida Sasolija koji je izabran za predsednika Evropskog parlamenta.

Strasbourg, 03.07.2019 - sednica novoformiranog Evropskog parlamenta: David-Maria Sassoli, novi predsednik

Šansa za krajnju desnicu

U suštini, najvažniji je događaj da se zapravo ništa nije dogodilo. Na ključne evropske funkcije imenovani su ljudi od kojih se ne može očekivati da će pokrenuti bilo kakve suštinske promene u EU.

Na čelu tri od četiri najvažnije institucije EU nalazi se provereni kadar partija desnog centra, veran doktrini neoliberalne ekonomije "tržišta bez granica", čak i kada ona u praksi daje dramatično loše rezultate.

Socijalisti su jedino dobili mesto šefa evropske diplomatije koje je više formalna i administrativna nego stvarna politička funkcija.

Možda najviše razloga za zadovoljstvo ima, paradoksalno, krajnja desnica. Na čelnim položajima nalaze se oni koji su joj dijametralno suprotni. To će neofašističkim ideolozima i krajnje desnim strankama omogućiti da ponude svoju ideološku "prečicu" za rešavanje posustalosti finansijsko-ekonomskog modela, klimatskog otopljavanja i migracija.

Nemačko-francuska pogodba

Evropski lideri složili su se oko imenovanja za najviše funkcije u evropskim institucijama posle više nedelja pregovaranja, napetosti i nagađanja. Nemci su svim silama nastojali da izguraju svog kandidata za prestižnu funkciju predsednika Evropske Komisije - bavarskog konzervativca bez iskustva i ugleda, bivšeg evropskog poslanika Manfreda Vebera.

Francuski predsednik Makron nije hteo ni da čuje za Vebera koji je prošle godine odbacio Makronovu federalističku ideju o nacionalno mešovitim glasačkim listama za izbore za Evropski parlament. To bi omogućilo da, recimo, Poljaci ili Finci glasaju za poslanika iz Francuske koji bi onda, iako Francuz, bio član poljske odnosno finske delegacije u Evropskom parlamentu.

Na kraju, uz argument da nijedan Nemac od 1969. godine nije bio predsednik Evropske komisije, nemačka kancelarka i francuski predsednik složili su se da na čelo Evropske komisije bude imenovana Ursula fon der Lejen (Ursula von der Leyen), nemačka ministarka odbrane.

Fon de Lejen je odgovarala Merkelovoj jer pripada njenoj demohrišćanskoj stranci. Takođe, činjenica da je žena, išla je na ruku kriterijumu o rodnoj ravnopravnosti.

Makron se složio sa imenovanjem Fon der Lejen jer je Nemačka zauzvrat bila spremna da prihvati Francuskinju Kristin Lagard, bivšu ministarku finansija u Sarkozijevoj administraciji, i sadašnju direktorku Međunarodnog monetarnog fonda. Lagard odgovora Nemcima. Dobro su je upoznali u vreme grčke dužničke krize. Tada ona, u suštini, nije ometala Berlin da pod firmom "Evropska unija" sprovede politiku bukvalne pljačke Grčke, pri čemu su novi krediti ovoj prezaduženoj zemlji nazivani "evropska pomoć".

Kandidati bez ugleda

O kakvim je zapravo kandidatima reč ?

Pre svega ni Ursula fon der Lejen, ni Kristin Lagard nikada ne bi bile izabrane ni u svojim zemljama, ni na evropskom nivou na sličnu vosoku funkciju koja ima daje mogućnost da utiču na sudbine miliona građana. Ne slučajno, upravo to je smisao saopštenja koje su danas potpisala tri privremena ko-predsednika Socijalističke partije Nemačke:

"Ursula fon der Lejen je najslabija ministarka u nemačkoj vladi. Izgleda da je to dovoljno da postane predsednica Evropske komisije".

U saopštenju se dodaje da je imenovanje nemačke ministarke odbrane na čelo Evropske komisije "neubedljivo jer nije rezultat izbora".

Fon Lejenovoj ne manjka samo popularnost u Nemačkoj, već je trenutno pod parlamentarnom istragom zbog toga što je kao ministarka odbrane, bez tendera, angažovala konsultantske firme čije su fakture državi iznosile više miliona evra.

Kristin Lagard, takođe, nema dovoljan ugled u Francuskoj. Nju je  2015. godine tadašnji specijalni sud sastavljen od sudija i senatora proglasio krivom jer je kao ministarka finansija godinama radila protiv interesa države. Naime dopustila je 2007. godine da arbitražni, dakle privatni sud, odluči da država mora da isplati više od 400 miliona evra odštete francuskom tajkunu Tapiju.

Da li je Lagardova tada pomogla tajkunu Tapiju da dobije državnu odštetu u zamenu za Tapijevo finansiranje Sarkozijeve predsedničke kampanje 2007. godine - ostalo je nejasno. Sud je u zaključku naveo da Lagardova ipak neće biti kažnjena "pošto se trenutno nalazi na važnoj međunarodnoj funkciji", odnosno na čelu MMF-a. Presuda je izazvala brojne komentare, senatorsko-sudijski sud je ukinut, Lagardova se vratila na čelo MMF-a, ali njen ugled u Francuskoj se od tada srozao.

Poraz Evropske unije?

Imenovanje kandidata za koje se zasigurno zna da nemaju podršku građana, ni u svojim državama, ni šire, govori da posle evropskih izbora pre može da se govori o porazu nego o bilo čijoj pobedi. Reč je, pre svega, o porazu Evropske unije.

EU ni ne pokušava da se demokratizuje i otvori prema građanima koje prepušta krajnjoj desnici i populističkim sloganima, jednostavnim, polu-istinitim i efikasnim poput potoršačkih reklamnih poruka.

Za demokratiju nema mesta ukoliko EU želi da nastavi po starom - manje u službi građana, a više u službi interesa banaka i krupne industrije i njihovih privilegija među kojima je glavna - izmicanje obavezi plaćanja poreza.

Na demokratskim izborima građani bi glasali u svom interesu i zbacili politiku koja odgovara manjini od jedan odsto najbogatijih. Zato politika privatizacije medija, političara pilotiranih iz bankarsko-industrijskog sektora - mora da se razvija, da nastavi da demontira državne i javne interese itd. Zato u EU opstaje sistem imenovanja sa polu-tajnim pogodbama - neka vrsta odlučivanja po centralnim komitetima sa demokratskom fasadom od mekog kartona.