Komemoracija iskrcavanja u Normandiji i američko silovanje Evrope

Komemoracija 75 godina od iskrcavanju u Normandiji, jedne od značajnijih vojnih akcija II svetskog rata, prošla je bez Rusije. U skladu sa političkim i ekonomskim potrebama SAD-a, Francuska nije, na šestojunsku proslavu, pozvala zemlju čije je učešće u ratu imalo odlučujući značaj u porazu nacističke Nemačke.

Naime, sovjetska armija je uništila više od tri četvrtine Hitlerovih divizija, a strateški preokret je izvršen u bitkama za Staljingrad i Kursk. Neophodno je podsetiti da je sovjetska armija, u trenutku iskrcavanja u Normandiji, pokrenula veliku ofanzivu u Belorusiji i time sprečila da se Hitlerove snage vrate na Zapadni front.

Po završetku II svetskog rata, 57 odsto Francuza je smatralo da je Sovjetski Savez dao najveći doprinos u ratnim naporima. Danas, 58 odsto Francuza smatra da su Sjedinjene Države dale najveći doprinos u ratu. Ošamućeni američkom propagandom, oni su zaboravili da je SSSR izgubio 27 miliona ljudi, a SAD 400 hiljada.

Oglasni plakat na državnom francuskom sajtu za turizam u Normandiji, za najavu priredbi koje su trajale do 16. juna povodom 75 godina od iskrcavanja: Američki vojnik prima cvet od francuskog deteta

Kako Amerika ruši Evropu

Prilikom proslave 70 godina od iskrcavanja u Normandiji, juna 2014. godine, Fransoa Oland je pozvao Putina, pa čak i Petra Porošenka, pokušavajući da posreduje u rusko-ukrajinskom konfliktu. Pet godina kasnije, Makron, nezainteresovan za visoku diplomatiju, potrudio se da postavi na scenu sastanak predsednika najveće svetske sile i "predsednika Evope", tj. njega sâmog.

Pošto su Makronove želje i američka naređenja izvršena bez pogovora, Donald Tramp je, tokom komemoracije u Francuskoj, istakao da su "prekookeanske veze neuništive". Međutim, ni Makron, niti ostatak Evrope, uprkos blagonaklonom klimanju glavom, nisu mogli da poveruju u istinitost ove Trampove tvrdnje.

Ni u jednom trenutku, od kraja II svetskog rata, "prekookeanske veze" nisu izgledale tanje nego danas. Američko udaljavanje od Starog kontinenta je već bilo izraženo u Trampovim rečima da je Evropa "neprijatelj" (ekonomski) Amerike. Prirodno, njegove reči samo odslikavaju američku državnu politiku koja se, uprkos promenama predsednika, ne menja mnogo. O rušenju evropskih iluzija svedoče mnogi elementi, a jedan je prethodio dolasku američke delegacije u Francusku.

Dva dana pre dolaska u Francusku, Tramp se zaustavio u Velikoj Britaniji gde je uložio veliku energiju u propagiranje Brexita. Susrevši se samo sa najtvrđim zagovornicima britanskog izlaska iz EU, on im je savetovao da ne sarađuju sa briselskom administracijom, niti da poštuju ikakve pravne i ekonomske ugovore potpisane sa evropskim partnerima. Da bi povećao domet svojih izjava, on je dodao da, ukoliko Velika Britanija učini ono što im on savetuje, nju čeka niz "fenomenalnih" ekonomskih ugovora sa Amerikom.

Pred dolazak u Francusku, 4. juna, Donald Tramp je posetio Veliku Britaniju gde se susreo samo sa najtvrđim evroskepticima (levo Najdžel Faraž, desno Boris Džonson)

Poljska – američki Trojanski konj

Postavlja se pitanje – koliko koliko vremena preostaje do kraja strateškog partnerstva Amerike i Evrope i početka otvorenog ekonomskog sukoba.

Odmah posle II svetskog rata, Ruzveltove, a potom i Trumanove Sjedinjene Države postale su evropska sila. Posle I svetskog rata, oni su se vratili u svoje granice, ali od 1945, a posebno od 1949. godine i stvaranja NATO pakta, SAD su postale dominantna sila u Evropi. U trenutku pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza, NATO pakt je izgubio smisao, ali SAD je potpirila početak građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i, nalik vatrogascu - piromanu, dotrčali su da ga "gase". Na taj način došlo se do povoda za održanjem ove vojne organizacije koja omogućava Amerikancima mešanje u evropske poslove. SAD sa Balkana nikada više nije ni otišla, a konflikt izazvan na Kosovu i Metohiji pomogao im je da stabilizuju svoje prisustvo i da održe živu ranu u srcu Evrope.

Naredni korak u osiguravanju kontrole nad Evropom, SAD je učinila kada je od Poljske napravila legalnog Trojanskog konja u Evropskoj komisiji. Zaslepljeni mogućnošću da se što duže održe na vlasti, poljski političari okupljeni oko konzervativne, populističke i čvrstorukaške stranke Pravo i pravda, svojom proameričkom politikom sabotiraju Evropu. Istovremeno, zemlje EU, u svojoj neslozi, ništa ne mogu da učine protiv ove najnovije američke ingerencije.

Poljski predsednik Duda potpisao je ugovor 12. juna sa Trampom o dolasku 1.000 američkih vojnika koji će ojačati kontigent od 4.500 američkih vojnika već stacioniranih u Poljskoj

Rusija i Kina, evro-azijska koalicija

Dok su Tramp i Makron paradirali u Normandiji, Vladimir Putin nije dao ikakvo mišljenje o američko-francuskoj diplomatskoj neotesanosti, jer se, baš tada, susreo u Kremlju sa kineskim predsednikom Đinpingom. Ruski i kineski predsednik potvrdili su svoje lične veze i naglasili da se saradnja dveju zemalja ojačava. Putin je obelodanio da je Rusija, za svoju telefonsku mrežu 5G, upravo odabrala tehnologiju Huavej.

Kineski predsednik Đinping i ruski predsednik Putin na peterburškom Međunarodnom ekonomskom forumu 6. juna u Petrogradu

Dva predsednika su, potom, otišla za Sankt-Peterburg gde je započeo 23. Međunarodni ekonomski forum koji je okupio sedamnaest hiljada delegata iz 145 zemalja. Najbrojnija delegacija, više od hiljadu članova, došla je iz Kine. Druga po brojnosti, oko pet stotina, bila je američka delegacija. Iako američka vlada zabranjuje poslovanje drugih zemalja sa Rusijom, oni sebi daju za pravo da održavaju odnose sa Moskvom.

Princip svake demagogije, pa i američke državne demagogije, zasniva se na aksiomu – radi što ti ja kažem, a ne radi što ja radim. Oni taj princip primenjuju u međunarodnim odnosima, ali i u sopstvenoj zemlji. Potrebe krupnog kapitala, vladajuće stranke Republikanaca i lične Trampove karijere (drugi predsednički mandat), povele su Ameriku u ekonomski rat protiv Kine koji, pre svega, šteti sâmim Amerikancima. Broj bankrota se povećao, a broj Amerikanaca koji su zbog ekonomskog rata izgubili posao prešao je dva miliona.

Sve ove prilike potvrđuju već poznatu istinu da su prve žrtve američke politike upravo američki građani, pa tek onda ostali narodi.