Kad predsednik i vlada rade za korporacije: Inicijativa za referendum protiv privatizacije pariskih aerodroma

Nataša Jokić, Strazbur

Zašto bi se privatizovala preduzeća koja državi donose veliki prihod? "Biće da je u pitanju želja nekih preduzetnika i prijatelja da napune džepove", napisao je ekonomski analitičar časopisa "Alternativna ekonomija"
(Ženeva, 11.06.2019 - u Evropskom sedištu Ujedinjenih nacija u Ženevi se održava 108. Međunarodna konferencija rada: predsednik Francuske Emanuel Makron)

U Francuskoj je juče počelo prikupljanje potpisa za peticiju kojom se traži organizovanje referenduma o tome da li država treba ili ne da privatizije pariske aerodrome.

Kao što je Balkanmagazin već izvestio, francuska vlada namerava da privatizuje tri javna preduzeća koja odlično posluju i godišnje u državnu kasu donose oko 800 miliona evra. To su preduzeće Pariski aerodormi, energetska industrijska grupa "Engie" i Francuske lutrije. (http://www.balkanmagazin.net/biznis/cid131-204163/da-li-ce-vensi-dobiti-koncesiju-na-pariske-aerodrome-privatizacija-ili-pljacka-stoleca)

Pokušaj pljačke države?

Argument vlade je da će, prodavši ova tri preduzeća, zaraditi 15 milijardi evra od čega će pet milijardi otići na pokrivanje državnog  duga. Ovo je mala suma u odnosu na ukupni iznos francuskog duga koji je dostigao 2.300 milijardi evra i zato vladin argument deluje neubedljivo.

Na poslaničko pitanje šta će uraditi sa 10 preostalih milijardi, vlada je odgovorila da će formirati investicioni fond koji će državnoj kasi donositi godišnje 250 miliona evra - dakle, ni trećinu sadašnjeg prihoda od pomenutih preduzeća.

Vladina odluka o privatizaciji na račun javnog interesa dobila je podršku u Parlamentu gde partija predsednika Makrona, "Republika u pokretu" ima njemu poslušnu poslaničku većinu. Projekat nije, međutim, dobio podršku u Senatu kojim dominira desni centar.

Predlog vlade, sa argumentima u kojima mnogi vide pokušaj pljačke države od strane onih koji je vode, naišao je na kritike u javnosti. Grupa od 248 poslanika i senatora (od ukupno 925 članova Parlamenta i Senata) predložila je referendumski zakon sa ciljem da se "utvrdi karakter javnog servisa kada je reč o korišćenju pariskih aerodroma".

Potrebno je 10 odsto potpisa (4.717.396) kako bi pokrenuta inicijativa uspela i referendum bio održan.

Građani od danas potpisuju, bilo na internetu preko stranice ministarstva unutrašnjih poslova, bilo pismeno, ispunjavajući glasački formular u svojoj opštini.

Čak i ukoliko predlog dobije potrebnih 4,7 miliona glasova do marta 2020. godine - održavanje referenduma još uvek neće biti sasvim izvesno. Biće potrebno da se Parlament i Senat izjasne o ovom pitanju u roku od šest meseci posle završetka prikupljanja potpisa.

Ovo je prvi pit u istoriji Pete Republike (osnovane 1958. godine) da se pokreće "mešovita" inicijativa za održavanje referenduma, što znači da je pokreću zajedno bar petina poslanika i senatora i desetina biračkog tela.

Večna koncesija 

Privatizacija pariskih aerodroma je po mnogo čemu sumnjiva. Najviše polemike izazvao je vladin projekat da se preduzeće Pariski aerodromi ustupi privatnicima i to preko koncesije na 70 godina što je u Francuskoj neviđeno dug period.

Do koje mere ideja o privatizaciji aerodroma liči pre na pljačku stoleća nego na mudro upravljanje državnom imovinom, govori već i činjenica da se ovom projektu nije suprotstavila samo levica. Vladinom i predsednikovom projektu protivi se i desni centar koji po svojim ideološkim načelima nije protiv privatizacije.

Mnogi se sada pitaju kako je uopšte prošle godine mogao da bude izglasan zakon "Pakt" koji predviđa privatziaciju Pariskih aerodroma. Po nekim tumačenjima, poslanici su bili toliko obuzeti aferom "Benala" (po imenu telohranitelja predsednika Makrona), da su propustili da se pozabave detaljima ovog, po mnogo čemu, čudnog zakona.

Tekst je, kažu senatori koji su ga odbili, namerno nejasan, a uslovi privatizacije su prosto neverovatni.

Vlada je odlučila da preduzeće Pariski aerodromi pretvori u koncesiju na period od 70 godina iako je uobičajena dužina od 5 do 7 godina.

Prema vladinoj analizi, privatizacija Pariskih aerodroma predstavlja neku vrstu nacionalizacije ili ekspropriacije dela koji pripada manjinskim vlasnicima. Vlada je zato odlučila i da isplati odšetete manjinskim akcionarima Pariskih aerodroma.

Drugim rečima, francuska vlada se sprema da plati zato što kroz koncesiju privatizuje svoju sopstvenu imovinu. Čak i najsuzdržaniji analitičari naglašavaju da do sada nigde nešto slično nisu videli.

Ovaj sistem privatizacije kroz koncesiju garantuje državi da će za sedam decenija moći da otkupi preduzeće Pariski aerodromi. Problem je što će, prema projektu ove "originalne" privatizacije, država posle 70 godina prilikom preuzimanja preduzeća morati da isplati kolosalne sume. Vrlo je moguće da će to predstavljati preveliki udar za državni budžet i da će joj više odgovarati da produži ugovor o koncesiji (za novih 70 godina?).

Drugim rečima, ono što se u ovom slučaju zove privremena koncesija  po svoj prilici je - večna koncesija i to po bagatelnoj ceni.

Punjenje džepova 

Zbog čega vlada po svaku cenu hoće da proda Pariske aerodrome?

"Biće da je u pitanju nešto mnogo jednostavnije i banalnije, a to je želja nekih preduzetnika i prijatelja da napune džepove", napisao je ovih dana ekonomski analitičar časopisa "Alternativna ekonomija", kritički nastrojenog prema neoliberalnom privrednom sistemu. 

Otkrića francuskog portala "Mediapart" pokazuju da su neki ljudi iz korporacija, koji su učestvovali u formiranju Makronove partije "Republika u pokretu", sada učesnici projekta privatizacije visokoprofitabilnih javnih preduzeća.

Ovo je uostalom tipična formula vladavine korporacija i finansijskih centara moći koje postaju faktički vlasnici država, preuzimajući svojinu nad strateškim dobrima. Klasično gangstersko udruživanje sprovode u ime načela zdrave tržišne konkurencije koje su upravo oni odavno sahranili.

Vlasnik banke koju je vlada izabrala da je savetuje u operaciji privatizacije Pariskih aerodroma je niko drugi do Bernar Murad, blizak  predsedniku Makronu. On je nekada bio na čelu grupe Altis da bi se zatim pridružio Makronu u toku predsedničke kampanje u kojoj je bio zadužen za sakupljanje finansijskih fondova.

Posle Makronove pobede, osnovao je jednu malu poslovnu banku, a onda se pridružio filijali Bank of America u Parizu, preuzevši čelnu funkciju.

Vrhovno telo za finansijski nadzor u državi upozorilo je vladu da je neprihvatljiv sukob interesa koji je u ovom slučaju očigledan. Za sada ovo upozorenje ostalo je bez odgovora.

Vensi favorit

Bar šest industrijskih grupa spremno je da uđe u trku za privatiaciju pariskih aerodroma. Mnogi otvoreno u javnosti iznose sumnje da bi država mogla da favorizuje francuski Vensi iako ministarstvo finansija tvrdi da neće biti "privilegovanih".

Vensi već poseduje aerodrome u Nantu i Lionu (Francuska) kao i britanski aerodrom Getvik.

Prema nepotvrđenim informacijama portala Mediapart, Vensi će morati da deli "kolač" sa spoljnim akcionarima među kojima je i kanadski investicioni fond Caiše des dépôts du Quebec

I ovde vidimo da postoji "rodbinska veza" između Makronove predsedničke kampanje i, na prvi pogled, nelogične privatizacije profitabilnih javnih preduzeća. Sve do 2017. godine potpredsednik ove kanadske firme bio je niko drugi do sadašnji francuski poslanik Roland Leskir, izvestilac u francuskom parlamentu o zakonu o privatizaciji aerodroma i javnih preduzeća.  

Uz to, šef jednog od kabineta u ministarstvu ekonomije i finansija postala je nedavno Eglin d Ginestu, veoma angažovana oko operacije privatizacije javnih preduzeća. Ona je bivši kadar banke Rotšild. Za vreme predsedničke izborne kamapnje bila je Leskirova saradnica u prikupljanju finansija za kandidata Makrona.

Najveći rival Vensiju je italijanska Atlantia koja je od države već kupila aerodrom u Nici. Ona, međutim, nije favorit. Našla se u oslabljenom položaju posle rušenja mosta u Đenovi čiji je koncesionar. Među spoljnim akcionarima mogla bi da se nađe i banka Goldman Saks. Takođe, pominje se Makari grup koja je učestvovala u privatizaciji aerodroma u Lionu.  

Ukoliko se ovaj projekat privatizacije na račun javnog interesa ipak ostvari, velike su šanse da on uđe u udžbenike ekonomske istorije kao klasičan primer onoga što se može nazvati "neoliberalni primitivizam": umesto da štiti javni inters, kako ih to ustav obavezuje, vlada i predsednik rade u inetresu privatnika.

Mogu se očekivati ekstremne i nasilne reakcije na ovakvo nasilje korporacija čiji ljudi - kako smo videli - sede u samoj vlasti. Oni tu za državne plate rade svoj posao: organizuju pljačkanje države.

Kupovina vremena

Činjenica da održavanje refereduma nije sigurno, čak ni ako se za pola godine ispostavi da je dovoljno građana potpisalo peticiju, govori da zakon ipak ide na ruku vladi i predsedniku. Oni se nadaju da će nekako da odobrovolje ili bolje rečeno izlobiraju "neposlušni" Senat u kome sede predstavnici lokalnih i regionalnih vlasti. Makronova partija na vlasti upravo vodi pravu ofanzivu udvaranja rukovodstvima opština, komuna i regija.

Pitanje je međutim da li će "kupovina vremena" ići na ruku vladi i predsedniku Makronu. Kriminalna afera "Alstom" tek je počela da se otvara i ima ozbiljnih znakova da je u nju do grla umešan sam predsednik u vreme kada je bio savetnik i zatim ministar ekonomije. Deo "Alstoma" koji proizvodi gasne turbine, i koji je bio ponos francuske tehnologije, prodat je američkom Generalelektriku za smešno malu sumu.

Sada američki vlasnik otpušta hiljadu i potencijalno još tri hiljade zaposlenih i, doslovno, uništava ovaj poslednji "cvet" francuske tehonologije koji je bio delom državno valsništvo i vlasništvo privatnih akcionara. Ima znakova da su Amerikanci jednostavno želeli da se domognu tehnologije koju nisu sami imali, što je retkost, i tako unište konkurenciju.  Čovek koji je vodio pregovore u ime francuske strane sada radi - u SAD.

Jedna parlamentarna komisija osnovana je kako bi se utvrdilo šta se dogodilo i kako je moguće da Francuska ovako rasprodaje svoju imovinu. Ista komisija saslušala je i sadašnjeg predsednika Makrona koji je rekao da je vlada, u kojoj je bio ministar ekonomije, stavljena pred svršen čin i odluku o prodaji Alstoma Generalelktriku.

Makron je tvrdio da ništa nije znao o pripremama za prodaju i da je o tome saznao iz novina. Ispostavilo se, međutim, da je sadašnji predsednik - lagao. Parlamentarna komisija došla je, pregledajući arhive, do dokumenata i faktura koja potvrđuju da je Makron ne samo sve znao nego je učestvovao i u pripremama za prodaju.

Takođe ima znakova da je omogućio najvećem akcionaru, kao što je industrijska grupa Buig, da pod povoljnim uslovima izađu iz "Alstoma". Kao i u slučaju privatizacije aerodroma, svi koji su izvukli korist iz privatizacije Alstoma - nalaze se na listi finansijera kasnije Makronove izborne kampanje i njegovog pokreta pretvorenog u stranku "U pokretu".

Treba napomenuti da je privatziacija Alstoma izvedena u ime priče da je reč o javnom preduzeću koje ima gubitke. Istina je drugačija; Preduzeće je podeljeno u dva dela: jedan, koji proizvodi vozove i drugi koji proizvodi gasne turbine. Samo je prvi deo imao gubitke i prodat je nemačkom Simensu za veoma malu sumu. Naknadno će intervenisati Evropska komisija koja je osporila ovu prodaju zbog kršenja načela monopola. 

Ostaje bez odgovora pitanje zbog čega je prodavan drugi deo Alstoma? Prilikom potpisivanja ugovora, Generalelektrik se obavezao da će od Alstoma napraviti svetski nuklearni centar, zaposliće još hiljadu ljudi i ostale bajke. Sve je bila laž, osim Makronovog obećanja da će novi direktor biti Francuz. Istina, novi direktor je bivši Makronovo savetnik.

Poslanički istražni komitet predao je dokumentacju i svoj izveštaj istražnom sudstvu koje je pokrenulo istragu. Nastavak u sledećoj epizodi.

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...