Odluka povodom ugovora EU-Kanada: Korporacije će tužiti države pred privatnim sudovima

Nataša Jokić, Strazbur

Uvođenjem privatnog sudstva u EU, pojačava se vladavina interesa korporacija: ti interesi se stavljaju iznad zakona koji su demokratski izglasani u parlamentima država. Reč je o tome da korporacije preuzimaju države, ostavljajući demokratsku fasadu „od kartona“ kao što su parlamenti i izbori
(ilustracija, Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, zvoncetom otvara sastanak komesara u Briselu maja prošle godine: Junker je izjavio da međunarodne ugovore o trgovini EU ne treba da verifikuju parlamenti zemalja članica)

Sud pravde EU potvrdio je ovih dana da su potpuno legalni mehanizmi ugovora o slobodnoj trgovini između Unije i Kanade (CETA). Ti ugovori omogućavaju da privatne korporacije tuže države i da za te sporove budu nadležni arbitražni, dakle privatni sudovi u kojima sede poslovni advokati.

Mišljenje Suda pravde EU objavljeno je 30. aprila na zahtev Belgije. Sud je odlučio da je mehanizam, poznat pod imenom "zaštita investicija", u skladu sa ugovorima o funkcionisanju EU.

Ovo znači da, ako preduzeća ocene da zakonodavstvo jedne zemlje funkcioniše na štetu njihovih trgovinskih interesa, ona mogu da podnesu tužbu protiv države sa kojom su potpisali ugovor o slobodnoj razmeni.

Ilegalni pregovori

U praksi to izgleda ovako: "Filip Moris", preko svoje filijale u Hong Kongu, podneo je 2014. godine tužbu pred međunarodnim arbitražnim - dakle privatnim - sudom protiv države Australije. Proizvođač cigareta obrazložio je, pozivajući se na ugovor o slobodnoj razmeni,  da australijski zakoni nameću da se cigarete prodaju u bezličnim kutijama što šteti trgovinskim inetresima proizvođača. "Filip Moris" tražio je ukidanje zakona koji mu štete i ogromnu odšetu.

Mogućnost da privatna preduzeća i korporacije tuže države bila jedna od najosetljivijih tačaka iz ugovora o slobodnoj razmeni između EU i Kanade potpisanog u jesen 2016. godine neposredno uoči izbora Donalda Trampa za predsednika SAD.

Pre toga su od 2013. do 2016. godine u polutajnim okolnostima vođeni su pregovori o TTIP  - ugovoru o slobodnoj trgovinskoj razmeni između EU i SAD. Prema informacijama koje su ubrzo procurile u javnost i ovaj ugovor je u nacrtu sadržao klauzulu o zaštiti stranih investicija koja omogućava privatnim korporacijama da tuže države pred privatnim sudovima.

Pregovore EU - SAD otpočeli su, u februaru 2013. u Vašingtonu, tadašnji predsednik Evropskog saveta Van Rompaj i Evropske komisije Barozo, bez ičijeg manadata - dakle ilegalno. Mandat su dobili tek u junu iste godine.

Za pregovarača određen je tadašnji komesar EU za trgovinu Karel de Giht, bivši belgijski ministar, u više navrata osumnjičen u finansijskim i poreskim aferama.

Konačno, pregovori o TTIP obustavljeni su krajem 2016. godine, ne zbog toga što je Evropska komisija bila osetljiva na pristigle peticije miliona svojih građana, već zato što je novoizabrni američki predsednik Donald Tramp odlučio da ponovo podigne carinske barijere i prinudi proizvodnju da se vrati na tlo SAD.

Bez pravnih briga

Sada kada je Sud pravde EU objavio mišljenje da je odrednica o odnosu država - privatni investitor u ugovoru CETA u skladu sa ugovorima o funkcionisanju EU - mnogima je pao kamen sa srca.

"Sud je odbacio  i poslednju pravnu brigu" , rekao je Didie Rejners, konzervativac i ministar spoljnih poslova Belgije povodom najnovije odluke Suda pravde EU.  

Brojni kolektivi građana i udruženja kao Stop CETA, Stop TAFTA, ATTAC i sindikati - ne dele radost belgijskog šefa diplomatije.

"Ovaj mehanizam ostaje nezakonit za milione ljudi. AKO su CETA i slični ugovori u skladu sa evropskim ugovorima oni ostaju suprotni sa načelima klimatske i socijalne pravde", saopštile su ove organizacije.

Podsetimo, ugovor  CETA o slobodnoj trgovini i investicijama između EU i Kanade zaključen je u jesen 2016. Zaključivanju je prethodila prava psihodrama u Briselu i otkazivanja evropskog tadašnjeg samita EU jer je parlament belgijske pokrajine Valonije odbio da potpiše ugovor i blokirao proceduru njegovog zaključivanja. Razlog je bio upravo odrednica da će kanadska preduzeća moći da tuže države i da će za procese biti nadležni privatni sudovi.

Pokrenuta je mašinerija političkog pritiska kao i uvek u EU kada glasanje da nepovoljan rezultat. Na kraju, Pol Manjet, ministar - predsednik Valonije objavio je i da je Valonija dobila garancije da će sudije arbitražnog, odnosno privatnog suda biti neutralne i da će u njemu moći da zasedaju i evropske sudije.

Protivnici CETA na ovo su reagovali podsmehom jer u Evropi sudija je po definiciji neutralan i garantovati tako nešto ne može da se smatra ustupkom.

Kada je reč o poljoprivredi koja je najvažnija ekonomska aktivnost u Valoniji, uspehom je proglašeno pravo EU da aktivira bezbednosnu klauzulu kako bi očuvali svoje interese u slučaju poremećaja na poljoprivrednom tržištu. "U slučaju krize Evropska komisija imaće pravo da poljoprivrednicima dâ određenu pomoć kao nadokandu za gubitke, a da pri tom Kanada ne može na to da uloži prigovor.“

Konačno, treći "ustupak" je unošenje odrednice da CETA neće moći da opovrgne sve zakone država članica EU koji se odnose zabranu "novih proizvoda" u EU kao što je GMO ili hormoni.

Seljaci su žrtve

Sve ovo značilo je da se uvođenjem privatnog sudstva u EU pojačava vladavina interesa korporacija. Ti interesi se stavljaju iznad zakona koji su demokratski izglasani u parlamentima država. Reč je zapravo o tome da korporacije preuzimaju države, ostavljajući pri tom demokratsku fasadu „od kartona“ kao što su parlamenti i izbori.

"Naši seljaci su žrtve. Uvek su glasali za liberalizam ali sada više ne mogu na svetskom tržištu da prodaju mleko koje proizvode, nisu konkurentni u odnosu na SAD, recimo, gube novac", rekla mi je u jesen 2016. Fransoaz Anse, poslanica iz Valonije, koju sam srela na tadašnjem zasedanju građanskog Tribunala za Monsanto u Hagu.

"Ako svi poljoprivrednici iz Valonije nestanu - nećemo više imati mleka i zavisićemo od američkog ili južnoameričkog ili ko zna čijeg mleka", zaključila je ona i dodala: "Mi još uvek verujemo da ipak živimo u demokratiji i da su poslanici i sudije ti koji su nadležni".

Poslanici u Evropskom parlamentu podržali su zatim ugovor CETA u februaru 2017. godine. Glasanje u EP omogućilo je da CETA stupi "privremeno" na snagu sa izuzećem najosetljivijeg i osporavanog dela koji govori o odnosu država - investitor.

Pridev "privremeno" našao se ovde da opravda činjenicu da je CETA stupila na snagu, ne čekajući saglasnost nacionalnih parlamenata. Drugim rečima, da demokratija ne ometa biznis čiji su mehanizmi dosegli razmere zavere u smislu da o sudbonosnim stvarima, bez učešća javnosti, odlučuje manjina koja drži realnu vlast u rukama.

CETA je, dakle, privremeno stupila na snagu 21. septembra 2017. godine. Prethodno je, u leto 2016. godine, predsednik Evropske komisije izazvao polemiku izjavivši da nije potrebno da CETA i slični ugovori budu ratifikovani u nacionalnim parlamentima država članica jer je u suštini reč o pitanjima za koja su naldežne isključivo evropske institucije - "EU only". Pod pritiskom Javnosti Junker je povukao ovaj stav.

Anarho-konzervativna revolucija

Zašto korporacije po svaku cenu hoće da uvedu privatno sudstvo?

"Jednostavno zato što multinacionale žele da onemoguće države da primene zakonodavstvo koje štiti njihove građane i to od trenutka kada interesi građana postanu suprotni interesima multinacionala", objasnila je Korin Lpaž, bivša francuska ministarka ekologije i evropska poslanica, advokatkinja, koju sam takođe srela u jesen 2016.  na zasedanju građanskog Tribunala za "Monsanto" u Hagu, čiji je ona  bila organizator.  

CETA je odličan primer u suštini nasilne privatizacije država kroz manipulaciju i izigravanje demokratskih mehanizama.

Privatizacija bez ekonomskog opravdanja, kojom se kroz proces mekanog državnog udara ukidaju i država i pojam javnog interesa, u srži je desne, anarho-konzervativne revolucije započete sedamdesetih i osamdesetih godina da bi od 1992. godine, kroz ugovor iz Mastrihta  postala doktrinarna obaveza za članice EU.

Teoretsku osnovu ove revolucije delimično nalazimo u delu britanskog ekonomiste i Nobelovca, austrijskog porekla Fridriha fon Hajeka (1899 - 1992) "Put podređivanja" (1944). Hajek je tvrdio da svaki oblik državne intervencije u ekonomiji, pogotovu one u ime socijalne pravde, može jedino da vodi u totalitarizam.

Finansijska kriza koja je eksplodirala 2008. godine, dovela je u pitanje neoliberalnu ideološku konstrukciju. Novcem građana države su spasavale posrnule banke koje su bile "prevelike da bi propale". Na delu je bilo perverzno neoliiberalno načelo (koje nije Hajekovo): kada banke dobro posluju profit je njihov, a kada im krene loše gubitke pokrivaju građani.

U tom kontekstu, uz mnogo kontardikcija, evropski federalisti poput francuskog predsednika Makrona na primer, zagovaraju stvaranje nad-državnog evropskog krova, neke vrste sjedinjenih evropskih država. Glavni cilj je da se utvrdi kontrola ostatka demokratskog poretka u suverenim državama - iz centara privatne finansijske i ekonomske moći.

Pošto su levica i socijaldemokratija polumrtvi u EU, u ulozi jedinog zastitnika suverene volje naroda sada nastupa zlokobni igrač: krajnja desnica sa svojim rasističkim i pseudo-verskim zastavama i ostalim rekvizitima za podilaženje zabrinutim građanima.

Nove zvezde na evropskoj političkoj sceni su Salvini i Orban. Oni tvrde da žele ujedinjenje konzervativaca, desnog centra i krajnje desnice. Sve u cilju, Orbanu omiljene, hrišćanske Evrope pri čemu je hrišćanstvo predstavljeno kao neka vrsta vojne doktrine.

Da li su njihovi glasači zaboravili da korporacijama i bankama svaki politički dekor odgovara - pod uslovom da im služi.

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...