NATO je kamen o vratu Americi

Previranja (devedestih), koja su pratila raspad Jugoslavije, “nisu nalagala vojno uplitanje Amerike”, a još manje, njenu “vodeću ulogu u mikro-upravljanju distribucijom političke moći unutar država naslednica bivše Jugoslavije.”

“Jedna dobro osmišljena strategija izbegla bi takve zamke. Shvatilo bi se da dovođenje u red post-komunističkih političkih aranžmana na Balkanu nije sistemska kriza, u stanju da u Evropi stvori haos, i time pogodi američke interese. Priroda, oštrina ili stepen turbulencije (manje-više, sva tri faktora), nisu ni u jednom trenutku bili ni blizu tačke da je moralo da intervenišu Sjedinjene Države.”

Balkanski događaji su izražavali “umerene, sub-regionalne promene kojima su mogle – i trebalo je – da same upravljaju velike evropske sile, ili posredstvom Evropske unije ili na ad-hok osnovi”.

“Uplitanje SAD, naročito vojno uplitanje, moralo bi biti rezervisano za negativne obrte koji su problem za čitav trans-atlantski region, a nisu tek samo parohijalni sukob, koliko god taj bio nesrećan u strateškom zaleđu kakvo je Balkan.”

I obratno – da se u Evropi ukaže na sceni potencijalni hegemon, slično nacističkoj Nemačkoj ili Sovjetskom Savezu, sa agendom ekspanzije, “takav događaj bio bi povod za najveću zabrinutost Sjedinjenih Država”.

“Malo je Amerikanaca koji bi bili voljni da tolerišu pojavu neprijateljske sile sopsobne da dominira Evropom i namerne da ostvari taj cilj. Ukoliko evropski bezbednosni entitet ne bi bio u stanju da obuzda uspon takve neprijateljske sile, moralo bi da intervenišu Sjedinjene Države. Ali u svetu 21. veka to je jedan krajnje daleki scenario”– zapaža, malo dockan za Jugoslaviju, ali aktuelno za Evropu i njene današnje prilike, Ted Galen Karpenter, predavač na studijama bezbednosti američkog Kato instituta i autor više knjiga o međunarodnim odnosima i NATO.

Zastave 29 zemalja članica NATO ispred sedišta vojnog saveza u Briselu

Tramp još nije rekao sve

Članak u magazinu Nešenel interest je zbog tog poslednjeg interesantan. Zbog gledišta jednog od američkih mislilaca o NATO i prevaziđenosti - do štetnosti - tog saveza za Ameriku.

Karpenter zastupa da je NATO već odavno nesvrsishodan, smatra da je ta organizacija kamen oko vrata Americi i kaže da je Donald Tramp trebalo da je već izvukao SAD iz NATO (“Trump Should Have Already Left NATO”).

Pakt je postao “opasan albatros” Americi “oko vrata”, piše Karpenter.

Ta, i pojedine slične poruke drugih američkih autora, kakvih (utisak je) ranije nije bilo, dopuštaju posmatraču pretpostavku da predsednik SAD još nije o NATO paktu rekao sve što ima da kaže.

Mogućno je da neki od tekstova izražavaju možda i Trampovu dilemu. Neizrečenu, zbog okolnosti unutar-američkih političkih optuživanja u vezi s Rusijom. I da, u tom slučaju, u javnosti, makar u pojedinim segmentima, postoji određeno očekivanje da Tramp “dovrši rečenicu”, da nešto u vezi s tim učini!?

Američki predsednik Donald Tramp sa liderima NATO u sedištu vojnog saveza u Briselu, maj 2017.

Inkubator katastrofe

Povod bi Americi mogle biti obaveze, “koje imaju smisla unutar jednog spleta okolnosti, ali mogu postati zastarele i čak  kontraproduktivne, kada se te okolnosti promene”.

Karpenter zastupa da su se okolnosti koje su opravdavale NATO angažovanje SAD u Evropi promenile, a da obaveze koje su tu i dalje, sada dejstvuju protiv interesa Amerike. Vezuju ruke u nekom drugom izboru.   

Lideri SAD ne skreću s linije ograničavanja Amerike u političkom izboru, ne bi li samo “sve veći broj zavisnika evropske bezbednosti” i dalje počivao u uverenju da su Sjedinjene Države “voljne za svaki rizik i plaćanje svake cene, da bi ih zaštitile”.

Najtragičniji primer takve prakse u prošlosti je ratni sudar dve trojne alijanse u Evropi, u Prvom svetskom ratu, navodi autor. “Emocionalan, ali ograničen spor između Austrije i majušne Srbije razvio se u kontinentalnu krizu. Današnji NATO je potencijalno inkubator jedne slične katastrofe”, piše autor članka.

Krupne američke figure, kao Džordž Vašington i senator Robert A. Taft, ostavile su zavet u tom smislu, govoreći o politici “poverenja u privremene saveze za vanredne potrebe” i o stanju “sve vreme odrešenih ruku”.

NATO je 19. marta 2018. započeo poslednji deo svog preseljenja u novo sedište u Briselu. Oko 4.000 ljudi - civilno i vojno osoblje NATO-a, kao i 29 nacionalnih delegacija – prebačeno je do leta prošle godine u svoje nove kancelarije. Kampus od 41 hektara obuhvata visokobezbedni centar podataka i 254.000 kvadratnih metara kancelarijskog, konferencijskog i rekreativnog prostora

Nostalgija Hladnog rata

Karpenter se zalaže da SAD sebe oslobode stega vojnog saveza koji traje bez istorijskog presedana.

Član 5 je, de fakto, automatska obaveza da se pođe u rat, ukoliko je i jedan saveznik, makar sasvim minoran i irelevantan strateški, upleten u oružani sukob, “a takva jedna obaveza je nepromišljena više nego ikada ranije”, kaže autor.

Cena i rizik bezbednosnih obaveza Vašingtona prema saveznicima u Evropi, “danas značajno nadmašuju bilo koje postojeće ili potencijalne koristi”. Kada jedna velika sila dosegne tu tačku pri bilo kojoj politici, “potreba za drastičnom promenom postaje urgentna”.

“NATO obaveze Amerike dospele su do te tačke. Lideri SAD moraju izumeti jedne, u većoj meri iznijansirane i selektivne bezbednosne odnose između Sjedinjenih Država i Evrope.”

“Još važnije, prihvatanje pravih principa može odrediti da li Sjedinjene Države mogu izbeći kataklizmički vojni sukob s nuklearno naoružanom Rusijom.”

Stalno pozivanje “branilaca NATO” na solidarnost NATO iz vremena Sovjetskog Saveza “je spoljna politika zasnovana na nostalgiji”. A potrebna je “nova strategija, za sasvim različito doba, i za veoma drugačiju Evropu”.

Nije sve što se zbiva na kontinentu esencijalno važno za američku dobrobit.

“NATO navijači skloni su preuveličavanju daleko ograničenijih problema (takvih, kao postupci Rusije u njenom neposrednom susedstvu), u nastojanju da očuvaju svoju obožavanu instituciju i svoj sopstveni značaj. Ali, Amerikanci ne smeju dopustiti da takvi preuveličani strahovi budu izgovor za održavanje jedne zastarele politike koja produžava mikro-menadžment Vašingtona unutar bezbednosnih stvari Evrope”, piše Karpenter.

Unutrašnjost zgrade - novog sedišta NATO u Briselu

Izgovor da bi opstao NATO

Vreme je da se Evropska unija, ili savez ograničen na nekoliko najvećih evropskih sila, od Amerike prihvate kao “uverljiv bezbednosni faktor”.

Najveći broj mirovnih poremećaja, uključujući teritorijalne sporove Rusije i suseda kao Gruzija i Ukrajina, nisu opasnost koja dovodi u pitanje američke interese.

Kao i na Balkanu, to je mnogo važnije evropskim nacijama nego Americi. Sile same Evrope, ne samo da mogu – od njih se očekuje da izađu na kraj s takvim izazovima.

Kao kolektiv, Evropa ima trostruko veću populaciju u odnosu na Rusiju. To je dovoljan osnov za izgradnju svakojakih snaga odvraćanja, za slučaj takve potrebe.

Najčešći izgovor za očuvanje dominacije SAD u bezbednosti Evrope je slučaj eventualne pojave “izopštene velike sile” kao bezbednosne napasti.

“Lideri SAD, i oni u pojedinim evropskim članicama NATO, već su odredili da u toj ulozi bude Rusija. Ali, njihovo gledište ili počiva na rđavom zapažanju ili je namerni pokušaj da se kreira novi izgovor za očuvanje i ekspanziju NATO. Štagod da jeste motiv, strategija je i opasna i nije neophodna. Dobra volja jednog dela zapadnih sila, da prihvate jednu rusku skromnu zonu uticaja i tretiraju vladu te zemlje sa većim uvažavanjem, rešila bi najveći deo današnjih problema Istok-Zapad i uočljivo bi smanjila zategnutost”, piše Karpenter.

Potrebno je realističko razmišljanje, kaže autor članka.

Sfere interesa velikih sila jesu deo međunarodnog sistema. Za Rusiju, to znači potvrđivanje nadmoći duž granica sa Istočnom Evropom i u Centralnoj Aziji.

Time se američkoj globalnoj hegemoniji ne suprotstavlja samo Moskva, nego i Kina, kada je reč o Južnom kineskom moru i tesnacu kod Tajvana.

Zadatak sila Evrope bio bi da, uz tihu i ograničenu podršku Vašingtona, utvrde neki limit takvoj zoni ruskog uticaja.

“Ali nastojati da se čitav koncept sfera uticaja učini nelegitimnim, nije dobar početak čak ni za razumno dobre odnose Istok-Zapad”.

Rusija, ni uz sva preterivanja, “nije ekspanzionistička sila”. Tretirati je kao poslednju inkarnaciju Sovjetskog Saveza kontraproduktivno je, ako ne i direktno štetno za regionalni i globalni mir, jedna je od poslednjih poenti u članku američkog autora.

Zvuči kao Kisindzer

Postoji utisak da su teze Teda Galena Karpentera u ponečem slične gledanju Henrija Kisindžera na Rusiju, ruski minimalni bezbednosni interes i Ameriku.

Kisindžer je imao priliku da u jednom trenutku, pri početku Trampovog mandata, razgovara s današnjim predsednikom SAD. Međutim, nije bilo prilike da Donald Tramp afirmiše eventualno konstruktivniju verziju odnosa dve nuklearne velesile. Trampova “ruska politika” smesta je okovana bukagijama NATO pakta – onim što su kao politiku prema Moskvi utemljili “familija Klintonovih” a prihvatio i sledio i Džordž Buš.

Mogućno je da bi “bukagije” mogle da puknu tokom još jednog mandata Donalda Trampa. Tokom prvog mandata, vezalo mu je ruke “prokletstvo dosluha s Putinom”.