IZBEĆI JOŠ JEDNU KOSOVSKU KRIZU

Kao što je car Franja Josif još davno istakao, naizgled mali, nevažni događaji na Balkanu često se otrgnu kontroli i prerastaju u dešavanja s velikim posledicama.

Dobra vest je da su glasači na predsedničkim izborima u Srbiji porazili ultranacionalističkog kandidata Tomislava Nikolića i drugi mandat poverili Borisu Tadiću koji budućnost Srbije želi da veže za Evropsku uniju. Međutim, sada je red na Zapad da deluje mudro i odgovorno - posebno kada je reč o "zapaljivom" pitanju Kosova, južne srpske pokrajine u kojoj žive pravoslavni Srbi i etnički Albanci muslimani.

Posledice proglašenja nove države

Kosovo je deo teritorije Srbije još od pre I svetskog rata, a drevni manastiri su svetinje za Srbe (I simbol nastanka srednjevekovne srpske države koju je okupirala Turska u 14. i 15. veku). Vladajuća koalicija u Beogradu zapala je u krizu izazvanu upravo kosovskim pitanjem. Opasan je presedan oteti deo teritorije države koja je članica Ujedinjenih nacija, a trenutak za tako nešto nikako nije mogao biti lošiji. Nikome nije potrebna kosovska kriza, posebno kada NATO-u nedostaju snage u Avganistanu a na Kosovu ima 16.000 vojnika. Eskalacija stanja na Kosovu bi obezbedila opravdanje kolebljivim evropskim saveznicima da dodatno smanje svoje vojne kontigente u Avganistanu.

Kosovski secesionisti ignorišu ekonomsku stvarnost. Kosovo leži na uglju, rudi gvožđa i ima veliki broj stanovnika na relativno maloj teritoriji, ali je "zaglavljeno" u uglu Evrope koji posećuje vrlo mali broj turista. Proglašenje nezavisnosti destabilizovalo bi i druge američke prijatelje na Balkanu. Bosna će se suočiti s novim pokušajem Republike Srpske da napusti Dejtonsku strukturu. Nepokorna albanska manjina u Makedoniji bi mogla ponovo da se zapita zašto živi u istoj državi s pravoslavnim Slovenima. Ni posledice u Centralnoj Evropi ne bi bile benigne.

Mađarska, Rumunija, Ukrajina i Grčka su zemlje u kojima postoje iredentističke manjine čiji radikalni elementi sanjaju o prekrajanju granica. Nikozija se već dugo bori sa samoproklamovanom "nezavisnom" turskom republikom na severu Kipra. Gruzija ima problema s Abhazijom, muslimanskim regionom na severu. (Abhazija je autonomna republika u sastavu Gruzije u kojoj živi nešto više od 250.000 stanovnika. Pre nekoliko godina proklamovala je nezavisnost i zatražila uspostavljanje posebnih veza sa Rusijom. Rusko državljanstvo ima preko 90 procenata stanovnika Abhazije, a konfesionalno najviše ima pravoslavaca i muslimana, ali i katolika i jevreja. Nijedna država na svetu nije priznala Abhaziju kao suverenu zemlju, kao što ni Gruzijska pravoslavna crkva i njena patrijaršija ne priznaju autokefalnost pravoslavne crkve Abhazije. prim. red.).

Pokušaj razumevanja problema

Ruku na srce, nije teško shvatiti zašto su kosovski Albanci nelojalni Beogradu. Od 1997. do 1999. godine srpski predsednik Slobodan Milošević se militantnoj taktici Oslobodilačke vojske Kosova suprostavljao brutalnom policijskom i vojnom kampanjom. (Naravno, ni autorka ovog teksta ne zadire dublje u uzroke takvog stanja na Kosovu i Metohiji niti pominje stradanje srpskog naroda i u vreme nekadašnje SFRJ, kada je Kosovo imalo status autonomne pokrajine a praktično atribute republike, prim. red.) Nakon što je NATO intervenisao, Milošević je započeo bizarno i kriminalno etničko čišćenje, primoravajući nekoliko desetina hiljada muslimana da napusti svoje domove. (Svoje domove napustili su za vreme akcije "Milosrdni anđeo" i Romi, Turci, Goranci - takođe muslimanske veroispovesti - ali ne zbog represije policijskih i vojnih snaga Srbije, već zbog NATO bombardovanja. Veliki broj je prešao na teritoriju centralne Srbije, određeni broj je otišao u inostranstvo, dok je za određene kolone izbeglica etničkih Albanaca utvrđeno da su nastale u koordinaciji NATO i OVK. Po okončanju NATO kampanje, granice su otvorene i broj Albanaca koji su se vratili - kako onih koji su živeli na Kosovu, tako i onih iz Albanije - nikada nije utvrđen, prim. red.) Bivšem predsedniku Srbije je suđeno u haškom tribunalu, koji su osnovale Ujedinjene nacije.

Međutim, Milošević je sada mrtav i zapadna diplomatija bi morala da prepozna i prizna razliku. Aktivisti za zaštitu ljudskih prava - koji su se suprotstavili Miloševiću kada je to bilo veoma opasno - dosledno se drže principa i upozoravaju na opasnost pred kojom će se naći značajna srpska manjina na Kosovu. (Da li NVO u Srbiji baš tako rade, ocenite sami, prim. red.)

Ne sme da postoji lažni optimizam, posebno ako se u vidu imaju dešavanja iz marta 2004. godine. Tri dečaka (etnička Albanca) ubijena su u Mitrovici na severu Kosova. (Zapravo, tela dvojice dečaka pronađena su u reci Ibar blizu srpskog sela Zupče i albanskog Čabre na drugoj strani reke, u Ibarskom Kolašinu, nekih dvadesetak kilometara od Kosovske Mitrovice. Treći dečak je preživeo i to je sin lokalnog komandanta OVK iz Čabre. Smrt dečaka albanski separatisti iskoristili su za početak pogroma nad Srbima, navodeći da su Srbi psima naterali mališane u nabujali Ibar, prim. red.) Antisrpska pobuna proširila se po celoj pokrajini. Ubijeno je 19 civila, preko hiljadu je ranjeno a spaljene su brojne srpske kuće, crkve i manastiri. Zaista se teško može shvatiti zašto kreatori humanitarne intervencije iz 1999. godine nisu bili moralno dosledni, već potpuno indiferentni prema predvidljivom osvetničkom etničkom čišćenju Srba.

Mogućnost postizanja dogovora

Tokom pregovora o budućem statusu Kosova, bivši finski predsednik Marti Ahtisari je predložio međunarodno nadgledanu vladu za Kosovo, koja bi nalikovala Dejtonskom okviru i sporazumu za Bosnu. Kosovske nacionalne političke institucije bi uključivale predstavnike svih etničkih zajednica. Međunarodni zvaničnici bi imali odlučujući glas u ustavnom sudu. Srpska zajednica na Kosovu bi zadržala odnose sa Srbijom, a predviđeno je i stalno međunarodno vojno prisustvo. I što je najvažnije, kao i u Bosni, "međunarodni civilni predstavnik" bi mogao da poništava lokalne zakone, administrativne odluke i da smenjuje nepodobne dužnosnike. Malo je verovatno da bi, podstaknuta dobijenom nezavisnošću, nova država svojevoljno prepustila donošenje odluka međunarodnom predstavniku. A za donošenje bilo kakve rezolucije Saveta bezbednosti UN (kojom bi se sproveo ovakav plan) neophodna je saglasnost Rusije.

Amerika i njeni saveznici, koji deluju kroz Savet bezbednosti, mogli bi da obezbede trajnu međunarodnu garanciju političke autonomije Kosova u formalnim granicama Srbije. U kombinaciji sa Ahtisarijevim uslovima, čak i Beograd i Moskva bi verovatno prihvatili takvu garanciju.

Time bi Kosovo dobilo isto, ako ne i više, koliko i kroz nominalnu nezavisnost. Autonomija bi podrazumevala pravo sklapanja određenih tipova međunarodnih sporazuma i ugovora, kao i pravo na prisustvo međunarodne posmatračke misije. Autonomija bi Kosovu dala veću snagu i moć nego što je na raspolaganju "jalovoj" državi, koja čak - zbog ruskog veta - ne bi mogla da postane članica UN.

Čak i ako je nezavisnost Kosova neizbežna, mnogo toga se može postići obezbeđivanjem uslova koje bi prihvatile Srbija i Rusija.

* Gospođica Vedžvud je profesor međunarodnog prava i diplomatije na univerzitetu Džon Hopkins.