Afera Benala ilustruje dubinu političke krize u Francuskoj: U novoj epizodi - vlada protiv senata

Komisija za pravosuđe francuskog Senata objavila je izveštaj o "aferi Benala" u kome se ljudi iz državnog vrha optužuju za lažno svedočenje. Senat je najavio da će svoje nalaze poslati javnom tužiocu Republike.

Mnogi se pitaju nije li "afera Benala" - francuski "Votergejt" i da li će Makron uopšte ostati predsednik do kraja svog mandata. 

U središti ovog izveštaja je bivši telohranitelj predsednika Makrona, Aleksandar Benala koji je prebijao demontrante, neovlašćeno nosio policijske oznake i oružje bez dozvole, lagao i sklapao ilegalne poslove. Po svemu sudeći, pri tom je uživao zaštitu sa vrha državne piramide.

U pozadini je očigledno bilo nezadovoljstvo dela žandarmerije i policije koji nisu hteli da podnesu formiranje paralelne predsednikove garde, dovedene iz privatnih firmi za obezbeđenje.

Francuski predsednik Emanuel Makron je maja 2017. najavio stvaranje „svetske vojske“

Zaštita sa vrha

Kada je prošle godine u julu afera eksplodirala, visoki funkcioneri iz Jelisejske palate pokušali su da je zataškaju, lažno svedočeći pred senatskom komisijom. Pošto je afera ubrzo dobila velike dimenzije Benala je otpušten. Ispostavilo se, naknadno, da je nakon toga nastavio da putuje po svetu sa diplomatskim pasošem u svojstvu poslovnog savetnika privatnih firmi, verovatno u vezi s trgovinom oružjem.

Mediji su potom objavili Benalinu prepisku sa predsednikom Makronom preko kriptovane mreže Telegram u kojoj se vidi da ga ovaj podržava, teši ga i daje mu komplimente.

Zatim je otkriveno da je, dok je bio predsednikov telohranitelj i pod zakletvom čuvanja državne tajne, Benala sklapao privatne poslove sa ruskim oligarsima vezane za bezbednost i zajedno sa svojim kolegom Vensanom Krazom, zaradio oko dva miliona evra uplaćena na njegov račun u Maroku.

U ove poslove bio je uključen i jedan podoficir - nevenčani muž šefice obezbeđenja predsednika vlade Eduara Filipa o čemu svedoče zvučni snimci njihovih razgovora.

Konačno, posle svega, u januaru Benala bez problema odlazi u Maroko iako su dve pravosudne istrage pokrenute protiv njega. Ovih dana se mirno vratio i došao na zakazani pretres pred istražnim sudijom koji ga je poslao u zatvor zajedno sa njegovim kompanjonom Vensanom Krazom.

Senat naglašava da nije istraživao ponašanje konkretnog građanina Aleksandra Benale već se bavio svojim poslom - istraživanjem funkcionisanja državnog mehanizma i institucija. Senatori su, predstavljajući izveštaj, konstatovali da je državni mehanizam prestao normalno da funkcioniše čim se ispostavilo da Benala ima zaštitu.

"Bilo je čudnog ponašanja, od Jelisejske palate do vlade i ministara, do prefekture i čak ambasada", rekao je jedan od izvestilaca senatorske komisije

Vlada "baca rukavicu"

Posle objavljivanja izveštaja senatorske komisije za pravosuđe o aferi Benala, vlada je bukvalno napala Senat. Prvo je portparol vlade Benžamen Grivo izjavio da je izveštaj "prepun neistina" a da, pri tom,  nije imao ni vremena da ga pročita.

Zatim se oglasio i sâm predsednik vlade Eduar Filip koji je rekao da je senatorska komisija napravila "politički izveštaj" i da je - "razočaran". On je konstatovao da se po tradiciji Parlament i Senat ne mešaju u unutrašnju organizaciju predsedništva Republike.

Vlada je napala Senat što je dosad neviđeno. Samo što nije rekla da je demokratija dobra stvar ali da je ne treba trošiti u prevelikim dozama.

Senatori nisu hteli da komentarišu premijerov komentar ali su podsetili da su vezani za nečelo razdvajanja zakonodvane i izvršne vlasti.

Oglasili su se i eminentni profesori Pravnog fakulteta kao Pol Kasia sa Univerozteta Pariz, koji je ocenio da je vlada sada otpočela političko nadjačavanje, otvarajući polemiku: "Time, bez sumnje, žele da naprave neku vrstu dimne zavese sa ciljem da prikriju ozbiljnost činjenica iz izveštaja senatorske komisije".

Stručnjak za ustavno pravo Didie Mos izjavio je za portal "Mediapart", da je, u rasvetljavanju afere Benala, Senat u celini  odigrao ulogu koja mu pripada po ustavu. "U nadležnosti je Parlamenta i Senata da se zanimaju za pitanje bezbednosti predsednika Republike jer je reč ovde o javnoj politici", rekao je on.

"Najbliži saradnici predsednika Makrona nemaju pravo da izbegnu kontrolu", rekao je profesor Mos.

Svi pravnici, međutim, ne tumače ustav na isti način. Čuju se i upozorenja da predsednik po ustavu nije politički odgovoran i da u periodu dok je na najvišoj državnoj funkciji uživa imunitet. Po ovom pravnom tumačenju Senat ne može ni da ispituje najbliže saradnike predsednika Republike jer se time dovodi u pitanje njegova funkcija.

Politička kriza bila neizbežna

Kako god bilo, u pozadini svega zapravo se nalazi napetost između predsednika i senatora jer je Makron i pre izbijanja afere, čim je bio izabran, najavio da se zalaže za reformu institucija i ukidanje Senata po logici "što manje demokratske kontrole - to sam ja jači".

Makronov je interes da ukine Senat jer u njemu njegova stranka „Republika u pokretu“, nema većinu dok u Parlamentu poslanici ove stranke imaju većinu. Šta to znači pokazala je afera Benala: u parlamentu je vrlo brzo zatvorena poslanička istraga, dok je Senat išao do kraja.

Treća vrsta pravnih analiza ukazuje na slabosti izrazito predsedničkog sistema kakav je sistem sadašnje Pete Republike.

"Kada imate predsednika Republike koji je važniji u vladi nego predsednik vlade - onda je jasno šta dobijate - parlament ne može da kontroliše vladu, a da ne kontroliše samog predsednika", rekla je profesor Mari-Lor Basilian Genš.

Sve govori da Francuska nastavlja da tone u političku krizu. Kako smo samo dovde došli - pitaju se sada mnogi.

Afera Benala samo je bila slikovitiji i brutalniji znak dekadencije francuske Republike od onih koje su svi mogli da vide od samog početka -  već od trenutka kada se Makron kandidovao za predsednika na izborima 2017. godine.

Posle nečuvenih skandala na političkoj sceni koji su "počistili"  njegove najjače rivale, Makron je u drugi krug izbora dospeo kao jedini protivnik liderke krajnje desnog Nacionalnog fronta Marine Lepen.

Francuzi su masovno izašli na birališta da bi glasali protiv Lepenove čiju stranku su posle Drugog svetskog rata osnovali njen otac i njegovi prijatelji  - svi od reda kolaboracionisti i fašisti. Da je protivnik Lepenove tada bio Miki Maus - glasali bi za njega.

Sve ankete javnog mnjenja pokazale su da je Makronov predsednički program zapravo podržavalo samo 15 odsto onih koji su mu dali glas u drugom krugu predsedničkih izbora. Parlamentarni izbori koji su usledili potvrdili su ovu procenu: izlaznost je bila niska a Makronova stranka dobila je samo oko 15 odsto od ukupnog broja birača upisanih u biračke spiskove.

Iako je formalno sve bilo po zakonu, ove nesrazmere proizišle iz političkih kombinatorika, govorile su da su se birači na predsedničkim izborima 2017. godine našli u zamci jer su morali da biraju između krajnje desnice i neoliberalne „politike štednje“.

Upravo je ovaj udes francuskih birača, paradoksalno, bio ključni razlog Makronovog izbornog uspeha. Na malo duži rok, bio je to uzrok političke krize koja je ubrzo postala vidiljiva i u koju Francuska sve dublje tone.

Pariza, Francia, 9 iula, 2018. Francuski predsednik Emanuel Makron prolazi kroz Galeriju Bista kako bi stigao u Versajsku palatu da bi se obratio i gornjem i donjem domu francuskog parlamenta (Narodna skupština i Senat) na posebnoj sednici u Versaju

Lična vlast

Makron je primenjivao ideološki recept neoliberalizma i to na najbukvalniji način, ne vodeći računa o kontekstu. Govorio je da bogati treba budu još bogatiji, da treba privući velike korporacije u zemlju jer će se bogatsvo onda prelivati po sistemu tanjira za sitne kolače, od kojih je onaj na dnu najširi a onaj na vrhu najuži.

Bukvalno je uzeo od najsiromašnijih (smanjio najniže penzije, izdatke za zdravstvo, socijalne pomoći) da bi dao na desetine milijardi najbogatijima.

Do famoznog "prelivanja", međutim, nikad nije došlo. Nikada niko nije video da se ova metafora ostvarila u praksi, niti je bilo koji ozbiljan naučni rad potvrdio njenu vezu sa stvarnošću.

Prelivanje bogatstva je zapravo neka vrsta "urbane legende", priča za prikrivanje pljačke države i građana u ime ineteresa najbogatije manjine koju čine krupna industrija, banke i korporacije.

Makron je pokrenuo reforme javnog sektora koje forsiraju privatizaciju i demontiranje državnog sektora. Te reforme su se sada zaglavile jer Francuzi odbijaju da se odreknu načela jednakosti i prihvate anglo-američki neoliberalni model zdravstva i škola za bogate i za siromašne.

Makron je tako u novembru dobio socijalnu pobunu "žutih prsluka" koja još traje. Doživeo je da, posle samo godinu i po dana na mestu predsednika Republike, postane omražen i odbačen kao niko pre njega.

U predizbornoj kampanji Makron je reklamiran kao "mladi genije" koji će izvući Francusku iz krize. Od kada je izbila afera Benala, niko više nema iluzija o tome. Reč je o psihološki problematičnom i nezrelom predsedniku, ideološkom fanatiku neoliberalne ekonomije, kandidatu banaka i industrije bez osnovnih moralnih orjentira.

Nad Francuskom se nadvila senka nekompetentnog i ambicioznog predsednika koji želi da uspostavi ličnu vlast da bi proveo neoliberalni plan demontiranja države i javnog interesa. Sve tobož u ime EU koja je i sama talac industrijskih trustova i banaka.

Mnogi se sada prisećaju čudnog Makronovog govora, održanog pred članovima njegove stranke u julu prošle godine, neposredno posle izbijanja afere Benala i medijske buke koja se oko toga podigla.

"Neka dođu po mene ako žele onog ko je odgovoran", rekao je tada Makron ljutitim tonom "bacivši rukavicu" u lice francuskim građanima i demokratskim institucijama. Makron je dobro znao da ga Ustav, dok je predsednik, čini nedodirljivim i neodgovornim pred bilo kim i da niko ne može da dođe po njega. On je, međutim, prvi predsednik koji je taj deo Ustava upotrebio kao argument da bi zapravo rekao "Ne možete mi ništa!".

Čeka se nastavak, sledeća epizoda.