HOĆE LI USTATI PRAVA SRBIJA?
Međunarodna krizna grupa objavila je još jedno svoje viđenje situacije u Srbiji
Proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. izazvalo je udarne talase u političkom životu Srbije, ali i celom društvu. Politička slika se polarizovala na način kakav nije viđen još od Miloševićevog vremena. Protesti su doveli do napada na ambasade devet država Zapada, uništavanja strane imovine i pljački. Vlada se raspala 10. marta, a podela je izazvana dilemom: nastaviti nacionalističkim ili prozapadnim putem. Napori Beograda da se de facto podeli severni deo Kosova ugrozili su teritorijalni integritet nove države i misiju Evropske unije. Malo je verovatno da će parlamentarni i lokalni izbori, koji će biti održani 11. maja, izmeniti osnovnu politiku prema novoj državi čak i ako, što je najmanje izvesno, na vlast dođe prozapadna vlada. Međutim, vrlo je moguće da će izbori srpskim nacionalističkim partijama uliti novu snagu.
Izborna kampanja se zahuktava. Sve je više verbalnih napada na opozicione partije, nezavisne medije i nevladine organizacije, koji se ne slažu s tvrdom nacionalističkom politikom o Kosovu. Izvesno je da će se posle izbora ostvariti jedan od dva scenarija, pošto nijedna partija neće dobiti dovoljno glasova da bi sama formirala vladu. Nacionalisti iz Srpske radikalne stranke (SRS) mogli bi da oforme vladu s "narodnjačkom koalicijom", koju predvodi Demokratska stranka Srbije (DSS) premijera Vojislava Koštunice, i Socijalističkom partijom Srbije (SPS) pokojnog diktatora Slobodana Miloševića.
Ako nacionalističke snage pobede na izborima, evroatlantske integracije će biti zaustavljene i Srbija će ojačati svoje veze s Rusijom. Podržavaće ratoborniji pristup Kosovu i nasilje niskog intenziteta kosovskih Srba. Možda će ohrabriti Republiku Srpsku da se odvoji od Bosne i Hercegovine, i umešati se u unutrašnje stvari Makedonije. Može se očekivati akcija protiv prozapadnih partija i njihovih pristalica kao i povećana represija medija. Neizvesnost i nesigurnost dovešće do smanjivanja direktnih stranih ulaganja i usporenog ekonomskog rasta.
Alternativno, prozapadne snage bi mogle da oforme slabu vladu, ali samo uz podršku nacionalista iz redova DSS ili SPS. Srbija bi tada mogla da uđe u period iste nestabilnosti kakvu je iskusila pod odlazećom vladom. Ukoliko prozapadna Demokratska stranka (DS) pokuša da zauzme otvoren kurs ka Evropskoj uniji, mogla bi da se nađe pred istom vrstom opstrukcije i opozicije koja je dovela do ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. godine.
U najboljem slučaju, EU i SAD će imati ograničen uticaj nekoliko meseci, sve do formiranja nove vlade što se možda neće dogoditi do septembra, pa čak i kasnije. S druge strane, bes javnosti zbog podrške Zapada nezavisnosti Kosova je takav da bi svaki pokušaj da se Beograd primora ili privoli na saradnju doveo do snaženja nacionalističkih partija, odnosno većeg broja glasova koje bi dobile na izborima. Brisel i Vašington bi trebalo da smanje nivo retoričke podrške prozapadnoj Demokratskoj stranci predsednika Borisa Tadića, stranci G17+ i Liberalno-demokratskoj partiji (LDP) i prestanu da se upliću u kampanju, obećavajući Srbiji potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP).
Određenije, u ovom predizbornom periodu EU i SAD bi trebalo:
- da prestanu s direktnim intervenisanjem, podržavajući jednu ili drugu političku partiju;
- da ne potpisuju SSP dok Srbija ne ostvari punu saradnju s Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu; i
- ponude veću pomoć civilnom društvu.
Izvor: MKG, 23. april 2008. godine
Kompletan izveštaj MKG možete preuzeti s adrese
