Makronovo nastavljanje Sarkozijeve ultraliberalne politike

Aleksandar Manić, Pariz

Postoje dva načina da se modernizuje zemlja. Prvi je liberalan, američki, nepravedan i surov za siromašne, ali ekonomski relativno efikasan. Drugi, viđen u skandinavskim zemljama i Španiji, manje je efikasan, ali je pravedniji. Izabravši Sarkozija, a potom Makrona, Francuzi su se opredelili za liberalan društveno-ekonomski sistem koji vodi ka svim vrstama nejednakosti i ka sve većem siromašenju srednje klase i onih koji su već siromašni
(foto, Predsednik Francuske Emanuel Makron se obraća naciji 31. decembra)

Proslava novogodišnje noći je u Francuskoj, u ponedeljak uveče, započela obraćanjem predsednika Emanuela Makrona iz njegove kancelarije u Jelisejskoj palati. Stojeći ispred prozora, on je govorio brže nego obično, a da bi svemu dao izgled spontanosti, gestikulirao je rukama.

Tokom 16 minuta obraćanja naciji koja njemu lično, preko pokreta "žutih prsluka", zamera loše poteze već više meseci, Makron je spomenuo da radi i da je ponosan na Francusku i Francuze. U nedavnim događajima on je video da su Francuzi narod koji se nije predao i koji veruje u inovacije i bolji život. Predsednik Francuske je naglasio da je odlučan u vođenju borbe i da će nastaviti liniju koju je započeo prvog dana. Potom je Makron, simbol nadirućeg svetskog neoliberalnog kapitalizma, rekao da je njegov projekat odgovor na nevolje zapadne civilizacije i krizu evropskog sna koja se odvija na pozadini ultraliberalnog i finansijskog kapitalizma kome se, inače, bliži kraj.

fra-prot-2019-s

"Žuti prsluci" su, odmah posle Nove godine, preko društvenih mreža poslali poruku Makronu: "Ljutnja će se pretvoriti u mržnju, ako nastavite, sa vašeg pijedestala, vi i vama slični, da vidite narod kao prosijake, krezube, ništake."

Neubedljivi Makron

U nastavku svog obraćanja, Makron je bez emocija i bez ikakve ubedljivosti, recitovao tekst koji bi trebalo da smiri naciju i da joj dâ nadu u bolju budućnost. Sasvim očekivano, njegove reči su zvučale lažno i nalik drugorazrednim snimcima manje važnih političkih kampanja. Osećaj koji se stekao na kraju obraćanja bio je da se Makrona ne tiče šta misle francuski građani, nego da mu je najvažnije da sprovede svoj plan reformi pre kraja petogodišnjeg mandata i da u Francusku uvede neoliberalni ekonomski poredak.

Na taj način, Makron je pokazao u kojoj meri je idejno blizak bivšem predsedniku Nikoli Sarkoziju, uprkos prvobitnom maskiranju u socijalistu i kasnijem predstavljanju kao centrističkog političara. Uostalom, tokom krize sa "žutim prslucima", saznalo se da se Makron redovno sa konsultuje sa Sarkozijem. Takođe, neposredno pred novogodišnje praznike, Makron je postavio Sarkozija za svog ličnog izaslanika prilikom proglašenja novog gruzijskog predsednika.

Po saznanju o bliskosti dvojice političara, sasvim logično, postavilo se pitanje sličnosti njihovih metoda i ciljeva. Analiza daje vrlo zanimljive rezultate.

fra-prot-pretnja-dosta

Decembra u Parizu: "Dosta mi je da preživljavam!!!"

Komunikacijom maskirati sopstvene greške

Makronova komunikacija, nalik Sarkozijevoj je pogrešna. Njihov ton, stav, arogancija, cinizam i dezinformacija su šokantni za većinu gradjana. Njihova komunikacija je upisana u neprekidnu sadašnjost i u skladu sa viđenjem sveta kakvo nam sugerišu savremeni mediji, televizija i internet, sa rijaliti spektaklima i brzim informacijama. Obojica su sebi, u početku, obezbedili popularnost kroz brze medijske odgovore na preokupacije Francuza. Međutim, njihova komunikacija se našla pred ograničenjima, svakoga puta kada se sudarila sa temama koje ne zavise samo od nekoliko slika.

Suočen sa prvim porazima, Nikola Sarkozi je izvukao samo jednu pouku – da je neophodno što bolje maskirati sopstvene greške. Pred kamerama, on je priznao da je napravio više grešaka – u komunikaciji. Na taj način on je sugerisao da je njegova greška bila da je loše objasnio, a ne da je loše uradio. Isti zaključak je Makron izvukao iz protesta "žutih prsluka", te je početkom januara promenio direktora komunikacija i naciji obećao pismo sa objašnjenjima.

Sarkozi, kidajući granice tradicionalnog tipa vladanja - u kome se predsednik izražava sa distance i udaljava od vulgarnog - nije uspeo da shvati simboličnu dimenziju svog položaja. Nalik njemu, Makron nije shvatio da dominirani bolje prihvataju vođe koje se ne ponašaju kao oni, nego ostaju suzdržani, gajeći određenu ljubaznost i rezervisanost. Istovremeno, i vođi više odgovara takav stav, jer prilikom običnih sukoba ne mora da prelazi na brutalnost i da pokazuje svoju izuzetnu moć.

makron-sarko-susret-s.jpg

Bivši predsednik Nikola Sarkozi u nedavnoj poseti sadašnjem predsedniku Emanuelu Makronu

Instrumentalizacija pravosuđa

Nikola Sarkozi, inače advokat po struci, iskazao je neverovatan prezir prema sudijama, što je prikrivalo njegovo veliko nepoverenje u pravosuđe. Njegov je cilj bio da odvede Francusku do pravosudne rentabilnosti, smanjivanja efektiva, gubitka samostalnosti sudija i državne kontrole čitavog pravosudnog sistema. Jednom prilikom je čak izjavio da bi bilo dobro ukinuti istražne sudije, jer oni ometaju poslove.

Započetu Sarkozijevu ideju o instrumentalizaciji pravosuđa i poslovnom bezakonju, Makron je odveo dalje. On je sproveo reformu zakona o zaštiti poslovanja kojom je zabranjeno objavljivati svaku poslovnu informaciju koja nije opštepoznata i lako dostupna. Tako je zabranjeno bilo kakvo objavljivanje poslovnih tajni, makar one bile zloupotreba, prevare ili falsifikati, a za građane koji se usude da objave takvu "poslovnu tajnu" predviđene su astronomske kazne.

Raditi više i zaraditi manje

Po dolasku u Jelisejsku palatu, Sarkozijeva prva važna državna mera bio je "poreski paket" kojim je učinio poklon od 15 milijardi onima koji su bogati, uskrativši taj novac onima kojima je neophodan. Makron je učinio isti potez, pokazavši, na taj način, najbogatijima da će ih država štititi.

Srednjoj klasi i siromašnima, Sarkozi je ponudio politički slogan "raditi više da bi se zaradilo više”, tvrdeći da tako "sebi povećamo kupovnu moć." Međutim, kako se Francuzima nije povećavala kupovna moć, sve oči su se okrenule ka predsedniku koji je brzo našao odgovor: "Rekao sam da ću Francuzima govoriti istinu. Evo istine: obećati veću kupovnu moć, danas, bez nekih ustupaka, znači imati još manju kupovnu moć sutra, pod bremenom povećanih dažbina i duga koji bi se povećao.”

Potom, Sarkozi je hteo da ukine radnu nedelju od 35 časova i da, bez povećanja plata, uvede 39 časova. Međutim, odustao je od ovog opasnog plana, te je dozvolio više prekovremenih defiskalizovanih časova.

Makron je usvojio istovetan pristup i, nalik Sarkoziju, propagirao je da je nemoguće raditi manje i zaraditi više. Po njegovom mišljenju, zaposleni bi trebalo "da rade više, jer sa većom kupovnom moći, veći je i ekonomski porast". Kroz svoju reformu radnog prava, Makron je sproveo Sarkozijev plan, ukinuo radnu nedelju od 35 časova i sa Sarkozijevog "raditi više i zaraditi više", prešao na "raditi više i zaraditi manje".

Manipulacija Sarkozija i Makrona zasnovana je na hipotezi da čitav naš sistem počiva na ekonomskom porastu, merenom u odnosu na bruto proizvodnju koja zavisi od potrošnje. Znači, kada bi svi prestali da troše, sistemi bi se srušili. U mnogim zemljama, kao što su Švedska, Norveška, Australija, Novi Zeland, sve je više ljudi koji žele da smanje radno vreme, da prekinu sa hiperpotrošnjom, da zaštite životnu sredinu i da tako bolje žive. Kod njih nije u pitanju naivni romantizam i odbacivanje materijalnih dobara, nego drugačija vrednosna lestvica i nova kategorizacija životnih ciljeva.

Neoliberalizam i socijalna politika

Posle prve godine Sarkozijeve i Makronove vladavine, Francuska je obnovila važnu političku lekciju. Postoje dva načina da se modernizuje zemlja. Prvi je liberalan, američki, nepravedan i surov za siromašne, ali ekonomski relativno efikasan. Drugi, viđen u skandinavskim zemljama i Španiji, manje je efikasan, ali je pravedniji. Izabravši Sarkozija, a potom Makrona, Francuzi su se opredelili za liberalan društveno-ekonomski sistem koji vodi ka svim vrstama nejednakosti i ka sve većem siromašenju srednje klase i onih koji su već siromašni.

Smanjivanje zdravstvene zaštite, pretvaranje državnih bolnica u preduzeća čiji je cilj ekonomski profit, smanjivanje broja sudova i povećavanje broja zatvora, smanjivanje broja profesora u školama namenjenim siromašnima, pretvaranje univerziteta u preduzeća, promene radnih ugovora u korist poslodavaca, produženje radnog veka, ukidanje beneficiranog radnog staža, ukidanje subvencije kulturi i umetnosti, odvele su Sarkozijevu Francusku ka novom uređenju u kome je bogatoj manjini sve postalo dostupno, dok je siromašnoj većini puno stvari - uskraćeno.

Tamo gde je Sarkozi stao, Makron je nastavio većim žarom i većom brzinom. Pošto je promenio radni zakon, Makron se okrenuo ka velikim reformama penzije, produžavanju radnog veka, smanjivanju penzija i većem oporezivanju penzionera. Potom, on će reformisati zdravstvo, a cilj je da se od građana i dalje uzima novac, ali da se smanji budžet državnim bolnicama i da se umanje prava osiguranika na kvalitetnu lekarsku negu. Potom su na redu smanjivanje socijalne pomoći starima, bolesnima, invalidima, siromašnima i nezaposlenima.

U vreme Sarkozija, glasači su saznali da se ne može glasati za radikalne ekonomske mere i ne prihvatati, istovremeno, tanka socijalna politika. Nekoliko godina kasnije, u velikoj kolektivnoj amneziji, glasali su za Makrona i njegov neoliberalni program koji se neposredno nadovezivao na Sarkozijeve ostvarene i neostvarene ciljeve.

makron-sarko-saradnja

Sarkozi u svom odnosu sa Makronom vidi odskočnu dasku za novu predsedničku kandidaturu

Sprovođenje ekonomskog projekta Evropske unije

Tradicionalno, Francuzi od svog predsednika očekuju da bude arbitar koji će, posle diskusija i razgovora, da donese odluku ili, u slučaju krize, da nađe pravi put ka smirenju situacije. Međutim, Sarkozi i Makron se ponašaju drugačije. Izbacivši sve posrednike – šefa vlade, ministre, državne sekretare, šefove komisija – i postavši jedini akteri francuskog političkog života, oni su izgubili kredibilnost. Pošto su diktirali rešenja u svim domenima unutrašnje politike, to je značilo, de facto, i preuzimanje izvršne vlast u njihove ruke. Na taj način, predsednici Sarkozi i Makron zloupotrebili su svoj položaj moći i ukinuli bilo kakvu mogućnost političkog dijaloga.

Sarkozi neosporno poseduje sve kapacitete neophodne političaru: mogućnost da prevaziđe prepreke, inteligenciju taktičara i talenat advokata. Makron nema te kapacitete, a obojici nedostaje smisao u akcijama, koherencija u projektima, poštovanje naroda i razumevanje potreba nacije.

Došavši na vlast, Makron je krenuo u sprovođenje reformi koje su tokom kampanje bile maglovite. Po njegovom mišljenju, Francuskoj su bile neophodne reforme da bi ona ekonomski ostala u vrhu i bila konkurentna u odnosu na druge bogate zemlje. Sarkozi je mislio slično, ali se nije usudio da sprovedu reforme, smatrajući da bi pregovori sa sindikatima i građanima bili dugi i složeni. Za razliku od njega, Makron je odlučio da o reformama ne treba diskutovati, nego ih samo sprovoditi. Njegov krajnji cilj je privatizacija svih javnih sektora i uvođenje neoliberalnog kapitalizma.

Makron hladno sprovodi političko-ekonomske ideje formirane u srcu Evropske unije i dostavljene francuskoj vladi, ne obazirući se na sopstvenu političku budućnost na nacionalnom nivou. Po struci bankar, a ne političar, on će iz Jelisejske palate otići na neki visoki internacionalni položaj u Međunarodnom monetarnom fondu, Evropskoj banci ili nekoj privatnoj poslovnoj banci.

Za razliku od njega, Sarkozi, koji nikada nije napustio san o predsedničkoj fotelji, pokušaće da svoju bliskost sa Makronom pretvori u novu odskočnu dasku pomoću koje bi se domogao Jelisejske palate na izborima 2022. godine.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...