GUBLJENJE RUSIJE: CENA OBNOVLJENOG SUKOBA

Suočeni sa pretnjama Al Kaide i Irana i sa rastućom nestabilnošću u Iraku i Avganistanu, Sjedinjenim Američkim Državama nisu potrebni novi neprijatelji. Ipak, njihovi odnosi sa Rusijom se pogoršavaju iz dana u dan. Retorika na obe strane se zagrejava, sporazumi o sigurnosti stavljeni su na kocku i Vašington i Moskva sve više gledaju jedni na druge kroz prizmu Hladnog rata.

 

Iako je rusko vođenje „tvrde“ spoljne i unutrašnje politike bilo glavni uzrok obostranih razočarenja, SAD snose znatnu odgovornost za postepenu dezintegraciju odnosa. Moskovske stranputice, greške i nedela nisu alibi za američke kreatore politike koji su napravili fundamentalne greške u uređivanju ruske tranzicije iz ekspanzionističkog komunističkog carstva u tradicionalno veliku silu.

 

Ko je pobedio u Hladnom ratu

Osnovni pogrešni stav SAD prema Rusiji je konvencionalno mišljenje Vašingtona koji drži da je Reganova vlada sama dobila Hladni rat. Ali to nije ono što se dogodilo i svakako nije način na koji većina Rusa vidi kraj sovjetske imperije. Vašingtonovo samočestitajuće sagledavanje istorije leži u grešci na kojoj se temelje odnosi sa Moskvom u eri posle Hladnog rata, a to je njegova sklonost da tretira postsovjetsku Rusiju kao poraženog neprijatelja. SAD i Zapad jesu pobedili u Hladnom ratu, ali pobeda za jednu stranu ne znači obavezno poraz za drugu. Sovjetski lider Mihail Gorbačov, ruski predsednik Boris Jeljcin i njihovi savetnici verovali su da su se svi oni pridružili strani Sjedinjenih Američkih Država kao pobednicima Hladnog rata. Ruske vlasti su postepeno zaključile da je komunizam bio loš za Sovjetski Savez, a naročito za Rusiju, tako da nije bio potreban spoljni pritisak u cilju da se uradi nešto što je u najboljem interesu za njihovu zemlju.

 

 

Uprkos brojnim mogućnostima za stratešku saradnju u proteklih 16 godiina, diplomatsko ponašanje Vašingtona potvrdilo je utisak da pravljenje Rusije strateškim partnerom nikad nije bilo glavni prioritet. Vlada Bila Klintona i Džordža V. Buša pretpostavila je da ako im bude bila potrebna ruska saradnja, oni će je obezbediti bez posebnog napora ili prilagođavanja. Klintonova vlada naročito je davala utisak da vidi Rusiju kao posleratnu Nemačku ili Japan, to jest kao zemlju koja bi mogla biti primorana da prati politiku SAD. Oni kao da su zaboravili da Rusija nije bila okupirana američkim vojnicima ili uništena atomskim bombama. Rusija je bila promenjena, a ne poražena.

 

Još od pada gvozdene zavese, Rusija se nije ponašala kao država - klijent, pouzdani saveznik ili istinski prijatelj, ali se nije ponašala ni kao neprijatelj sa globalnim ambicijama i neprijateljskom i mesijanskom ideologijom. Ipak, rizik da Rusija može da se pridruži spisku američkih protivnika veoma je stvarna danas. Da izbegne takav ishod, Vašington mora da shvati gde je pogrešio i da preduzme odgovarajuće korake i spreči pogoršanje odnosa.

 

Kraj carstva

Nesporazumi i pogrešno prikazivanje kraja Hladnog rata bili su značajni faktori koji su podstakli na pogrešan put politiku SAD prema Rusiji. Iako je Vašington igrao važnu ulogu u pospešivanju pada sovjetskog carstva, reformatori u Moskvi su mnogo više zaslužni za to nego što im se pripisuje.

 

Zaista, u kasnim 80-im, pomisao da bi Sovjetski Savez ili čak Istočni blok mogao da se raspadne bila je neverovatna. Mihail Gorbačov ušao je u kancelariju 1985. godine sa ciljem da eliminiše probleme koje je vlada Leonid Brežnjeva već prepoznala, to jest situaciju u Avganistanu i Africi i preterane troškove odbrane koji su podrivali sovjetsku ekonomiju.

 

Gorbačovljeve dramatične redukcije sovjetskih dotacija za države u Istočnom bloku, njegovo opozivanje podrške režimu Varšavskog pakta i Perestrojka stvorili su potpuno novu političku snagu u Istočnoj Evropi i doveli do uglavnom mirne dezintegracije različitih komunističkih režima i buđenja moskovskog uticaja u regionu. Ronald Regan doprineo je ovom procesu povećavajući pritisak na Kremlj, ali bio je to Gorbačov, a ne Bela kuća, ko je srušio sovjetsko carstvo.

 

 

Američki uticaj igrao je malu ulogu u doprinošenju dezintegracije Sovjetskog Saveza. Vlada Džordža H.V. Buša podržala je nezavisnost baltičkih republika i saopštila Gorbačovu da će, ukoliko primeni oštre mere na legalno izabrane vlade koje hoće da se otcepe, staviti na kocku američko-sovjetske odnose. Ali, dozvoljavajući da se partije koje su bile za nezavisnost kandiduju i pobede na relativno slobodnim izborima i odbijajući da koristi snage bezbednosti da ih ukloni, Gorbačov je dao virtuelno uverenje da će baltičke zemlje napustiti Sovjetski Savez. Rusija je sama zadala konačan udarac raspadu zemlje, zahtevajući institucionalni status jednak drugim republikama Sovjetskog Saveza. Gorbačov je rekao Politbirou da će dozvoljavanje svih ovih promena imati za posledicu "kraj carstva". Posle propalog reakcionarnog pokušaja državnog udara u avgustu 1991. godine, Gorbačov nije mogao da zaustavi Jeljcina i lidere Belorusije i Ukrajine od otcepljivanja od Sovjetskog Saveza.

 

Odbijanje očajničkih zahteva Gorbačova

Reganova i Bušova prva vlada shvatile su opasnost od propadajuće supersile i odnosile se prema opadanju Sovjetskog Saveza sa impresivnm kombinacijom saživljavanja i uzdržanosti. Oni su se prema Gorbačovu ophodili sa poštovanjem, ali bez pravljenja stvarnih ustupaka na račun američkih interesa. Ovo je podrazumevalo odbijanje Gorbačovljevog sve očajnijeg zahteva za masivnom ekonomskom pomoći.

 

Ako se administracija Džordža H.V. Buša može kritikovati za bilo šta, to je što nije uspela da obezbedi brzu ekonomsku pomoć demokratskoj vladi nove, nezavisne Rusije 1992. godine. Posmatrajući tranziciju izbliza, bivši američki predsednik Ričard Nikson istakao je da je određeni paket pomoći mogao da zaustavi ekonomski pad i pomogne usidrenju Rusije na Zapadu u godinama koje će doći. Buš, ipak, nije bio u poziciji da zauzme odlučniji stav u pomaganju Rusiji. U to vreme on je vodio gubitničku bitku sa protivničkim kandidatom Bilom Klintonom koji ga je napadao da je preokupiran spoljnom politikom na račun ekonomije SAD.

 

Uprkos svom usredsređenju na unutrašnja pitanja tokom kampanje, Klinton je počeo svoj predsednički mandat sa željom da pomogne Rusiji. Vlada je uredila značajnu finansijsku pomoć Moskvi, prvenstveno kroz Međunarodni monetarni fond (MMF). Krajem 1996. godine, Klinton je bio toliko revnostan da je pohvalio Jeljcina pa je čak poredio Jeljcinove odluke u korišćenju vojne sile protiv separatista u Čečeniji sa Abraham Linkolnovim vođenjem američkog građanskog rata.

 

Korišćenje ruske slabosti

Najveća greška Klintonove vlade bila je njegova odluka da iskoristi rusku slabost za stvaranje ekonomske, političke i vojne prednosti. Iza fasade prijateljstva, zvaničnici Klintonove vlade očekivali su od Kremlja da prihvati američku definiciju ruskih nacionalnih interesa, to jest da bi prioriteti Moskve mogli biti bezbedno ignorisani ako nisu na liniji sa ciljevima Vašingtona. Rusija je imala uništenu ekonomiju i raspadnutu vojsku i ponašala se kao poražena zemlja u mnogim stvarima. Za razliku od drugih evropskih kolonijalnih carstava kada su se povukla iz bivših poseda, Moskva nije učinila nikakav napor da pregovara o zaštiti svojih ekonomskih i bezbednosnih interesa u Istočnoj Evropi ili bivšim sovjetskim republikama.

 

Ubrzo, ipak, čak je i ruski ministar inostranih poslova Andrej Kozirev, u Rusiji poznat kao gospodin "Da" zbog uslužnosti Zapadu, postao frustriran "tvrdom ljubavlju" Klintonove administracije. Kao što je rekao Stroubu Talbotu, bivšem zameniku sekretara SAD, a potonjem ambasadoru u novim nezavisnim državama bivšeg Sovjetskog Saveza od 1993. do 1994. godine, "Dovoljno je loše imati vas koji nam govorite šta ćemo da radimo sviđalo se to nama ili ne. Nemojte još dodavati so na ranu tako što ćete nam govoriti da je u našem interesu da se pokoravamo vašim naređenjima."

 

Slanjem poruke da Rusija ne bi trebalo da ima nezavisnu spoljnu politiku, ili čak ni nezavisnu unutrašnju, Klintonova vlada stvorila je mnogo ogorčenosti. Bivši predsednik Nikson, kao i brojni istaknuti američki biznismeni i specijalisti za Rusiju, prepoznali su lakoumnost pristupa SAD i tražili kompromis između Jeljcina i više konzervativne Dume. Nikson je bio uznemiren kada su SAD izrazile svoju spremnost da progledaju kroz prste odlukama Jeljcinove vlade da preduzme "odlučne" korake protiv Dume sve dok Kremlj ubrzava ekonomske reforme. Nikson je upozorio da "ohrabrivanje napuštanja demokratije u zemlji sa toliko autokratskom tradicijom kao što je Rusija, to je kao da pokušavate da obuzdate vatru zapaljivim materijalima". Iako se Klinton susreo sa Niksonom, on je ignorisao ovaj savet i nije se obazirao ni na Jeljcinove najgore ispade. Jeljcin je kroz novi ustav osigurao ruskom predsedniku dalekosežna ovlašćenja na račun parlamenta. Ovaj potez je i učvrstio prvog ruskog predsednika da ostane na vlasti. Imenovanje Vladimira Putina, koji je tada bio na čelu naslednika KGB-a - službe FSB, za premijera a potom i za predsednika, bio je prirodni završetak Vašingtonovih nepromišljenih ohrabrivanja Jeljcinovih autokratskih stremljenja.

 

Rat uprkos protivljenju Rusije

Ostali aspekti spoljne politike Klintonove vlade dalje su povećali rusku ogorčenost. Prvi talas širenja NATO, koji je uključio Češku republiku, Mađarsku i Poljsku nije bio veliki problem sam po sebi. Većina Rusa bila je spremna da prihvati NATO uvećavanje kao nesrećno ali nepreteće, sve do krize na Kosovu 1999. godine. Kada je NATO ušao u rat protiv Srbije, uprkos snažnim ruskim primedbama i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, ruska elita i ruski narod brzo su došli do zaključka da su bili duboko obmanuti i da je NATO ostao usmeren protiv njih.

 

 

Uprkos ruskom neslaganju u vezi sa Kosovom, krajem 1999. godine tadašnji premijer Putin ponudio je pregovore SAD-u. Putin je bio zabrinut čečenskim vezama sa Al Kaidom i činjenicom da je Avganistan, pod vođstvom Talibana, bio jedina zemlja koja je uspostavila diplomatske odnose sa Čečenijom. Motivisan ovakvim bezbednosnim interesima, pre nego nekom novootkrivenom ljubavlju prema SAD, Putin je predložio da Moskva i Vašington sarađuju protiv Al Kaide i Talibana. Ova inicijativa pojavila se posle bombardovanja Svetskog trgovinskog centra (WTC) 1999. godine i bombardovanja američkih ambasada u Keniji i Tanzaniji 1998. godine. Do tog vremena Klintonova vlada imala je više nego dovoljno informacija da shvati veliku opasnost za Ameriku u vidu islamskih fudamentalista.

 

Ali Klinton i njegovi savetnici, frustrirani ruskim prkosom na Balkanu i uklanjanjem reformatora sa ključnih pozicija u Moskvi, ignorisali su ovu ponudu za pregovore. Oni su u sve većoj meri gledali na Rusiju ne kao na potencijalnog partnera već kao na nostalgičnu, disfunkcionalnu i finansijski slabu silu na čiji račun bi Amerika trebalo da napravi dobitke koje god može. Amerika je vršila pritisak na Gruziju da učestvuje u građenju naftovoda Baku-Tbilisi-Cejhan koji ide od Kaspijskog mora do Mediterana, a zaobilazeći Rusiju. Amerika je takođe ohrabrila gruzijskog oportunističkog predsednika Edvarda Ševardnadzea da traži članstvo u NATO, a svojim ambasadama u centralnoj Aziji naložila je da rade protiv ruskog uticaja u regionu. Konačno, Amerika je odbila Putinovu ponudu za američko-rusku protivterorističku saradnju iz straha od ruskog neoimperijalizma i pokušaja da se ponovo uspostavi ruski uticaj u centralnoj Aziji. Ono u čemu je Klintonova vlada pogrešila bilo je to što što je odbacila istorijsku mogućnost da se poraze Al Kaida i Talibani, unište njihove baze i potencijalno poremeti njihova sposobnost da pokreću velike operacije. Tek pošto je skoro 3.000 građana SAD stradalo 11. septembra 2001. godine, ova saradnja je konačno počela.

 

Od srodnih duša do rivala

Kada je Džordž V. Buš došao na vlast u januaru 2001. godine, osam meseci nakon što je Putin postao predsednik Rusije, njegova vlada suočila se sa novom grupom relativno nepoznatih ruskih zvaničnika. Pokušavajući da napravi razliku između svoje i Klintonove politike, Bušov tim nije video Rusiju kao prioritet; mnogi od njegovih članova videli su Moskvu kao korumpiranu, nedemokratsku i slabu. Bušovoj vladi falilo je strateške dalekovidosti da dosegne do Moskve, mada su Buš i Putin razvili dobru ličnu vezu. Kada su se prvi put sreli u Sloveniji na samitu juna 2001. godine, Buš je svedočio o Putinovim demokratskim uverenjima.

 

Događaji od 11. septembra 2001. godine, dramatično su promenili ophođenje Vašingtona prema Moskvi. Putin je ponovo ponudio svoju podršku protiv Al Kaide i Talibana: on je odobrio preletanje preko ruske teritorije, pristao na utvrđivanje američkih baza u centralnoj Aziji i možda najvažnije, olakšao pristup spremnim ruskim naoružanim i treniranim vojnim snagama u Avganistanu. Naravno, on je imao interese Rusije u vidu; za Putina bio je blagoslov što su se SAD pridružile borbi protiv islamskog terorizma. Kao i mnogi drugi savezi, američko-ruska saradnja protiv terorizma počela je da se ostvaruje zbog deljenja fundamentalnih interesa, a ne zajedničke ideologije ili obostrane simpatije.

 

Uprkos ovoj novoosnovanoj saradnji, odnosi su ostali zategnuti u ostalim područjima. Ruski animozitet prema NATO samo je porastao nakon što su se alijansi priključile tri baltičke države, od kojih su Estonija i Litvanija imale nerešena pitanja sa Rusijom u vezi sa pretnjama ruskim etničkim manjinama.

 

U skoro isto vreme, Ukrajina je postala izvor glavne tenzije. Iz ruske perspektive, podrška SAD "narandžastoj revoluciji" Viktora Juščenka nije bila samo zbog pukog promovisanja demokratije; bilo je to takođe u vezi sa potcenjivanjem ruskog uticaja u susednoj državi koja se ruskom carstvu dobrovoljno pridružila u 17. veku i koja je imala značajne kulturne veze sa Rusijom i veliku rusku populaciju. Štaviše, u očima Moskve savremena granica sa Ukrajinom, koju su nacrtali Josif Staljin i Nikita Hruščov kao administrativnu granicu između sovjetskih provincija, protezala se daleko iza istorijskih spoljnih granica Ukrajine i uključivala milione Rusa, stvarajući etničke, lingvističke i političke tenzije. Pristup Bušove administracije Ukrajini, to jest njegov pritisak na podeljenu Ukrajinu da zatraži članstvo u NATO i njegova finansijska podrška nevladinim organizacijama koje su aktivno pomagale političkim partijama okrenutim Juščenku, pojačalo je brige Moskve oko spoljne poilitike SAD.

 

Demokratija kao sredstvo za zbunjivanje Putina

Gruzija je uskoro postala još jedno bojno polje. Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili tražio je podršku iz SAD i sa Zapada. Njegovo glavno oruđe u ponovnom uspostavljanju gruzijskog suvereniteta bilo je preko prodora regiona Abhazije i Južne Osetije, gde su se separatisti podržani iz Rusije borili za nezavisnost od Gruzije od početka 1990-ih. Sakašvili nije samo tražio da se vrate dve gruzijske enklave; on je otvoreno predstavljao sebe kao vodećeg regionalnog propagatora "revolucije u boji" za zbacivanje lidera naklonjenih Moskvi. On je sebe predstavio kao prvaka u demokratiji i revnosno je podržavao spoljnu politiku SAD. Išao je tako daleko da je slao gruzijske trupe u Irak 2004. godine kao deo koalicionih snaga. Činjenica da je on izabran sa 96% glasova, sumnjivo visokim procentom, zajedno sa njegovom kontrolom nad parlamentom i gruzijskom televizijom i progonom političkih protivnika, izazvalo je brigu u drugim zemljama. Kada je Zurab Zvanija, gruzijski najpopularniji premijer i jedini preostali politički protivnik Sakašvilija, preminuo 2005. godine pod misterioznim okolnostima - još nedokazano gušenje plinom - članovi njegove porodice javno su negirali vladino učešće u incidentu sa jasnom implikacijom da oni veruju da je bio umešan Sakašvilijev režim. Ali za razliku od američkih zabrinutosti u vezi sa ubistvima ruskih figura iz opozicije, ovaj slučaj u Vašingtonu nije izgleda niko ni primetio.

 

Zapravo, Bušova vlada i uticajni političari u obe partije rutinski su podržali Sakašvilija protiv Rusije, uprkos njegovim prekršajima. SAD su ga pozivale u nekoliko navrata da kontroliše svoju narav i da izbegava da potencira otvoreno vojno sukobljavanje sa Rusijom, ali jasno je da je Vašington uzeo Gruziju za svog glavnog saradnika u regionu. Amerika je obezbedila opremu i obuku za gruzijsku vojsku, omogućavajući Sakašviliju da zauzme tvrđi stav prema Rusiji; Gruzijci su otišli toliko daleko da su pritvorili i javno ponižavali rusko vojno osoblje postavljeno kao mirovne snage u Južnoj Osetiji.

 

Moskva je dodelila rusko državljanstvo većini stanovnika Abhazije i Južne Osetije i nametnula ekonomske sankcije protiv Gruzije. Ali ova slepa podrška SAD Sakašviliju doprinosi osećaju Moskve da se Amerika drži politike koja teži da potkopa ono šta je ostalo od ruskog drastično redukovanog regionalnog uticaja. Osećaj u Kremlju je da SAD koriste demokratiju kao instrument da zbune i izoluju Putina više nego što im je stalo do demokratije kao takve.

 

Zaustavljanje pogoršanja odnosa

Uprkos ovim tenzijama koje rastu, Rusija još nije postala protivnik Amerike. Još uvek postoji šansa da se zaustavi dalje pogoršanje odnosa. Ovo će zahtevati procenu Amerike o svojim ciljevima u regionu i ispitivanje mnogih polja gde američki i ruski interesi konvergiraju. Biće takođe potrebno pažljivo vođenje politike prema nuklearnom naoružanju u Iranu, gde su ciljevi dve zemlje slični, ali se njihovi taktički prioriteti razlikuju. Najvažnije, SAD moraju da prepoznaju da više ne uživaju neograničeni moć nad Rusijom. Danas Vašington jednostavno ne može da nameće svoju volju Moskvi kao što je radio u 1990-im.

 

Bušova vlada i ključni glasovi u Kongresu razumno su predložili da bi borba protiv terorizma trebalo da bude tema koja definiše američko-ruski odnos. Ruska podrška za uvođenje sankcija i, kada je neophodno, intervenisanje vojnom silom protiv problematičnih država i terorističkih grupa bilo bi od izuzetne pomoći za Vašington.

 

SAD ima interes u širenju demokratske vladavine kroz region, ali bilo bi previše očekivati da Putinova vlada podrži napore SAD u promociji demokratije. Vašington mora da nastavi sa uveravanjem da niko nema pravo, pa ni Moskva, da se sukobljava sa pravima drugih u biranju demokratske forme vlade ili donošenjem nezavisnih odluka u spoljnoj politici. Ali Vašington mora da shvati da ima ograničene uticaje. Sa visokim cenama energije i poslušnim oligarsima, Putinovom režimu više ne trebaju međunarodni zajmovi i ekonomska pomoć a ne postoje više ni problemi u vezi sa privlačenjem velikih stranih investicija, uprkos rastućoj tenziji sa zapadnim vladama.

 

 

U međuvremenu, dok Moskva gleda prema Zapadu sa sumnjom, rusko korišćenje svoje energije za političke svrhe nije bilo po volji zapadnih vlada, a još manje po volji njihovih suseda koji su od Rusije energetski zavisni. Rusija jasno postavlja različite cene energije za svoje prijatelje; zvaničnici vlade i izvršni direktori državom kontrolisanih naftnih kompanija "Gazprom" povremeno su pokazivali razmetanje i zadovoljstvo u kažnjavanju onih koji pružaju otpor, kao što su Gruzija i Ukrajina. Ali Rusija jednostavno nagrađuje one koji ulaze u specijalne političke i ekonomske aranžmane sa njom, nudeći im cene ruskih energetskih resursa manje od tržišnih. Rusija prihvata atlantski izbor svojih suseda, ali odbija da ih dotira.

 

Amerika često optužuje Rusiju za nepopustljivost oko Kosova, ali javni stav Moskve je da će prihvatiti bilo koji dogovor postignut pregovorima između Srbije i Kosova. Ne postoje dokazi da je Rusija obeshrabrila Srbiju od postizanja dogovora sa Kosovom, naprotiv, bile su neke aluzije da će se Moskva možda uzdržati od glasanja u Savetu bezbednosti UN priznavajući nezavisnost Kosova u odsustvu sporazuma sa Beogradom. Ako bi nepriznate teritorije iz bivšeg Sovjetskog Saveza, naročito Abhazija i Južna Osetija, mogle isto tako da postanu nezavisne bez pristanka država od kojih traže otcepljenje, Moskva bi imala koristi. Mnogi u Rusiji ne bi marili da Kosovo postane presedan za nepriznate postsovjetske teritorije, od kojih je većina željna nezavisnosti u cilju integracije sa Rusijom.

 

Razna politička neslaganja su produbila tenzije još više. Istina je da Rusija nije podržala odluku SAD o invaziji na Irak, ali nisu ni ključni NATO saveznici kao što su Francuska i Nemačka. Rusija je snabdela oružjem neke države koje SAD smatraju za neprijateljske, kao što su Iran, Sirija i Venecuela, ali to je urađeno iz komercijalnih razloga i u granicama međunarodnog prava. SAD mogu da gledaju na to kao na provokaciju, ali mnogi Rusi bi izrazili slična osećanja o američkom oružju koje je prebačeno u Gruziju. I iako Rusija nije toliko odmakla koliko bi SAD i Evropa voleli kad je u pitanju disciplinovanje Irana i Severne Koreje, Moskva je postepeno došla do toga da podrži sankcije protiv obe ove zemlje.

 

Ova brojna neslaganja ne znače da je Rusija neprijatelj. Na kraju, Rusija nije podržala Al Kaidu niti bilo koju drugu terorističku grupu u ratu sa SAD i više ne promoviše rivalsku ideologiju sa ciljem svetske dominacije. Nije ni izvršila invaziju ili pretila da će da je izvrši svojim susedima. Konačno, Rusija ne podržava separatizam u Ukrajini, uprkos tamošnjem postojanju velikih i glasnih ruskih manjina. Putin i njegovi savetnici prihvataju da je SAD najmoćnija država na svetu i da bi njeno provociranje bez potrebe imalo malo smisla.

 

Radeći konstruktivno sa Rusijom ne znači nominovanje Putina za Nobelovu nagradu za mir  ili pozivanje na zajedničko zasedanje Kongresa. Niti bilo ko ohrabruje Rusiju da se pridruži NATO paktu ili je pozdravlja kao velikog demokratskog prijatelja. Ono šta Vašington mora da uradi je da sa Rusijom unapredi esencijalne američke interese na isti način na koji to radi sa drugim važnim nedemokratskim zemljama, kao što su Kina, Kazahstan i Saudijska Arabija. Zvaničnici SAD veruju da bi Moskva trebalo da nekritički podrži Vašington protiv Irana i islamskih terorista ukoliko ih Rusija takođe smatra za pretnju. Ipak, ovaj argument ignoriše činjenicu da Rusija gleda na situaciju u Iranu sasvim drugačije. Iako Rusija ne želi nuklearno naoružani Iran, nema isti utisak alarmantnosti u vezi sa tim. Međutim, očekivanje da se Rusija nagodi sa Amerikom oko Irana bez osvrtanja na američku politiku u vezi sa drugim temama je funkcionalni ekvivalent kao da se očekuje od Iračana da pozdrave SAD i koalicione trupe kao oslobodioce.

 

Imajući ovo na umu, SAD bi trebalo da stave do znanja da su Iran i terorizam teme koje definišu bilateralne odnose. Slično, Vašington bi trebalo da stavi do znanja Moskvi da će agresija protiv NATO člana ili neprovocirana upotreba sile protiv bilo koje druge države napraviti duboku štetu američko-ruskom odnosu. U ekonomskim pitanjima, Vašington bi trebalo da signalizira veoma jasno da će manipulacija zakona koji su legalno traženi od stranih energetskih kompanija imati ozbiljne posledice, uključujući restrikcije na ruski pristup Americi i zapadnim tržištima i oštetiti ruski ugled što će dalje ograničiti ne samo investicije i transfere tehnologije već takođe podršku zapadnih kompanija za povezivanje sa Rusijom.

 

Dobra vest je da iako je Rusija razočarana Amerikom i Evropom, ona za sada nije voljna da uđe u savez protiv Zapada. Ruski narod ne želi da rizikuje svoj novi napredak i ruska elita je nerada da odustane od švajcarskih bankovnih računa, londonskih vila i odmora na Mediteranu. Iako Rusija traži veću vojnu saradnju sa Kinom, ni Peking se ne čini željan da počne bitku sa Vašingtonom. Šangajska organizacija za saradnju koja promoviše saradnju između Kine, Rusije i centralnoazijskih država je više debatni klub nego autentična bezbednosna alijansa. Ruski generalni štab lobira za to da se doda vojna dimenzija Šangajskoj organizaciji za saradnju i neki vrhovni zvaničnici počinju da se bore za ideju spoljne politike nove orijentacije uperene protiv Zapada. Postoji takođe samo nekoliko zemalja, kao što su Iran i Venecuela, koje podstiču Rusiju da sarađuje sa Kinom i preuzme vodeću ulogu u ekonomskoj, političkoj i vojnoj ravnoteži sa SAD.

 

Izvor: Foreign Affairs vol. 86 br. 6