Protesti u Francuskoj: Makron između kraja sveta i kraja meseca

"Kraj sveta ili kraj meseca - bavićemo se i jednim i drugim", rekao je francuski predsednik Makron, izlažući poslanicima i senatorima strategiju energetske tranzicije u ime koje je za godinu dana cena goriva povećana za 23 odsto.

"Kraj sveta" je aluzija na upozorenje bivšeg ministra ekologije Nikole Iloa, novinara za kojeg Francuzi smatraju da ima velike zasluge u podizanju "ekološke svesti" nacije. Ilo je ušao u vladu na poziv predsednika Makrona ali je posle pola godine dao ostavku razočaran, kako je objasnio, zato što ekološka politika nije praćena odgovarajućim socijalnim merama.

"Kraj meseca" je aluzija na brigu predsednika Makrona za takozvani običan svet - srednju i nižu klasu. Za sada ispada da, uglavnom, najsiromašniji plaćaju cenu ekološke tranzicije. To su oni koji su obukli žute prsluke i protestuju protiv bezbrojnih taksi i poskupljenja goriva jer više "ne mogu da dišu" jer moraju da biraju: "ili da kupimo hranu ili da platimo gorivo". Među njima ima i privatnih preduzetnika, šefova malih i srednjih preduzeća koji podržavaju proteste protiv "nepravedne poreske politike".

Protest "žutih prslika" na Jelisejskim poljima u Parizu, 23. novembra 2018.

"Ustanak" na Jelisejskim poljima

Prošle subote Jelisejska polja, najveća avenija u Parizu, sa barikadama, plamenom i zastavama, više je lišila na poprište ustanka nego na demonstracije. Razbijači iz raznih ekstremnih grupa umešali su se u masu "žutih prsluka" koju uglavnom čine penzioneri, mlađi zaposlen svet sa nižim platama, samostalni preduzetnici.

Mnogi sada sumnjaju da je policija namerno pustila razbijače u aveniju po naredbi onih koji su računali da će se tako komprimitovati ceo protestni pokret.

Podrška "žutim prslucima" se međutim ne smanjuje, a nepopularnost predsednika Makrona se uvećava.

Posle događaja prošle subote u Parizu, "žuti prsluci" imaju novu strategiju: puštaju vozila da prolaze ali ih prinude da uspore.

Blokirali su ili uništili 600 radara uz puteve što je petina od ukupnog broja u celoj zemlji. Ovo je odgovor na odluku ministarstva saobraćaja da svede maksimalnu brzinu na nacionalnim putevima na svega 80 na sat. Vladi se pripisuje da je izmislila novo ograničenje brzine kako bi napunila kasu.

Osim toga "žuti prsluci", poput modernog Robina Huda, blokirali su brojne naplatne rampe na auto-putevima i puštaju vozila da prođu bez naplate. I ovo je izraz bunta jer su autoputevi dobrim delom privatizovani, a posledica toga je bila povećanje naplate i broja naplatnih rampi.

Da biste prešli 700 km s juga prema istoku Francuske, platićete nešto više od 100 evra. Ima autoputeva gde se nova naplatna rampa pojavljuje već posle 10 kilometara. Uz to, pošto privatni investitori više od dve trećine prihoda odmah ubrizgavaju u dividende, auto-putevi nisu ni održavani kako treba.

Vlada iznenađena

Vlada se u subotu, posle haosa na Jelisejskim poljima, oglasila preko ministara koji su jedan za drugim ostavljali utisak da su iznenađeni što narod uopšte postoji. Ministar unutrašnjih poslova konstatovao je da iza protesta stoji "krajnja desnica", jedan drugi je dodao da su Jelisejskim poljima marširale "braon (nacističke) košulje" i tako redom.

Očigledno je došlo do prekida poverenja između vlasti i naroda. Ministri samo što ne kažu da bi trebalo promeniti narod, a narod preti da bi istorija mogla da se ponovi jer se "čaša prelila". Zna se šta to znači u Francuskoj - zemlji u kojoj je jednakost građana još sveto načelo, koja je jedina u zapadnoj Evropi krajem XVIII veka pogubila svog suverena i tako "prolila kraljevsku krv između sebe i svoje prošlosti".

Predsednik Makron konačno se oglasio tek u utorak. Bilo je to obraćanje senatorima i poslanicima na temu  energetske "tranzicije".

Makron nije iskoristio ovu šansu da snizi temperaturu u svojoj državi, uzavreloj u sred zime. Optimisti su očekivali da će napraviti korak nazad i privremeno ukinuti neke od bezbrojnih taksi ili bar novo povećanje cene goriva u januaru.

Najnaivniji su čak očekivali ideološko preobraćenje i podsećali da bi država mogla da oporezuje kolosalne dobiti od finansijskih i berzanskim transakcija, da oporezuje krupnu industriju i banke koje iznesu iz zemlje oko 100 milijardi evra, umesto da ih uplate u poresku kasu Francuske, da vrati oporezivanje najimućnijih takozvanom "taksom solidarnosti" koju je ukinuo čim je njegova administracija došla na vlast, da oporezuje najveće industrijske zagađivače.

Ništa od toga.

"Čujem one koji kažu da ne mogu više da vezuju kraj s krajem meseca, to je Francuska koja radi, ljudi koji zarađuju, nisu dovoljno siromašni da bi dobijali državnu  pomoć, ali kada plate sve poreze i obaveze, ne ostane im ništa ili su u deficitu. Potrebno da promenimo metodu" - konstatovao je, dodajući da je za to potrebno tri meseca.

Makron je najavio rešenje koje su socijalisti već primenjivali - neće automatski vezivati taksu na gorivo za poskupljenje goriva. Ukoliko gorivo poskupi više nego što je predviđeno, država će nadoknaditi razliku - taksa se neće povećavati.

Takođe, najavio je "kozmetičke" mere poput subvencije od 100 evra za svaki novi izolacioni prozor čija kupovina i postavljanje košta između 700 i hiljadu evra.

Decenijama je Francuska gradila ekonomiju u funkciji interesa svoje automobilske industrije. Zbog razvoja sistema supermarketa gde je roba jefitinija, državna politika stimulisala je ljude da kupuju kuće i stanove u udaljenim prigradskim naseljima i da na posao dolaze kolima. U isto vreme neoliberalna politika EU koja traži da javni servis stvara profit ili nestane, diktirala je ukidanje pošta, železničkih linija, bolnica, porodilišta i škola u predelima u kojima je nedovoljan broj stanovnika za rentabilizaciju svih tih javnih službi.

Sa poskupljenjem goriva milioni ljudi iz prigradskih naselja i seoskih predela, koji ne mogu da žive i rade bez automobila, našli su se u nepodnošljivoj situaciji. Javni saobraćaj je skup. Regionalni voz koji pređe 100 km, na primer od Miluza do Strazbura, košta bez popusta 60 evra za odlazak i povratak.

Makronovo "da, ali zapravo ne"

Šta je prioritetno kraj meseca ili kraj sveta - "pitanje je sad" za francuskog predsednika. 

Makronov odgovor je kao i uvek u registru njemu svojstvene groteskne dijalektike : "da, ali zapravo ne". "Mi moramo da čujemo proteste i zvono za socijalnu uzbunu, ali ne možemo da se odreknemo odgovornosti koju smo uzeli na sebe. Postoji i ekološki alarm!", rekao je on. Prema tome, ono najnovije poskupljenje goriva zakazano za januar NEĆE biti otkazano - rekao je na kraju.

Žuti prsluci su reagovali i pozvali na nove proteste iduće subote. "Sve je to bla-bla, ništa konkretno. Dok  vlada ne smanji cenu goriva i ne odustane od januarskog povećanja - nema razgovora, ne možemo da platimo. Radimo samo za golo preživljavanje. Da li nam se Makron ruga"? glasio bi, najsažetije, odgovor većine "žutih prsluka" koji nemaju službu za saopštenja već se oglašavaju pojedinačno preko društvenih mreža, medija i slično. 

Skoro da ispada da najsiromašniji sada moraju da plate i da budu žrtvovani kao u kakvom morbidnom verskom ritualu, ukoliko hoćemo da pređemo na čistu energiju do 2050. godine i da izbegnemo famozni kraj sveta. To bi gotovo i bukvalno bilo tačno kada Francuska ne bi bila bogata zemlja u kojoj krupna industrija i banke ne plaćaju poreze skoro kao privilegovana aristokratija uoči revolucije krajem 18. veka.

Francuska beleži ekonomski rast, istina niži nego što se očekivalo, a kupovna moć većeg dela stanovništva realno je i dalje u padu. Razlog tome je krajnje nesrazmerna raspodela kako bogatstva tako i tereta taksi iz kojih treba da se finansiraju javne službe i ekološka energetska tranzicija.

Teorija "prelivanja" bogatstva

Makrona mnogi nazivaju predsednikom bogatih. Njegov dosadašnji bilans to potvrđuje: za godinu dana najsiromašnijih 10 odsto izgubilo je 337 evra, a u istom periodu najbogatijih 10 odsto dobilo je 1.193 evra. 

Podršku bogatima Makron obrazlaže "teorijom prelivanja" koja ekonomiju prikazuje kao tanjire za kolače koji su naslagani jedan iznad drugog po veličini tako da najmanji tanjir bude na vrhu.

U ovoj metafori na vrhu su najbogatiji. Pošto je njihov tanjir mali, njihovo bogatstvo se preliva i pada na niže tanjire. Dakle, kada najbogatiji zarade svoje milijarde - investiraju u nova radna mesta, ukratko od njihovog bogaćenja svi imaju koristi. Zato je Makronova politika bila da se ukinu takse na solidarnost, pa čak i PDV za banke i osiguravajuća društva.

Do prelivanja, međutim, nije došlo. Umesto toga, najbogatiji su dobili poklone i dobit sklonili u poreske rajeve, a najsiromašniji su kažnjeni taksama.

Jedino rešenje koje bi doprinelo smirivanju stanja u Francuskoj bilo bi da vlada ipak odustane od novog poskupljenje goriva.

Banke bi trebalo da podrže ekološku energetsku tranziciju i ponude povoljne kredite na 15 godina za renoviranje izolacije u kućama i stanovima, za kupovinu "čistijih" ili elektrišnih automobila.

Sadašnje kredite za "čistije" automobile banke daju sa pet odsto kamate, a država daje subvenciju do 4 hiljade evra. I pored toga, pojedinac mora da isplati najmanje još 4 hiljade evra. Većini onih kojima na kraju meseca ne ostane ništa ili imaju minus u banci i ta suma je nedostupna.

Podrška banaka omogućila bi bezbolniju i pravedniju tranziciju upozorvaju mnogi analitičari, izvodeći računicu po kojoj bi za 15 godina država bila na dobiti, smanjilo bi se zagađenje i količina ugljen dioksida izbačenog u atmosferu, kako to zahteva klimatski pakt iz Pariza. 

Konačno, zar država nije podržala iste te banke 2008. Godine, ubrizgavši 40 milijardi evra od novca poreskih obveznika?

Čuju se predlozi da treba prinuditi banke da se orjentišu ka finansiranju takozvane "zelene ekonomije". Banke su dobile 13 milijardi evra  "zelenih obligacija". Novca dakle ima - ali gde je "nestao"?

"Banke treba da povuku taj novac koji su premestile u poreske rajeve, nema potrebe da uzimamo od onih koji ga imaju najmanje", podsetila je ovih dana Segolen Rojal, bivša ministarka ekologije u administraciji predsednika Olanda.

Banke - jače od svih?

Problem je u tome što predsednik i vlada čak i da hoće da primoraju banke na nešto - ne mogu to da učine. Banke i finanijski centri moći zapravo diktiraju politiku prezaduženoj Francuskoj.

Dovoljno je reći da su tri godine posle Klimatskog pakta iz Pariza, uprkos lepim govorancijama, banke zapravo okrenule leđa energetskoj tranziciji i povećale investicije u fosilne izvore energije.

"U periodu od kraja 2016. do kraja 2017. godine banke su sa 43 milijarde evra finansirale fosilne izvore energije, a samo sa 12 milijardi obnovljive, iako je trebalo da bude obrnuto", izjavio je prošle nedelje Aleksandr Pidak, portparol Oksfam-Francuska.

Iz svega proizilazi da Makron nema mnogo izbora, bilo da veruje ili da ne veruje u teoriju o "prelivanju" bogatstva. Alen Menk, ubeđeni neoliberal, koji je mladog Makrona svojevremeno preporušio Rotšild banci, ovih dana je izjavio da poštuje Makronovu politiku nepopuštanja i da bi bilo kakvo popuštanje pred protestima za Makrona bilo ravno "samoubistvu". Menk je čovek koji otvoreno kaže da su zbivanja na tržištima novca važnija za sudbinu države od parlamentarnih izbora.

Iz tog razloga Makron može da uzme novac za državnu kasu i energetsku tranziciju samo od srednje klase, koja sve više osiromašuje, i od onih sa najnižim platama.

Makron, dakle, ne može da napravi suštinske ustupke sve i da hoće.

Narod na ulici, takođe, ne može da se povuče jer ne može više da diše: rad nikada nije bio tako slabo plaćen, a porezi nikad tako brojni.

Deluje kao da bi Francuska mogla da uđe u period političke i ekonomske nestabilnosti sa nesagledivim posledicama kako za Francuze tako i za celu Evropsku uniju.