Ratna zgoda Kijeva i Moskve kod Kerča

Šestorica ranjenih ukrajinskih mornara, među njima jedan i opasno, i tri zaplenjena ratna broda Ukrajine zajedno s posadom, ishod su ratnog koškanja Ukrajine i Rusije u Kerčanskom prolazu iz Crnog mora u Azov, u noći između nedelje i ponedeljka – pri pokušaju Kijeva da crno na belo testira rešenost Moskve da odbrani suverenost nad poluostrvom Krim i vodama koje su pre pripajanja bile ukrajinske ili pod kontrolom ne samo Rusije nego obe zemlje.

Po najvećem broju izveštaja štampe režiser rizičnog zbivanja je predsednik Ukrajine Pjetro Parošenko.

Oslonjen na porozni zid podrške režimu u Kijevu sa Zapada, predsednik Parošenko se korak po korak upustio i u vojno provociranje Rusije. Iz sebičnih razloga – verujući da će nesmotrenom agresivnošću kupiti simpatije birališta u oči izbora koje će (ankete kažu) verovatno izgubiti.

Izvor Komersant

U nedelju ujutro, Moskva je glasno pozvonila na opasnost. Sustizale su se vesti glasila o otiskivanju ukrajinske flotile iz Odese pravcem Krima i kursu brodova odaslatih u avanturu.

Rusija je nagovestila odgovor. U zoni potencijalnog susreta, u vodama su vech bili ruski bojni brodovi i u vazduhu su kao ose patrolirali borbeni avioni i helikopteri.

Ni Vašington ni Brisel nisu reagovali. Nije bilo pitanja Parošenku, mada je plan predsednikov.

Provokacija lađama bila je uvod u ono što je usledilo u ponedeljak, u Kijevu. Parošenko je bez pitanja dobio saglasnost za zavođenje “vanrednog stanja” zbog “ratne opasnosti”. Za Parošenka, opasnost su izbori. U štampi već ima spekulacija da bi predsednik Ukrajine ovim putem možda pokušao da ih izbegne.

Obe strane su, i Ukrajina i Rusija, zatražile hitan saziv Saveta bezbednosti UN – ali osim platforme za oratorske ekskurzije, taj sastanak koji je usledio u ponedeljak nije ni obećavao ni doneo nešto više.

Parošenko polaže na podršku Vašingtona, Brisela i NATO. Kod tih faktora, za njega nema nezgodnih pitanja još od vremena kada ga je Zapad inscenirajući bunu na ulicama silom ustoličio na vlasti.

Međutim, ima drugih, u javnosti, kojima sa događajem u Kerčanskom prolazu nailazi jeza uz leđa. Takvi upozoravaju da autsajderi u igri velikih sila, inferiorni ruski susedi, ohrabreni da Moskvu testiraju u sferi ruskog osećaja narastajuće spoljne ugroženosti, ti koji fantaziraju o validnosti člana br. 5. statuta NATO i veruju da će SAD zbog njih ući u globalni rat – Evropu uvlače u neprilike.

Nepromišljeno opkoljavanje Rusije

“Zaboravite Bregzit, rat u Ukrajini je najveća opasnost za Evropu”, apeluje već naslovom osvrta Gardianov Sajmon Dženkins, veteran među prilično proređenim u profesiji koji ne pristaju da događaje u vezi s Rusijom gledaju kroz povez preko očiju.

“Istorija još može uporediti tretiranje poražene i razočarane Rusije u 1990.-im sa onim Nemačke, posle 1918”, dodaje autor u podnaslovu, razjašnjavajući zašto misli da Evropu iz Ukrajine vreba opasnost (“Forget Brexit, war in Ukrajine is the biggest threat to Europe”, theguardian.com).

“Više je nego očigledno da Evropa danas nema nikakav kolektivni forum u kome bi se moglo diskutovati o takvim eskalacijama i možda rešavati. Kraj Hladnog rata nije praćen nikakvom revizijom Jalte ili Potsdama. Nije bilo novog sporazuma s Rusijom. Njeno pokušano vojno opkoljavanje od NATO bilo je onoliko nepromišljeno koliko i dobrodošlica Londona gomili oligarha i kleptokrata Moskve.”

“Istočna Evropa je sada kutija s barutom od konkurišućih populizama, punih govora da Putin razume samo silu, od neizvesnih saveza i polu-podrazumevajućih obećanja bezbednosti. Nema lidera, nema nadzornika, nema uverljivog garanta mira. Jedino obećanje je neizvesnost anarhije. A vi znate o čemu u tom trenutku raspravlja Parlament Britanije...” 

Dzenkinsovo, “zaboravite...”, je apel Vestminsteru. Jer, “dok Parlament izvija muziku ( o Bregzitu ), Evropa gori, ili u krajnjem slučaju hvata plamen”.

Preusmerenje rusko-ukrajinskog konflikta u Azovsko more “je tačno vrsta eskalacije koja je prethodila prošlim kataklizmama Evrope”. “Velike sile tretiraju one male sa nipodaštavanjem. Male odgovaraju nasiljem, očekujući da prijatelji priskoče u pomoć, diplomatski, ekonomski, onda vojno. Četiri godine Ukrajina ne poštuje stari pragmatizam da se, kada delite granicu sa moćnim diktatorom, ponašate sa izuzetnom pažnjom.” 

U nedelju, Parošenko je apelovao “na saveznike Ukrajine da istupe jedinstveno”.

“On nije precizirao ko su oni, ili šta bi trebalo da urade”

Prete da će rušiti most

Zatečen u Rimu, već neposredno pre nego što je usledio sam incident s brodovima, ministar Rusije Sergej Lavrov upozorio je da se okolnosti oko Azovskog mora koriste kao “izgovor za povećani pritisak na Rusiju”, prenela je moskovska Rasijskaja gazeta.

Kerčenski prolaz nije prolaz regulisan međunarodnim pravom. To je ruski prolaz, “i mi nismo slučajno bili primorani da tamo pojačamo prisustvo naših graničara i vojnika kada su službena lica Ukrajine, ne jedanput obećavala da će početi pripremu za rušenje Kerčenskog mosta”.

“Ali nismo čuli reakcije na takve izjave evropskih partnera, kakve bi trebalo podrazumevati”, izjavio je Lavrov.

Službeni govornik Ministarstva u Moskvi Marija Zaharova nazvala je aktere afere “drumskim razbojnicima”, ovjavila je RG.

“Razbojnički im je i metod, prvo provokacija, pa pritisak silom, a onda optužbe za agresiju”, rekla je Zaharova.

Parošenko, rekla je, sledi stopama Sakašvilija u Gruziji. Pošto Ukrajinu razbije na delove, “krenuće po svetu s predavanjima u korist demokratije”, rekla je.

Poziv Lavrova Zapadu “da ih utiša”

Sergej Lavrov je pozvao Zapad da “utiša one u Ukrajini koji pokušavaju da raspire vojnu histeriju zarad političkih dobitaka u vezi s planiranim izborima”.

Lavrov nije pomenuo ime. Štampa koja citira šta je rekao, odreda međutim pogađa da je ministar mislio na predsednika Ukrajine Parošenka.

Marta naredne godine su ukrajinski predsednički izbori. Prvi posle onih kada je legitimno izabrani Viktor Janukovič sklonjen s vlasti nasiljem sa ulice, u čije organizovanje su uložile sredstva i novac SAD – a Viktorija Nuland, tadašnji politički komesar Vašingtona za ovo područje, rukom dovela do predsedničke fotelje post-sovjetskog bogataša Parošenka.

Parošenko želi još jedan mandat. Međutim, u sledećem vučenju, odlazeći predsednik je izraziti autsajder. Termometar  usijanja u biralištu ukazuje da pretendent “gleda u leđa” Juliji Timošenko, veteranu scene još iz vremena sličnog zapadno režiranog prevrata, ali tada s Viktorom Jušćenkom (“Kerch confrontation puts Crimean crisis back in spotlight”, theguardian. com).

Parošenko koji gubi izbore očekuje da će mu ratni doboši i malo dobošanja na uzbunu vratiti glasače. Osim toga, uzda se u Vašington, Brisel i NATO. Iz kojih razloga bi inače ukrajinskim državnom novcem plaćao “savete” bivšeg generalnog sekretara NATO Andreasa Foga Rasmusena (“Former NATO chief becomes adviser to Ukraine’s Petro Paroshenko”, Politico.eu)?

Stoltenberg uz Parošenka

NATO je izjavio da će njegovi ambasadori i izaslanik Ukrajine imati “hitne razgovore”, na zahtev predsednika Ukrajine Parošenka, odmah pošto je predsednik već razgovarao sa generalnim sekretarom pakta Jensom Stoltenbergom.

Stoltenberg je izrazio “potpunu podršku NATO teritorijalnom integritetu i suverenitetu Ukrajine, uključujući njena puna navigaciona prava u njenim teritorijalnim vodama po međunarodnom pravu”, saopštio je NATO.

Kijev je “pozvao međunarodnu zajednicu da kazni Moskvu”. De fakto sporne vode nisu međutim više ukrajinske već ruske. Dokazivanje suprotnog obećava visoku cenu i ne samo za Ukrajinu.

Berlinu nije do eskalacije

U UN Zapad je ostao uz Ukrajinu. Međutim, van palate, taj glas nije monolitno unison. Ili bar unisono čvrst.

“Ono što nam sada najmanje treba je dalja eskalacija u ( rđavim ) odnosima Rusije i Ukrajine”, izjavio je Mihael Rot, funkcioner u spoljno-političkom resoru Berlina, govoreći za nemački državni radio.

Rot je, izbegavši žurno opredeljivanje, podvukao uzdržanost Nemačke u prvom trenutku ( “Moramo videti šta se dogodilo...”), ali energično je upozorio na opasnost od “kovitlaca” daljeg zaoštravanja, koji bi odveo “do veoma ozbiljnih posledica”.

Nemački Zeleni i Levica

Nije za nekom sličnom delikatnošću, i potrebom da se najpre dođe do činjenica i potom tek kaže, video neophodnost Omid Nuripur, politički as nemačkih Zelenih. U Nemačkoj, Zeleni su tradicionalni politički neprijatelji Rusije i ikakvih boljih odnosa Berlina i Moskve.

Nuripur je, naprotiv, pozvao Evropu da “smesta osudi rusku agresiju”, preneo je nemački DW.

Međutim, sa sasvim drugačije pozicije u spektru različitih “ruskih politika” nemačkih partija oglasio se već u prvom trenutku i Aleksandar Noj, iz Levice, potsećanjem da su “Evropska unija i NATO veoma pomogli raspirivanju ukrajinskog sukoba 2014.”

Smisao konteksta je da je ovo sada posledica “2014.”

“Oni su želeli da Ukrajinu vežu uz Zapad, a rezultat je treći teatar sukoba, posle Krima i istočne Ukrajine. Ne mogu da zamislim da bi Ukrajina u Azovskom moru pošla ovim pravcem bez dogovora ili pristanka Vašingtona i Brisela”, izjavio je političar.

“Fakat je da je Ukrajina ekonomski sasvim uništena i zavisna od novca sa Zapada”, izjavio je. “Politika Kijeva utvrđuje se u zapadnim ambasadama u Kijevu”, rekao je.

U istočnoj Ukrajini, “Rusija je ispunila svoj deo Minskih protokola”. “Parlament Ukrajine nije uspeo da izglasa zakon koji je Donjecku i Luganjsku obećavao lokalne izbore”, postavio je delove rubikove kocke “minskih zaduženja” na pravo mesto Aleksandar Noj.        

Američki Nešenel interest pojavio se u ponedeljak s autorskim mišljenjem jednog od spoljnih saradnika “da je vojna eskalacija između Rusije i Ukrajine sa neoredvidivim posledicama, realna i rastuća”. Rusija se neće povući, procenjuje autor. Zapad je u međuvremenu zauzet sobom, i tako će se i produžiti. “Rat zbog Ukrajine se možda ne čini izglednim ali opasnost je stvarna”, kaže autor magazina.

Drugim rečima, čeka se epizoda zapleta 2. A sa stanovišta prošlosti, sve ono najgore baš tako i počinje.