“Biće-neće” susret Putina i Trampa
Ako predsednik SAD ne želi da se kreće dogovorenim smerom, čemu dogovarati se. A ako hoće, ali iz političkih razloga ne može, utoliko pre, piše povodom nesigurnog susreta lidera Amerike i Rusije politolog Fjodor Lukjanov
(Američki predsednik Donald Trump susreo se s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom 16. jula 2018. u Helsinkiju)
“Od vremena Hladnog rata, koji je odavno prošlost, ostala nam je još opsednutost Amerikom kao važnim sagovornikom. Vreme je da se shvati da već nema ni pređašnjeg Hladnog rata, ni pređašnjih načina da se s njim izađe na kraj. I razgovor radi razgovora, čak i s najvećim svetskim poglavarom – to je neracionalno trošenje snage i vremena”, rezonuje u svojoj kolumni u Rasijskoj gazeti Fjodor Lukjanov, ruski politolog, stručnjak za međunarodne odnose.
Biće-neće susret u Parizu
Ima zrna gorčine, rekao bi čitalac, u tom suštinski ispravnom zaključku.
Možda, gorčine uzrokovane besmislenim “biće-neće” nagađanjem u štampi o susretu Vladimira Putina i Donalda Trampa eventualno u Parizu, u nedelju.
“Ponovo-biće, ponovo-neće sastanak je poslednjih nedelja bio predmet konfuzija i oprečnih mišljenja”, objavio je u sredu Njujork tajms – prenoseći izjavu državnog šefa Amerike “da se ovog vikenda neće sastati sa predsednikom Vladimirom V. Putinom”.
Pre toga, Kremlj je, ranije istog dana, “izjavio da će dvojica imati (međusobnu) diskusiju”, dok su u Parizu povodom skupa lidera, naveo je NYT.
Prošlog meseca, “obe strane su u jednom trenutku nagovestile da će se predsednici sresti u Parizu”, naveo je list. “... Onda je Tramp, ranije ove nedelje, rekao da možda neće, onda Kremlj, u sredu, da će se makar na kratko sresti u nedelju, tokom ručka.”
Na konferenciji za štampu, kasnije u sredu, “Tramp je rekao da to nije slučaj”. Oni će obojica u nedelju biti na ručku za lidere sveta, ali nije uređeno da imaju razgovor.
“Ne mislim da imamo išta predviđeno u Parizu i vrlo brzo se vraćam nazad. Ne mislim da imamo vreme odvojeno za taj sastank”, citirao je NYT.
Umesto toga, Tramp je rekao da očekuje da s Putinom sedne kasnije tokom meseca u Buenos Ajresu, na margini godišnjeg skupa G20, 30. novembra.
“To je gde mi očekujemo da se sretnemo”, citiran je Donald Tramp.
Poslednji susret: Vladimir Putin i Donald Tramp, Helsinki, 16. jul 2018.
Batina i Trampa i oponenata
Dolazak političara 11. novembra u Francusku, zamišljen je da, podsećanjem na žrtve Prvog rata završenog pre sto godina, izrazi neophodnost političke meditacije odgovornih o kontradikcijama i opasnostima sveta danas. U tom kontekstu se javnost interesuje i za susrete Trampa i Putina.
Od šefova SAD i Rusije se očekuje (ili je to iluzija?!) da utvrde kako će započeti svetski važan dijalog o rehabilitaciji sistema kontrole arsenala nuklearnog oružja i o mehanizmu za zaštitu bezbednosti. To su sile pod čijom je kontrolom najveći deo tog oružja.
Ima, verovatno, mnogo čega još “u fasciklama na stolu” u Beloj kući i Kremlju, ali politička žuč, izlivena tvrdnjom da je Rusija pokušala da se umeša u proces američkih predsedničkih izbora i tobože pomogne da umesto Hilari Klinton u Americi vlast uzme Tramp – odbacila je te fascikle u budžak.
Dovela je u pitanje i svrsishodnost susreta uopšte, pošto je i “susret”, ispražnjen od potrebnog sadržaja, u opasnosti da bude politička batina u nečijim rukama. Možda i u Trampovim rukama.
Ništa dobro za Rusiju
Rusija je uzeta za političkog “ovna” od drveta, s kojim se Trampovi američki oponenti a i on sam, zaleću da jedni drugima razvale utvrđenja u polju američke politike – takvu asocijaciju u jednom trenutku ima Fjodor Lukjanov, zamišljen nad pitanjem svrsishodnosti sličnog “susretanja” uopšte.
Na izborima za Kongres, demokrati su, ishodom glasanja, pribavili “instrument za napade na republikanskog predsednika, mada nedovoljan da ga i sruše”, piše Lukjanov. “Rusiji, to ne obećava ništa dobro, jer isti size - zavera/mešanje - čini okosnicu celoukpnog napada na Trampa. Da li se nešto može dokazati veliko je pitanje, ali to i nije najglavnije. Važno je održavati intenzitet optuživanja, i ne dopuštati predsedniku ni najmanji predah.”
“Najneprijatnije za Moskvu sadržano je u tome što i Tramp vidi politiku prema Rusiji doslovno kao funkciju svoje unutrašnje borbe. I kao da začikava svoje protivnike – zabranjujete mi da komuniciram s Putinom, e ali ja hoću, hoću!(...) Ali, najvažnije – Rusija Trampu i njegovim saradnicioma nije interesantna i nije im prioritet. Zbog toga, na instrumentalizaciju Kremlja od demokrata kao ‘ovna’ protiv predsednika, on odgovara takvom istom instrumentalizacijom samo u suprotnom pravcu”, analizira ruski politolog.
Iskustvo Hamburga i Helsinkija
Fjodor Lukjanov naziva nepriličnim poigravanje s potvrđivanjem i demantovanjem sastanka lidera dve strane u Parizu.
Politolog situaciju upoređuje s “konfuzijom, godinu dana unazad, u Vijetnamu, kada se stvorio neprijatan utisak da ruska strana tobože žudi za susretom, a američka se snebiva da je tobože prezauzeta”.
Njegova poruka je da bi organizacija susreta imala smisla kada bi od tih susreta nešto zavisilo i postojala šansa da se pri susretima nešto važno reši. Ali, iskustvo dva iscrpna razgovora u Hamburgu i Helsinkiju ukazuje na suprotno.
Čak i da se pretresaju sadržajne stvari i usaglašavaju dalji koraci, posle toga se događa suprotno – situacija se pogoršava.
Po Trampovoj želji ili ne, to nema značaja. Ako predsednik ne želi da se kreće dogovorenim smerom, čemu dogovarati se? A ako hoće, ali iz političkih razloga ne može, utoliko pre, piše ruski politički mislilac.
Bliskost Fjodora Lukjanova Kremlju, izražena jedno vreme i aktivnošću ovog politologa u savetodavnom telu za bezbednost i spoljnu politiku, dopušta očekivanje da njegovo razmišljanje o svrsi sastanaka Putina i Trampa nije tuđe ni ruskom političkom vrhu.
