EVROAZIJSKI POGLED

(Kandidat za sledećeg predsednika Rusije Vladimir Putin izložio svoje spoljnopolitičke inicijative, pozivajući na formiranje evroazijskog ekonomskog saveza, preneo je Tanjug iz Moskve početkom oktobra prošle godine. Uspostavljanje Carinske unije i Jedinstvenog ekonomskog prostora (JEP) stvara osnovu za buduće formiranje evroazijskog ekonomskog saveza, napisao je sadašnji premijer Rusije u članku za lista "Izvestija". U tom članku Putin je naveo da će se širenje kruga učesnika Carinske unije i JEP postepeno nastavljati i da će mu se priključiti i centralnoazijske republike Kirgizija i Tadžikistan. U okviru sadašnje Carinske unije Rusije sa Belorusijom i Kazahstanom, od iduće godine biće uklonjene sve barijere za trgovinu, kretanje kapitala i radne snage, podsetila je agencija Rojters.

"Nećemo se na tome zaustaviti i stavićemo pred sebe ambiciozan zadatak - postizanje sledećeg, višeg nivoa integracije u Evroazijski savez", napisao je Putin. Premijer Rusije, koji je ranije kolaps Sovjetskog Saveza 1991. ocenio kao "najveću geopolitičku katastrofu 20. veka", ukazao je da novi projekat ne predstavlja neku vrstu obnavljanja SSSR".

"Bilo bi naivno pokušavati ponovo uspostaviti ili kopirati nešto što je prošlost, ali tesna integracija na novoj političkoj i ekonomskoj osnovi, na novom sistemu vrednosti, predstavlja imperativ našeg vremena. Predlažemo model snažnog nadnacionalnog ujedinjenja, sposobnog da postane jedan od polova savremenog sveta i da pri tom igra ulogu efikasne veze između Evrope i dinamičnih azijsko-tihookeanskih regiona. To znači da je na bazi Carinske unije i JEP neophodno preći na tešnju koordinaciju ekonomske i valutne politike, na osnivanje pravog ekonomskog saveza", rekao je Putin.)

Novi broj časopisa "Geopolitika", objavljuje članak Aleksandra Dugina o Evroazijskom pokretu (zapravo deo programskog dokumenta tog pokreta). S obzirom da Evroazijski savez uskoro počinje da funkcioniše, prenosimo ovaj članak u celini.

Dah epohe

Svakoj istorijskoj epohi je svojstven sopstveni „koordinatni sistem“: politički, ideološki, ekonomski, kulturni. Na primer, XIX vek u Rusiji protekao je u znaku sukobljavanja „slovenofila“ i „zapadnjaka“. U XX veku vododelnica je prošla između „crvenih“ i „belih“. XXI vek će postati vek sučeljavanja „atlantista“  [1] (pristalica „jednopolarnog globalizma“ [2]) i „evroazijaca“  [3].

Protiv uspostavljanja atlantističkog ustrojstva sveta i globalizacije istupaju pristalice višepolarnog sveta – evroazijci. Evroazijci načelno brane nužnost očuvanja samobitnosti svakog naroda na Zemlji, šarenila kultura i verskih tradicija, neosporno pravo naroda da samostalno biraju put sopstvenog istorijskog razvoja. Evroazijci pozdravljaju opštenje između kultura i vrednosnih sistema, otvoreni dijalog među narodima i civilizacijama, organski spoj privrženosti tradicijama sa stvaralačkim novatorstvom u kulturi.

Biti evroazijac – to je svestan izbor koji spaja težnju da se sačuvaju tradicionalni oblici bitka sa voljom za stvaralački razvoj (društveni i lični).

Zato evroazijci nisu samo predstavnici naroda koji naseljavaju kontinent Evroazija. Evroazijci su sve slobodne stvaralačke ličnosti koje priznaju vrednost tradicije – uključujući i predstavnike regiona koji objektivno predstavljaju bazu atlantizma.

Evroazijci i atlantisti međusobno su oprečni. Oni brane dve različite, alternativne slike sveta i njegove budućnosti. Upravo će sučeljavanje evroazijaca i atlantista odrediti istorijski oblik XXI veka.

Evroazijsko viđenje budućeg sveta

Evroazijci dosledno brane načelo višepolarnosti, istupajući protiv jednopolarne globalizacije koju nameću atlantisti.

Polovi tog novog sveta neće biti tradicionalne države već nove integracione civilizacijske tvorevine („veliki prostori“), objedinjeni u „geoekonomske pojaseve“ („geoekonomske zone“).

Polazeći od načela višepolarnosti, budućnost sveta zamišlja se kao ravnopravni, dobronamerni partnerski odnosi svih zemalja i naroda organizovanih po načelu geografske, kulturne, vrednosne i civilizacijske bliskosti u četiri geoekonomska pojasa (svaki geoekonomski pojas se sa svoje strane sastoji iz nekoliko „velikih prostora“):

Evro-afrički pojas koji obuhvata tri „velika prostora“: Evropsku uniju, Islamsko-arapsku Afriku, suptropsku (crnu) Afriku;

Azijsko-tihookeanski pojas koji obuhvata Japan, zemlje Jugoistočne Azije i Indokine, Australiju i Novi Zeland;

Evroazijski kontinentalni pojas koji obuhvata četiri „velika prostora“ – „Evroazijski savez“ (u koji ulaze Rusija, zemlje ZND plus pojedine zemlje Istočne Evrope), zemlje kontinentalnog islama, Indiju, Kinu;

Američki pojas koji obuhvata tri „velika prostora“: Severnu Ameriku, Srednju Ameriku i Južnu Ameriku.

Kod takve organizacije svetskog prostora malo su verovatni globalni sukobi, krvavi ratovi, radikalni oblici sučeljavanja koji ugrožavaju i sam bitak čovečanstva.

Rusija i njeni partneri iz evroazijskog kontinentalnog pojasa uspostaviće skladne odnose ne samo sa pojasevima-susedima (evro-afričkim i tihookeanskim), već i s pojasom-antipodom (američkim) koji u kontekstu višepolarnog ustrojstva takođe treba da igra konstruktivnu ulogu u Zapadnoj polulopti.

Takvo viđenje budućnosti čovečanstva suprotno je globalističkim planovima atlantista da stvore jednopolarni stereotipni svet pod kontrolom oligarhijskih struktura Zapada, s perspektivom stvaranja „svetske vlade“.

Evroazijsko viđenje evolucije države

Evroazijci smatraju da „države-nacije“ u njihovom sadašnjem vidu predstavljaju zastareli oblik organizovanja prostora i naroda, svojstven istorijskom razdoblju XV-XX veka. „Države-nacije“ treba da budu zamenjene novim političkim tvorevinama koje u sebi spajaju strateško objedinjavanje velikih kontinentalnih prostora sa složenim, mnogostrukim sistemom nacionalnih, kulturnih i privrednih autonomija unutar njih. Određene crte takvog organizovanja prostora i naroda možemo videti kako u velikim imperijama prošlosti (imperiji Aleksandra Makedonskog, Rimskoj imperiji i dr.) tako i u najnovijim političkim strukturama (Evropska unija, ZND).

Pred sadašnjim državama su sledeće perspektive:

1. samolikvidacija i integracija u jedinstveni planetarni prostor s dominacijom SAD (atlantizam, globalizacija);

2. sučeljavanje globalizaciji, pokušaj očuvanja sopstvenih upravnih struktura (formalni suverenitet) uprkos globalizaciji;

3. ulazak u naddržavne tvorevine regionalne vrste („velike prostore“) na osnovu istorijskog, civilizacijskog i strateškog zajedništva.

Treća varijanta je evroazijska. Sa stanovišta evroazijske analize, samo takav put razvoja je sposoban da očuva sve ono najvrednije i najsamobitnije što može odbraniti savremene države od globalizacije. Čisto konzervativno stremljenje da se po svaku cenu očuva država osuđeno je na neuspeh. Svesno opredeljenje političkog rukovodstva država na rastvaranje u globalističkom projektu evroazijci ocenjuju kao odricanje od one relativne vrednosti kojoj istorijske države duguju svoje postojanje.

XXI vek će biti pozornica na kojoj će političke elite sadašnjih država sudbonosno rešavati taj zadatak sa tri moguća ishoda. Nova široka međunarodna koalicija političkih sila koje su sazvučne evroazijskom svetonazoru zasniva se na borbi za treću varijantu razvoja.

U Ruskoj Federaciji i ZND evroazijci vide jezgro buduće samostalne političke tvorevine – „Evroazijskog saveza“ i, dalje, jednog od četiri glavna svetska geoekonomska pojasa („Evroazijski kontinentalni pojas“).

Evroazijci su istovremeno ubeđene pristalice razvoja mnogostrukog sistema autonomija [4].

Autonomija je suprotna suverenitetu – načinu organizovanja naroda i prostora svojstvenom državama-nacijama u njihovom sadašnjem vidu. U slučaju suvereniteta radi se o prioritetnom pravu na slobodno i nezavisno raspolaganje teritorijom. Autonomija podrazumeva nezavisnost po pitanju organizacije kolektivnog bitka ljudi u oblastima koje nisu vezane za raspolaganje teritorijom.

Načelo mnogostrukih autonomija smatra se optimalnom strukturom organizovanja života naroda, etnosa, socijalno-kulturnih skupina kako u RF tako i u „Evroazijskom savezu“, u „Evroazijskom kontinentalnom pojasu“, u svim ostalim „velikim prostorima“ i „geoekonomskim pojasevima“ („zonama“).

Sve zemlje (teritorije) novih političko-strateških tvorevina („velikih prostora“) moraju biti u neposrednoj nadležnosti centra za strateško upravljanje. U nadležnosti autonomija moraju biti pitanja skopčana s neteritorijalnim aspektima upravljanja kolektivima.

Evroazijsko načelo podele vlasti

Evroazijsko načelo političkog ustrojstva podrazumeva dve različite razine upravljanja: mesnu i stratešku.

Upravljanje na mesnoj razini vrše autonomije – prirodno nastale zajednice različite vrste (od višemilionskih naroda do radnih kolektiva sa nekolicinom ljudi). To upravljanje vrši se sasvim slobodno i ne propisuju ga nikakve vrhovne instance. Model svake vrste autonomije bira se slobodno, polazeći od tradicija, opredeljenja, neposrednog demokratskog izjašnjavanja organskih kolektiva – zajednica, skupina, etnosa, verskih organizacija.

U nadležnosti autonomije su:

- građanska i upravna pitanja,
- socijalna sfera,
- školstvo i zdravstvo,
- sve sfere privredne delatnosti.

To je sve, izuzev strateških grana, to jest pitanja koja se tiču bezbednosti i teritorijalne celovitosti „velikog prostora“.

Građanske slobode u društvu organizovanom po evroazijskom autonomnom načelu dostižu neviđeno visoki stupanj. Čovek stiče mogućnosti samoostvarivanja i stvaralačkog razvoja koje u ljudskoj istoriji još nisu postojale.

Pitanja strateške bezbednosti, međunarodna delatnost izvan okvira jedinstvenog kontinentalnog prostora, makroekonomski problemi, kontrola strateških resursa i komunikacija – u nadležnosti su jedinstvenog strateškog centra.

Jedinstveni strateški centar – to je uslovni naziv instance kojoj je delegirana kontrola nad strateškim oblastima upravljanja „velikim prostorom“. On predstavlja strogo hijerarhizovanu strukturu koja spaja elemente vojnog, pravnog i upravnog resora. To je pol geopolitičkog planiranja i rukovođenja „velikim prostorom“.

U njegovoj nadležnosti su rešavanje spornih pitanja između autonomija, razgraničenje nadležnosti, razmatranje arbitražnih sporova.

Sfere nadležnosti vlasti na strateškoj i mesnoj razini strogo su razgraničene. Svaki pokušaj mešanja autonomija u pitanja koja su u nadležnosti jedinstvenog strateškog centra mora se sprečiti. I obrnuto.

Prema tome, evroazijska načela upravljanja organski spajaju tradicionalno i versko pravo, nacionalne i mesne tradicije, uzimaju u obzir bogatstvo istorijski nastalih društveno-političkih uređenja, pružajući pri tome pouzdane garancije stabilnosti, bezbednosti i neprikosnovenosti teritorija.

Evroazijsko viđenje ekonomije

Atlantisti teže da svim narodima sveta nametnu jedinstveni model ekonomskog ustrojstva, da iskustvu privrednog razvoja zapadnog dela ljudske civilizacije u XIX-XX veku dodele status uzora. Privrednim sistemima drugih naroda i epoha atlantisti poriču pravo na postojanje, odvajajući na taj način oblast privređivanja od konkretnih istorijskih, nacionalnih i socijalnih uslova.

Evroazijci su, naprotiv, uvereni da je ekonomsko ustrojstvo izvedenica iz istorijskih, kulturnih aspekata razvoja naroda i društava; prema tome, u ekonomskoj sferi zakonomerni su raznovrsnost, mešovitost, stvaralačko traganje, slobodan razvoj.

Strogo se moraju kontrolisati samo značajne strateške oblasti vezane za postizanje opšte bezbednosti (vojno-industrijski kompleks, saobraćaj, resursi, snabdevanje energijom, komunikacije). Svi ostali sektori ekonomije moraju se razvijati slobodno i organski, u skladu s uslovima i tradicijama konkretnih autonomija gde se neposredno odvija privredna delatnost.

Evroazijstvo nastoji na tome da u oblasti ekonomije ne postoje nikakve apsolutne istine – recepti liberalizma i marksizma primenjivi su samo delimično i zavisno od konkretnih uslova. U praksi su neophodni različiti oblici spajanja slobodnog tržišnog prilaza i kontrole nad strateškim oblastima i preraspodelom dobiti zavisno od nacionalnih i socijalnih zadataka društva u celini. Prema tome, evroazijstvo se u ekonomiji drži modela „trećeg puta“.

Liberalizam je ekonomsko učenje koje tvrdi da samo maksimalno oslobađanje tržišta i privatizacija svih privrednih instrumenata stvara optimalne uslove za ekonomski rast.

Ekonomija evrazijstva treba da se gradi na načelima:

• podređenosti privrede vrhovnom civilizacijskom duhovnom cilju;

• makroekonomske integracije i podele rada u razmerama „velikih prostora“ („carinski savez“);

• stvaranja jedinstvenog finansijskog, saobraćajnog, energetskog, industrijskog, informacionog sistema na prostoru Evroazije;

• diferenciranih ekonomskih granica sa susednim „velikim prostorima“ i „geoekonomskim zonama“;

• strateške kontrole centra nad temeljnim granama uporedo s maksimalnim oslobađanjem privredne delatnosti na razini srednjeg i malog biznisa;

• organskog spoja oblika privređivanja (tržišnih struktura) s društvenim, nacionalnim i kulturnim tradicijama regiona, nepostojanja jednoobraznog ekonomskog uzora u srednjem i krupnom preduzetništvu;

• maksimalnog oslobađanja tržišta roba i usluga.

Evroazijski pogled na finansije

Jedinstvenom strateškom centru Evroazijskog saveza mora biti strateški važno i pitanje kontrole novčanog opticaja. Nijedno platežno sredstvo ne treba da pretenduje na ulogu univerzalne svetske rezervne valute. Neophodno je stvoriti sopstvenu evroazijsku rezervnu valutu koja će biti u opticaju na svim teritorijama koje ulaze u Evroazijski savez. Nikakve druge valute ne smeju se koristiti kao rezervne u Evroazijskom savezu.

S druge strane, treba na sve moguće načine podsticati stvaranje mesnih sredstava plaćanja i razmene koja će biti u opticaju unutar jedne ili više susednih autonomija. Ta mera učiniće nedelotvornom koncentraciju kapitala spekulativne namene, ubrzaće njegov opticaj. Sem toga, porašće ulaganja u realni sektor ekonomije, a pri tome će se sredstva pretežno ulagati tamo gde su i zarađena.

U evroazijskom projektu se smatra da sfera finansija predstavlja oruđe realne proizvodnje i razmene, usmereno na kvalitativne strane razvoja privrede. Za razliku od atlantističkog (globalističkog) projekta, ne sme biti nikakve autonomije finansija (tzv. „finansizma“).

Finansizam je ekonomsko uređenje kapitalističkog društva u njegovoj postindustrijskoj fazi, logički ishod bezgraničnog razvoja liberalnih načela u ekonomiji. Svojstveno mu je da realni sektor ekonomije postaje sekundaran u odnosu na virtuelne finansijske operacije (finansijske berze, tržišta hartija od vrednosti, portfeljske investicije, rad sa međudržavnim potraživanjima, fjučers poslovi, proizvoljno procenjivanje finansijskih trendova itd.). Finansizam obraća posebnu pažnju na monetaristički prilaz, odvajajući oblast novca (svetske rezervne valute, elektronskog novca) od proizvodnje.

Zonsko viđenje višepolarnog sveta pretpostavlja nekoliko stupnjeva valuta:

• geoekonomska valuta (novčana sredstva i hartije od vrednosti koji su u opticaju u okviru pojedine geoekonomske zone kao instrument finansijskih međusobnih odnosa strateških centara sveukupnih „velikih prostora“);

• valuta „velikog prostora“ (novčana sredstva i hartije od vrednosti koji su u opticaju u okviru pojedinog „velikog prostora“ – između ostalog, u Evroazijskom savezu – kao instrument finansijskih odnosa između autonomija);

• valuta (drugi oblici ekvivalenta u razmeni) na razini autonomija.

U skladu s tom shemom moraju se organizovati emisione i finansijsko-kreditne institucije (banke) – zonske banke, banke „velikog prostora“, banke (i njihovi analozi) autonomija.

Evroazijski odnos prema veri

U vernosti duhovnom nasleđu predaka, u punovrednom verskom životu evroazijci vide zalog istinskog novatorstva i skladnog društvenog razvoja. Atlantista načelno odbija da vidi sve izuzev efemerne, trenutne sadašnjice. Za njega u suštini nema ni prošlosti ni budućnosti.

Filosofija evroazijstva, naprotiv, duboko i iskreno poverenje u prošlost spaja s otvorenošću prema budućnosti. Evroazijac pozdravlja kako vernost izvorištima tako i slobodno stvaralačko traganje.

Duhovni razvoj je za evroazijca glavni životni prioritet, čije pomanjkanje ne mogu nadoknaditi nikakva ekonomska ili socijalna blaga.

Svaka, pa i najneznatnija mesna verska tradicija ili sistem verovanja po mišljenju evroazijaca predstavlja tekovinu čitavog čovečanstva. Tradicionalne veroispovesti naroda i njihovo duhovno i kulturno nasleđe zaslužuju brižljiv i obziran odnos. Strukture koje predstavljaju tradicionalne veroispovesti moraju imati podršku strateškog centra. Treba pružati otpor raskolničkim skupinama, ekstremističkim verskim zajednicama, totalitarnim sektama, propovednicima netradicionalnih verskih učenja i religioznih doktrina, svim snagama destruktivne usmerenosti.

Evroazijski pogled na nacionalno pitanje

Evroazijci smatraju da je svaki narod na Zemlji dragocen – od onih koji su stvorili velike civilizacije pa sve do najmalobrojnijih koji pomno čuvaju svoje tradicije. Asimilacija usled delovanja spolja, gubljenje jezika, tradicionalnog načina života, fizičko izumiranje bilo kog naroda na Zemlji – nenadoknadivi je gubitak za čitavo čovečanstvo.

Obilje naroda, kultura, tradicija, što evroazijci nazivaju „cvatućom složenošću“ – obeležje je zdravog, skladnog razvoja ljudske civilizacije. Velikorusi u tom pogledu predstavljaju jedinstveni slučaj mešanja triju etničkih sastavnica (slovenske, turanske i ugro-finske) u celovit narod sa samobitnim tradicijama i bogatom kulturom. U samoj činjenici nastanka Velikorusa usled sinteze triju etničkih skupina sadržan je izuzetno vredan integracioni potencijal. Upravo zato je Rusija ne jednom postajala jezgro sjedinjavanja mnoštva raznih naroda i kultura u jedinstveno civilizacijsko čvorište. Evroazijci veruju da je Rusiji suđeno da istu ulogu odigra i u XXI veku.

Evroazijci nisu izolacionisti, kao što nisu ni pristalice asimilacije po svaku cenu. Život i sudbina naroda predstavlja organski proces koji ne trpi veštačko uplitanje. Međuetnička, međunacionalna pitanja moraju se rešavati polazeći od njihove unutrašnje logike. Svakom narodu na Zemlji mora biti data sloboda da samostalno načini sopstveni istorijski izbor. Niko nema pravo da primorava narode na odricanje od sopstvene jedinstvenosti u „zajedničkom kotlu za pretapanje“ kao što žele atlantisti.

Prava naroda za evroazijce imaju ništa manji značaj od ljudskih prava.

Evroazija kao planeta

Evroazijstvo je svetonazor, filosofija, geopolitički projekat, ekonomska teorija, duhovni pokret, jezgro konsolidovanja širokog spektra političkih snaga. Evroazijstvu je stran dogmatizam, slepo povođenje za autoritetima i ideologijama iz prošlosti. Evroazijstvo je idejna platforma žitelja novog sveta za koga sporovi, ratovi, sukobi i mitovi iz prošlosti imaju samo istorijski značaj. Evroazijstvo je načelno novi svetonazor za nova pokolenja novog tisućleća. Evroazijstvo crpe nadahnuće u različitim filosofskim, političkim i duhovnim učenjima koja su katkad bila nepomirljiva, međusobno isključiva.

Uporedo s tim, evroazijstvo poseduje određeni odabir osnovnih idejnih načela od kojih bez obzira na okolnosti ne treba odstupati. Jedno od najvažnijih načela evroazijstva jeste dosledno, delatno i sveobuhvatno protivdejstvo jednopolarnom globalističkom projektu. To protivdejstvo (za razliku od čistog poricanja ili konzervatizma) ima stvaralačko obeležje. Mi shvatamo neminovnost određenih istorijskih procesa i težimo da ih sagledamo, učestvujemo u njima, dajući im onaj pravac koji odgovara našim idealima. Može se reći da je evroazijstvo – filosofija višepolarne globalizacije, pozvana da objedini sva društva i narode na Zemlji u izgradnji samobitnog i samosvojnog sveta, čija bi svaka sastavnica organski proisticala iz istorijskih tradicija i mesnih kultura.

Prve evroazijske teorije istorijski su se pojavile među ruskim misliocima na početku XX veka. Ali, tim idejama bila su sazvučna duhovna i filosofska traganja svih naroda na Zemlji – u najmanju ruku onih koji su uviđali ograničenost i nedovoljnost banalnih dogmi, beznadežnost i bezizlaznost raširenih intelektualnih klišea (liberalnih i komunističkih), potrebu da se van uobičajenih okvira izbije na nove vidike. Danas evroazijstvu možemo pridodati novi, globalni smisao, spoznati kao naše evroazijsko nasleđe ne samo dela ruske škole koja se najčešće s tim nazivom poistovećuje, već i ogroman kulturni, intelektualni sloj svih naroda na Zemlji, koji se ne uklapa strogo u uske okvire onoga što je sve donedavno (u XX veku) smatrano neukidljivom ortodoksijom (liberalnom, marksističkom ili nacionalističkom).

U takvom izuzetno širokom shvatanju evroazijstvo stiče novo neviđeno značenje. Sada to nije samo oblik nacionalne ideje za novu postkomunističku Rusiju (kakvom su je videli očevi-osnivači ovog pokreta i savremeni neoevroazijci u prvoj etapi), već široki program od planetarnog opšteljudskog značaja koji je izašao daleko izvan granica Rusije, samog evroazijskog kontinenta. Kao što se pojam „amerikanizam“ danas može primeniti na geografske oblasti koje su daleko izvan granica samog američkog kontinenta, tako i „evroazijstvo“ označava poseban civilizacijski, kulturni, filosofski i strateški izbor koji može načiniti svaki predstavnik ljudskog roda, ma u kojoj tački planete se nalazio i ma kojoj nacionalnoj i duhovnoj kulturi pripadao.

Predstoji još mnogo posla dok takvo shvatanje evroazijstva ne stekne realan sadržaj. I kako se sve novi i novi kulturni, nacionalni, filosofski i verski slojevi budu uključivali u ovaj projekat, i sam pojam evroazijstva će se širiti, obogaćivati, menjati… Ali, takav smisaoni razvoj evroazijske platforme ne treba da ostane samo pitanje teorije – mnogi aspekti moraju se ispoljiti i ostvariti kroz konkretnu političku praksu.

U evroazijskoj sintezi je reč nezamisliva bez dela, a delo bez misli.

Čitav svet predstavlja polje duhovnog boja za smisao i tok istorije. Izbor sopstvenog tabora lična je stvar svakoga. Ostalo će rešiti vreme. Pre ili kasnije, po cenu velikih pregnuća i vođenja dramatičnih bitaka, ali čas Evroazije će kucnuti.

Izvor: deo Programa Međunarodnog evroazijskog pokreta, objavljen u ruskom časopisu „Geopolitika“ br. 13

Prevela: Sava Rosić

[1] Atlantizam je geopolitički termin koji ukazuje:

- istorijski i geografski – na Zapadni sektor svetske civilizacije;

- vojno-strateški – na zemlje-članice NATO-a (u prvom redu – SAD);

- kulturno – na unifikovanu informacionu sredinu koju stvaraju zapadne medijske imperije;

- socijalno – na „tržišno uređenje“, uzdignuto do apsoluta, koje odriče raznolikost drugih oblika organizovanja ekonomskog života.

Atlantisti su stratezi Zapadne civilizacije i njihove svesne pristalice u drugim delovima planete koji teže da čitav svet dovedu pod svoju kontrolu, da čitavom ostalom čovečanstvu nametnu Zapadnoj civilizaciji svojstvene socijalne, ekonomske i kulturne stereotipe. Atlantisti su graditelji „novog svetskog poretka“ – ustrojstva sveta kakvo nikad ranije nije postojalo, probitačnog apsolutnoj manjini stanovništva planete, tzv. „zlatnoj milijardi“.

[2] Globalizam, globalizacija je proces izgradnje „novog svetskog poretka“ u čijem centru su političko-finansijske oligarhijske grupacije Zapada. Globalizaciji se žrtvuju suverene države, nacionalne kulture, verska učenja, privredne tradicije, predstave o socijalnoj pravdi, čovekova okolina – sva duhovna, intelektualna i materijalna raznovrsnost planete. Termin „globalizam“ u uobičajenoj političkoj leksici označava upravo „jednopolarni globalizam“: ne stapanje raznovrsnih kultura, socijalno-političkih i ekonomskih sistema u nešto novo (što bi bio „višepolarni globalizam“ ili „evroazijski globalizam“), već nametanje zapadnih stereotipa čovečanstvu. Globalizam u praksi predstavlja novi oblik „kolonijalizma“ i „imperijalizma“.

[3] Evroazijstvo (u širokom smislu) je osnovni termin koji ukazuje:

• istorijski i geografski – na čitav svet izuzev Zapadnog sektora svetske civilizacije;

• vojno-strateški – na zemlje koje se s neodobravanjem odnose prema ekspanzionističkoj politici SAD i njihovih saveznika iz NATO-a;

• kulturno – na očuvanje i razvoj organskih nacionalnih, etničkih, verskih i kulturnih tradicija;

• socijalno – na raznovrsnost oblika privređivanja i „društvo socijalne pravde“.

Evroazijstvo (u usko istorijskom smislu) je filosofski pravac ponikao 20-ih godina među ruskom emigracijom. Glavni autori su N. S. Trubecki, P. N. Savicki, N. N. Aleksejev, V. G. Vernadski, V. N. Iljin, P. P. Suvčinski, E. Hara-Davan, J. Bromberg i dr. Od 50-h do 80-h godina taj pravac je razvijao i produbljivao L. N. Gumiljov.

Neoevroazijstvo je nastalo krajem 80-h (osnivač – filosof A. G. Dugin) i proširilo tradicionalni pojam evroazijstva, objedinivši ga s novim idejnim i metodološkim blokovima – tradicionalizmom, geopolitikom, metafizikom, elementima filosofije „nove desnice“, „nove levice“, „trećeg puta“ u ekonomiji, teorijom „prava naroda“, „etničkog federalizma“, ekologijom, ontološkom filosofijom, eshatološkim vektorom, novim shvatanjem univerzalne misije ruske istorije, paradigmatskim viđenjem istorije nauke itd.

[4] Autonomija (grč. samoupravljanje) je oblik prirodnog organizovanja kolektiva ljudi objedinjenih po nekom organskom obeležju (nacionalnom, verskom, strukovnom, rodovskom i dr.). Autonomiji je svojstvena maksimalna sloboda u sferama koje se ne tiču strateških interesa političkih tvorevina kontinentalnih razmera.