Kome treba nemačka “bomba”?

Kao u šahu, ima geopolitičkih poteza kojima neka zemlja nesvesno može matirati samu sebe, podseća već u uvodnoj rečenici svog osvrta na “opasno flertovanje Nemačke s nuklearnim oružjem” Volfgang Išinger, nemački diplomata, svojevremeno ambasador u SAD, današnji profesor na studijama upravljanja državom i bezbednosti, ali i predsedavajući Minhenskom konferencijom o bezbednosti – kako svog gosta-autora predstavlja nemački ugledni Handelsblat.

“Otvaranje debate o nemačkom nuklearnom oružju bilo bi takav potez. Ali upravo su to nedavno predložili neki Nemci”, piše Išinger (“Germany’s dangerous flirtation with nuclear weapons”, global.handelsblatt. com).

Zašto “bomba” nije rešenje

Išinger dešifruje zagonetku neodređenosti u identifikaciji aktera, navodeći da je reč o pristalicama nuklearno-naoružane Nemačke, kojima se čini “da je NATO nuklearni kišobran izgubio uverljivost sa izjavama predsednika SAD Donalda Trampa”.

Ima, međutim, najmanje tri razloga zbog kojih je nuklearna opcija neodgovarajuća Nemačkoj, navodi autor.

Prvi, Nemačka se uzastopno odricala tog oružja. Prvi put 1969, potpisujući a onda i ratifikujući Ugovor o ne-proliferaciji nuklearnog oružja, a posle i 1990, potpisujući tzv. Ugovor dva plus četiri, kojim je otvoren put nemačkom ujedinjenju.

Izraziti sumnju u te obaveze teško bi oštetilo reputaciju Nemačke širom sveta. Nemačka bi dovela u pitanje kredibilitet NATO-nuklearnog odvraćanja, pa prema tome i samu alijansu, zajedno sa celokupnim režimom ne-proliferacije... Ni jedna članica NATO, mimo Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske, nije još do sada pronašla za neohodno da zahteva sopstveno nuklearno oružje, navodi Išinger.

“Bombu” će odmah tražiti i Turska i Poljska

Ako Nemačka iskorači iz svog ne-nuklearnog statusa, šta će onda zadržati Tursku ili Poljsku, na primer? Nemačka, u ulozi grobara međunarodnog režima neproliferacije – ko to može poželeti?

“Drugo, nemačka nuklearna bomba narušila bi strateško okruženje u Evropi – na štetu Nemačke. Rusija bi interpretirala nemačke korake u pravcu nuklearnog arsenala kao direktnu pretnju njenoj sopstvenoj nacionalnoj bezbednosti i verovatno bi usvojila vojne kontra-mere. To bi, opet, učinilo još težim promovisanje vizije pan-evroskog poretka mira i bezbednosti, ključnog spoljno-političkog cilja svih nemačkih vlada od one Konrada Adenauera.

Još pride, nemačka nuklearna ambicija dovela bi u opasnost delikatan balans sile u Evropi – uključujući i između Nemačke i Francuske, na primer – uz neizračunljive posledice po dugoročnu koheziju Evropske unije”, naveo je Volfgang Išinger.

Najzad, kaže autor osvrta na nemačke želje da se ima nuklearno oružje – nije teško da se predvidi da bi potraga za nuklearnim oružjem pokrenula značajan javni otpor, pogotovo što bi takav potez bio porazan za vladu kancelara Angele Merkel koja od pre nekoliko godina insistira na potpunom odricanju od nuklearne energije.

Da ulogu preuzme Francuska 

Ima mudrijih dugoročnih načina da se unapredi nuklearna odbrana Evrope nego što je “nemačka bomba”, kaže predsedavajući Minhenske konferencije o bezbednosti. “Možda bi, na primer, Francuska prihvatila da preuzme ulogu jednog proširenog nuklearnog odvraćanja, uz uloge SAD i Ujedinjenog Kraljevstva unutar NATO.”

To bi zahtevalo “fundamentalnu preorijentaciju i evropeizaciju nuklearne strategije Francuske”, ali Nemačka i drugi evropski partneri “mogli bi ponuditi finansijski doprinos takvoj inicijativi, u kontekstu buduće evropske odbrambene unije s nuklearnom komponentom”.

Nije važno šta kaže Tramp

Sve u svemu, nije bitno šta kaže Tramp, Nemačka će u doglednoj budućnosti ostati zavisna od nuklearnog kišobrana SAD.

Najbolji način je očuvati kredibilitet NATO, i delovati u pravcu “cilja 2% BDP”, ulažući u konvencionalnu osposobljenost.

Ne zbog SAD, nego da bi se udovoljilo nemačkim interesima odbrane. Ne, da bi se trošilo više, nego da bi se trošilo pametno, uz udruživanje i deobu gabarita sposobnosti, sa evropskim partnerima.

U Nemačkoj, ništa od toga ne može funkcionisati dok ona “ne počne da definiše vojnu strategiju, bezbednost i odbranu, kao vrhunske političke prioritete”. Tek tada će Bundestag biti u stanju da pruži Bundesveru ono što mu je potrebno da bi obavio svoj posao.

“Alternativa, uzimanje u obzir razvoja nuklearnog oružja, bila bi potez uz koji se gubi igra”, završio je svoj osvrt na “flert Nemačke s nuklearnim oružjem” Volfgang Išinger.

Svet već nije kao juče

Uz naslov i pitanje, “treba li Nemačka da dobije bombe?” (u žargonu na engleskom “njuks”), urednik global. Handelsblata Andreas Klač vratio je dva dana kasnije Išingerovu temu u opticaj, sopstvenim osvrtom na top-dileme i teme prethodnih dana.

Pokretanje pitanja nemačke bombe je “još jedan znak da je predsedništvo Donalda Trampa već promenilo svet na načine koji su do skoro izgledali nezamislivim, da Nemačka debatuje da li da gradi sopstveno nuklearno oružje”.

“Stanite. Apsorbujte. To je ona ista zemlja koja je potrošila sedam decenija kajući se za svoju naci-prošlost, dokazujući svetu da su njeni instikti pacifički i da joj je namera da bude lojalan ali vojno podređeni saveznik unutar NATO i EU”, apeluje urednik.

Međutim, i podseća da su “Donaldove nedavne izjave” lišile uverljivosti američke navode o odvraćanju američkim nuklearnim oružjem kada su u pitanju saveznici.

Neubedljivost pretnje

“Uverljivost je u pitanju, upamtite. Kada želite da sprečite da vaši neprijatelji čak i pomišljaju na upotrebu njihovih bombi, zato što znaju da će biti MAD (´međusobno osigurano uništenje´)”, podvlači novinar. I ponovo citira, kao poente nedelje, nekoliko osnovnih Išingerovih objavljenih teza.

Sa strane gledano, postoji utisak da se unutar-NATO nekako topi i nestaje pouzdanje članica i da se zemlje-stubovi pakta, koje to nisu ni sanjale, sada okreću za nekim sopstvenim, pojedinačnim alternativama.

Ako taj utisak nije opsena posmatrača bez osnova – onda Evropa klizi u pravcu opasnog stanja. Svako stanje u kome nema čvrstog oslonca i izlaznog orijentira je opasno stanje, upućuje evropska istorija.