„Neprijatelji su oni koji su napravili rat“

N. Jokić

„Ne možemo da budemo protiv žrtava rata i da ništa ne kažemo o onima koji su zaista odgovorni za izbijanje rata i njegovo vođenje“, kaže Anastazija Kristodulopulu, ministar za migracije u prvoj vladi po dolasku na vlast pokreta Siriza
(foto, Anastatija Kristodulopulu)

Anastazija Kristodulopulu je poznata grčka advokatkinja i sindikalni borac. Bila je ministar za migracije u prvoj vladi po dolasku na vlast pokreta Siriza u čijem je osnivanju učestvovala. Upravo je ova vlada bila suočena sa prvim masovnim dolaskom izbeglica 2015. godine. 

Pitali smo našu sagovornicu koje su greške po njenom misljenju počinjene kada je reč o rešavanju migrantskle krize ?

anastazija-1-s

"Političko pitanje migranata biće test izdržljivosti za Evropu, a takođe će biti test za našu civilizaciju"

AK: Nemamo pravo da upotrebljavamo reč kriza kada govorimo o migrantima jer evo – od 2014. godine vidimo da talasi migranata postaju sve veći i to će se nastaviti tako još dugo. Reč kriza znači da je reč o privremenoj pojavi koju možemo da rešimo privremenim merama. Ovde, međutim, vidimo da je reč o jednoj društvenoj i političkoj pojavi. Reč je o ratnim izbeglicama, o klimatskim izbeglicama i onima koji beže zbog krajnjeg siromaštva. Te tri kategorije u potrazi su za skloništem u Evropi koju oni vide kao neku vrstu raja. Dakle, htela bih da razjasnim: svi oni koji upotrebljavaju izraz migrantska kriza - kao što i sama nekad činim – zapravo kažu ´prihvatamo hitne mere´. Treba međutim da bude jasno – te hitne mere će trajati i postaće trajne mere. To je ono što su zemlje Višegradske grupe pokušale da urade zatvorivši granicu i postavivši žičane prepreke i zidove. To nisu hitne mere već trajne mere kojima se odgovara na pitanje prihvata migranata.

Sve druge mere o kojima se danas raspravlja kao, na primer, moguće izmeštanje kampova za tražioce azila u zemlje van EU –  to su takođe stalne mere. Takva je i deklaracija o dogovoru Turske i EU kojom Turska dobija status sigurne zemlje za izbeglice.

Sve ovo znači da je pitanje izbeglica čisto političko pitanje. Oko tog političkog pitanja Evropa je podeljena na one koji gledaju u prošlost i na one koji gledaju u budućnost. U prvu kategoriju spadaju krajnja desnica i ksenofobi, rasisti po svojoj ideologiji i retorici. U drugoj kategoriji su progresivne snage, ljudi koji hoće da promene svet, koji smatraju da je humanizam način života i sadržaj života i da je to naša perspektiva. U tom smislu ne mogu kao neprijatelji da se smatraju žrtve rata već oni koji su napravili rat. Ne možemo da budemo protiv žrtava rata i da ništa ne kažemo o onima koji su zaista odgovorni za vođenje rata i njegovo izbijanje.

To će biti ključno pitanje narednih meseci. To političko pitanje biće test izdržljivosti za Evropu, a takođe će biti test za našu civilizaciju. U čitavoj Evropi to je ključno pitanje za sva evropska društva. Da, globalizacija nam ne odgovara. Ali ako pogledate unazad, vidite države – nacije sa svojim granicama koje nas štite. Od koga? Od neprijatelja koji su naoružani. Ali svi oni koji dolaze ne nose oružje, već traže našu solidarnsot i našu pomoć.

Ono što je problem, ono što je greška jeste rat. Rat u Siriji. Vidimo da izbeglice dolaze da nađu utočište u Evropi, a ne vidimo rat. Vidimo samo ljude koji izlaze iz svojih zemalja da bi spasili svoje živote.

Svi znamo da su države EU prodavale i prodaju oružje Saudijskoj Arabiji, Kataru, Emiratima i slično i da je deo tog oružja završavao u rukama islamista, kao i  da su delovi evropske industrije trgovali sa Islamskom državom. Ali trgovina oružjem kao da ima status ´svete krave´. Da li je Grčka, tako pogođena migracijama, mogla negde u EU da postavi ovo pitanje ? 

AK: Da, Grčka bi mogla da postavi to pitanje. Grčka je siromašna zemlja, sa problemima i sa mnogo izbeglica. Teško je postaviti važno pitanje koje brine u ovom času ne samo Evropu nego i ceo svet. Pripadam generaciji koja je 60-tih godina bila solidarna sa žrtvama Vijetnamskog rata, čiji su zahtevi da rat prestane bili važan faktor u porazu Amerikanaca u Vijetnamu. Na žalost, današnja društva su drugačija. Posle neoliberalne globalizacije koja je zahvatila čitav svet, ljudi su razočarani, ne veruju više u svoje sopstevene snage. Veruju da je taj sistem svemoćan.

Uznemiri ih jedino ono što je vidljivo, naučeni su da se plaše onoga ko je drugačiji. Uzroci ratova su nevidljivi. Nisu vidljivi oni koji naoružavaju, oni koji igraju igru sa Islamskom državom - prvo je pomažu, a onda je proglase neprijateljem. Oni koji su vidljivi to su ljudi drugačije boje kože, drugačije religije, jezika i kulture.

Grčka je bila izuzetak. Ceo grčki narod je izrazio svoju solidarnost  sa izbeglicama 2015. godine. Pet miliona ljudi je izrazilo svoju solidarnost sa izbeglicama i aktivisti koji su dolazili iz celog sveta. To je ogromna brojka. Dali smo primer humanizma. I zato su stanovnici ostrva Lezbos predloženi za Nobelovu nagradu. Zato smo se borili mi u Sirizi protiv krajnje desnice i kesonofobije.

Ono što se naziva migrantska kriza sada postaje sve dublja politička kriza u EU na čelu sa Nemačkom? Demokratija je u očiglednoj opasnosti, kako od onih koji je otvoreno napadaju kao neonacisti tako i od onih koji je  brane na rečima, ali na delu rade obrnuto?

AK: Naše jedino sredstvo u sadašnjim okolnostima je pozivanje na Ženevsku konvenciju iz 1951. godine i njena odbrana. To jedini način da se održi civilizacija u Evropi, da se održi pravna država i vladavina zakona. Treba da ostanemo humanisti, ne plašeći se onih koji su drugačiji. Sve ostale mere će na kraju propasti, jer one nisu rešenje, jer ništa neće moći da zaustavi reku ljudi. Kada ta reka postane dovoljno velika – ništa ih neće zaustaviti -  ni Dablin, ni Šengen – ništa!


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...