Emanuel Makron – prva godina na tronu Francuske

Emanuel Makron je postao francuski predsednik maja prošle godine, dobivši, u drugom krugu glasanja, 32 odsto glasova više od Marin Le Pen. U tom trenutku, njegova popularnost je bila na vrhuncu (62 % pozitivnih mišljenja). Posle godinu dana vladanja, o Makronu pozitivno mišljenje ima 44 odsto ispitanih, što je odličan rezultat ako se uporedi sa njegovim prethodnicima Olandom (25%) i Sarkozijem (36 %)

Predsednik Emanuel Makron u omiljenoj bonapartističkoj ulozi

Bez levice i desnice

Makron je uspeo da zaobiđe uobičajene mehanizme koji vode padu popularnosti. Naime, po dolasku predsednika na vlast, njegova popularnost je na najvišem stepenu. Potom, izborno telo, delimično iz istog tabora, a posebno iz suprotnog, počinje da ga kritikuje, tako da njegova kvota popularnosti pada velikom brzinom. Moglo bi se reći da je Makron, pre svega, sačuvao sopstvenu bazu (93 %) i malo se proširio na desnoj strani (45 %).

Desnica je vrlo zadovoljna njegovim reformama u korist kapitala, investitora, finansijera i poslodavaca, kao i budućim privatizacijama, sve što njegovi prethodnici nisu smeli da sprovedu. Istovremeno, desnica je u potpunosti razjedinjena i bez veće mogućnosti da nađe put ka zajedničkom političkom cilju.

Na levoj strani, njegova popularnost je opala (35%), ali je još uvek dobar deo socijalista uz njega, delimično jer im se, za sada, dopadaju njegove liberalne reforme ili, jednostavno, što smatraju da ne postoji alternativa. Naime, Socijalistička partija skoro da više i ne postoji, a među vodećim kadrovima niko nema neophodnu snagu i harizmu da ujedini frakcije.

Međutim, uprkos relativno visokoj popularnosti, 55 odsto građana smatra Makrona preterano autoritavnim, 76 odsto smatra da od njegovih reformi imaju korist samo bogati, a više od 60 odsto ispitanih građana izjavilo je da ne želi drugi Makronov mandat. U osnovi ovog paradoksa leži, najverovatnije, želja francuskih građana da se sprovedu određene reforme i strah da te reforme, kasnije, ne pretvore Francusku u neoliberalni kapitalizam američkog ili britanskog tipa sa raslojavanjem na šaku milijardera i legije niže srednje klase i siromašnih slojeva.

Reforme dekretima i ukazima

Prema Makronovom mišljenju, Francuskoj su neophodne reforme da bi ona ekonomski ostala u vrhu i bila konkurentna u odnosu na druge bogate zemlje. Prethodni predsednici mislili su vrlo slično, ali niko od njih, iz političkih razloga, nije se usudio da sprovede reforme. Smatrali su da bi pregovori sa sindikatima i ubeđivanje građana bili dugi i komplikovani.

Za razliku od njih, Makron je odlučio da o reformama i ne treba diskutovati ni sa kim, nego ih samo sprovoditi. Da bi to mogao da uradi, on se okružio stručnjacima koji su izašli iz elitnih menadžerskih i administrativnih škola, i koji svojim znanjem i podrškom guraju predsednikovu "bonapartističku tehnokratiju" čiji je krajnji cilj privatizacija svih javnih sektora i uvođenje neoliberalnog kapitalizma.
Može se pretpostaviti, sa sigurnošću, da će Emanuel Makron sprovesti sve zamišljene reforme, jer se on ne obazire na proteste građana. Istovremeno, ako, kojim slučajem, Skupština i Senat neće da izglasaju nove zakone, Makron će se koristiti svojim  pravom da vlada dekretima koji ne moraju da prolaze glasanje i usvajanje.

Manje prava, zdravstva i pomoći – za siromašne

Za sada, Makron je sproveo reformu radnog prava kojom je dao veća ovlašćenja gazdama i znatno umanjio prava zaposlenih. Druga reforma, koja se trenutno sprovodi, tiče se zaposlenih u železničkom i međugradskom šinskom saobraćaju. Strategija je jednostavna – francuski predsednik pušta železničare i prevoznike da štrajkuju, računajući da će, zbog neplaćenih štrajkovanih dana, posustati posle nekoliko meseci. Istovremeno, Makrona se ne tiče šteta koju trpe korisnici, jer oni, najverovatnije, u njegovim očima, i nemaju neki značaj.
Sledeća velika reforma biće penzije, gde će Makron ići ka produžavanju radnog veka, smanjivanju penzija i većem oporezivanju penzionera. Potom, on će reformisati zdravstvo, a cilj je da se od građana i dalje uzima novac, ali da se smanje budžeti državnih bolnica i da se umanje prava osiguranika na kvalitetnu lekarsku negu. Potom su na redu smanjivanje socijalne pomoći starima, bolesnima, invalidima, siromašnima i nezaposlenima.

U jednoj televizijskoj emisiji, tačno za godišnjicu Makronove vladavine, Fransoa Oland, prethodni francuski predsednik, bio je upitan da li je Makron "predsednik bogatih".

"Nije on predsednik bogatih", odgovorio je Oland i objasnio da je Makron predsednik najbogatijih. Bogati su oni koji kroz rad stiču visoke prihode, ali i plaćaju najveću poresku stopu. Nova Makronova fiskalna reforma povećala je porez srednjoj klasi i bitno smanjila porez najbogatijima.
Šta je alternativa kralju Makronu?

Makron je, dolaskom na francuski tron, pobudio veliko zanimanje u inostranstvu, tako da je prva godišnjica njegove vladavine komentarisana u mnoštvu stranih mledija. Strana štampa, sasvim prirodno, procenila je da se Makron još nalazi u dobroj poziciji, ali da je nestala magija koja ga je dovela na vlast.
Švajcarski Le Temps smatra da Makron uspešno preobražava Francusku, dok nemački Süddeutsche Zeitung ima utisak da je Francuska opet postala kraljevina. U sličnim terminima piše i britanski The Daily Telegraph ("dete kralj i kraljica Brižit"), dok španski El Pais govori o "kralju Makronu", ali smatra da će on Francuskoj doneti "pravu revoluciju". Belgijski Le Soir u Makronu vidi mladog političara koji može da utiče na promene u "sklerotičnom i zabrinutom" društvu. Američki magazin Time smatra da je Makron "sledeći lider Evrope", pod uslovom da uspe da upravlja Francuskom.
Italijanska Corriere della Sera naglašava Makronove "bonapartističke tendencije" i procenjuje da je nestala Makronova magija i da vetar koji je, zahvaljujući intuiciji i srećnim okolnostima, duvao u leđa mladom predsedniku, sada mu duva pravo u lice. Vrlo slično piše i Politico Europe smatrajući da je fasciniranost Evrope novim francuskim predsednikom nestala i da je ustupila mesto surovoj stvarnosti i političkim igrama koje su već pokazale granice liberalne revolucije koju je propovedao Makron.
Strani i domaći analitičari slažu se da je Makron svojim stavom promenio tradicionalni politički pejzaž Francuske. Nestala je podela na klasičnu desnicu i levicu, zato što je on uspeo da stvori vrlo široki centar koji je ostavio mesta samo za krajnju levicu i krajnju desnicu. Tako, jedina vidljiva opozicija Makronu jeste ultralevičarski populista Žan-Lik Melenšon i ultradesničarski populista Marin Le Pen. Takve prilike su vrlo korisne za Makrona, jer pokazujući prstom na njih, kao na strašila, on ukazuje da njemu i njegovoj politici ne postoji nikakva alternativa u Francuskoj.