Trampov oportunizam i ambasada u Jerusalimu

Da bi se razumeo kontekst u okviru kojeg su SAD donele odluku da presele ambasadu u Jerusalim, a koja je zvanično otvorena 14. maja, moraju da se imaju u vidu „dve važne istine“, piše Ramzi Barud, publicista i urednik Palestinske hronike.

Prva je svakako labav odnos američkih vlasti prema međunarodnom pravu. Istorijski gledano, SAD su koristile međunarodno pravo kako bi postigle sopstvene političke ciljeve, dok su ga s druge strane potiskivale kada bi ono bilo prepreka za političke i vojne ambicije države. Jedan od primera je američka manipulacija rezolucijama UN čime je utrt put ratu protiv Iraka 1990-1991, a onda su odluke UN potpuno odbačene kao „irelevantne“ kada je međunarodnim konsenzusom odbijena američka vojna intervencija u Iraku 2003. godine.

Međutim, još izraženiji od ovoga je američki odnos prema Izraelu i Palestini, smatra Barud. Amerika decenijama koristi svoje pravo veta kako bi blokirala odluke i stavove kojima se osuđuje izraelska vojna okupacija Palestine i poziva na praktične poteze da se stavi tačka na pokoravanje Palestinaca, tvrdi ovaj autor za renomirani portal Midlist monitor sa bazom u Londonu.

Oštra retorika Olbrajtove i Hejli

„Dok ova strategija dobro prolazi u Savetu bezbednosti UN, naišla je na značajna ograničenja u Generalnoj skupštini, koja mnogo više predstavlja demokratsko i međunarodno telo nego SB. Razni američki ambasadori – naročito nekada Madelin Olbrajt i danas Niki Hejli – otvarali su borbeno polje verbalnog zlostavljanja, pretnji i maltretiranja zemalja koje su odbile da se ’usklade’ sa američkom politikom“, ističe Ramzi Barud.

Hejli naročito dolazi do izražaja, iako ima najmanje iskustva od svih američkih ambasadora, nastavlja on. Njeni napadi na Palestinu i one koji je podržavaju, što je većina međunarodne zajednice, glavni su u medijskim izveštajima zasedanja UN.

Iako je tačno da je prebacivanje američke ambasade „kršenje međunarodnog prava“, to nema naročitog uticaja na spoljnu politiku SAD, koja suštinski podrazumeva izazivanje ili kršenje globalnih prinicipa mira i rešavanja konflikta, piše Barud.

Odluka iz 1995.

Drugi bitan kontekst je činjenica da je američka ambasada prema zakonu SAD, odavno već trebalo da bude premeštena u Jerusalim, i to aktom iz 1995. koji je stupio na snagu 8. novembra te godine, zaobilazeći pristanak predsednika. U Senatu je usvojen apsolutnom većinom. Koristeći rupu u istom tom zakonu, bivše administracije su donosile svakih šest meseci odluku o odlaganju onoga što je trebalo da se desi do 31. maja 1999. Rezoluciju je predložila republikanska većina Kongresa, ali su je podržale obe partije.

„Iako je predsednik SAD Donald Tramp potpisao odlaganje jednom, u junu 2017, nekoliko meseci kasnije, u decembru, odlučio je da ode korak dalje u američkoj podrški Izraela time što je priznao Jerusalim za glavni grad Izraela. To je 14. maja 2018. postalo realnost. Iako je važno podsetiti da je Trampova odluka, bez obzira na to koliko se čini smelom, i dalje antipalestinska i antiUN-ovska, a proizraelska, pitanje je zapravo – zašto baš sada?“, navodi ovaj publicista.

Desno krilo i pritisak

Ovome može da se pristupi na tri načina: prvo, treba uzeti u obzir da je Tramp „ekstremno oportunistički“ političar; drugo, da je njegova politička pozadina desno krilo konzervativnih hrišćana evangelista, i, konačno, da je administracija pod konstantnim pritiskom na svakodnevnom nivou. Barud dalje razmatra stavku po stavku, pa kaže da je Tramp kao republikanski predsednički kandidat u martu 2016. održao svoj poznati govor pred Većem za američko-izraelske odnose (AIPAC). Ovde je pokazao da je, prema standardima Vašingtona, „dobar političar“, i dao je brojna obećanja Izraelu. Međutim, njegov odnos sa Izraelom relativno je skorašnji. Nekoliko puta je čak ranije davao izjave koje su iritirale Tel Aviv.

„Ali kada je porasla njegova šansa da postane republikanski kandidat, porasla mu je i volja da kaže šta god treba da bi zadobio odobravanje Izraela i njegovih prijatelja“, piše Barud.

„Moronsko“ savezništvo

Dalje, Tramp se „očajnički trudi da zadrži podršku birača“, koji su ga i doveli u Belu kuću. Osnova njegovog „problematičnog mandata“ jeste upravo biračko telo desnice, konzervativnih belaca, pripadnika denominacije evangelista. Kolumnista Midlist monitora objašnjava da, iako oni veruju u drugi dolazak Isusa Hrista i Sudnji dan, „kada će svi vernici biti poslati u raj, a svi drugi, uključujući tu i Jevreje, u pakao“, ipak je preduslov da se to ispuni – to da Jevreji prethodno imaju punu kontrolu nad Palestinom.

„Ma kako ove ideje mogu zvučati moronski i crno ostatku sveta, one ipak znače i postojanje privremenog savezništva između desničarske vlasti Izraela, evangelista i Donalda Trampa. Što nas dovodi i do treće stavke: velikog političkog pritiska pod kojim je Trampova ranjiva administracija“, navodi Barud.

Maske su pale

Naime, sve se češće pominje da bi predsednika trebalo pozvati na odgovornost, dok su njegovi saradnici stalno na meti tužilaštva zbog raznih optužbi, uključujući tu i „šurovanje“ sa stranim vladama. Samog Trampa učestalo optužuju za korupciju.

„U ovakvim uslovima, nema te stvari kojoj Tramp može da pristupi, a da se ne nađe usred političke oluje, osim kada je u pitanju jedna stavka – da u potpunosti udovolji Izraelu. I zaista, proizraleski stav je i ranije kroz istoriju ujedinjavao dve glavne američke partije, Kongres, medije i mnoge Amerikance, a među prvima, one koji čine osnovu Trampovog biračkog tela. Međutim, Trampova odluka ne može da poništi međunarodno pravo, niti da ga vrati unazad. Ovo prosto znači da su SAD odlučile da prekinu sa pretvaranjem, „maske su pale“, i da sasvim uđu u izraelski kamp, čime ponovo sebe izoluju od ostatka sveta i otvoreno protivreče međunarodnom pravu“, zaključuje Ramzi Barud.