Otvorena kriza između EU i Amerike

Odluka američkog predsednika da SAD napuste nuklearni ugovor sa Iranom otvorila je transatlantsku krizu. Evropa u Iranu ima ekonomske interese u vrednosti od više desetina milijardi evra i prema tome ima interes da ostane u nuklearnom ugovoru sklopljenom 2015. godine.

Iz Vašingtona stižu pritivurečni signali. Državni sekretar Majk Pompeo izjavio je da Evropska unija nije meta američkih sankcija Iranu koje u novembru treba da stupe na snagu, dok je istog dana državni savetnik za bezbednost Džon Bolton rekao da će evropske kompanije biti kažnjene ukoliko ne poštuju američke sankcije Iranu i nastave poslove sa ovom zemljom.

Cena američkih sankcija

Šta bi značile američke sankcije za evropske privrede? One bi značile gubitak desetina milijardi evra. Evropi će ponovo biti zabranjeno da kupuje iransku naftu.

Odustajanje od ugovora koje su sklopili ili pripremaju džinovi avionske i automobilske industrije Erbas, Reno, Sitroen, Pežo... Slično se dogodilo 2013. godine i tada je više hiljada radnih mesta u Francuskoj bilo zatvoreno...

Postavlja se pitanje da li je Evropa sposobna da se brani ?

Problem je pre svega u načelu eksteritorijalnosti. Ovo načelo na kome počiva hegemonija američkog pravosuđa, omogućava da američki sud kazni svako preduzeće koje trguje sa nekom zemljom pod embargom.

Po američkom zakonu, da bi bilo kažnjeno - dovoljno je da preduzeće bude prisutno u SAD na bilo koji način, uključjući tu i transakcije u američkim dolarima ili sa američkim bankama, čak i razmenu mejlova koji idu preko nekog američkog servera.

Tako je prošle nedelje američki ambasador u Nemačkoj izazvao skandal jer je otvoreno, kao "prava" vlast, pozvao nemačka preduzeća da se "odmah"  povuku iz Irana.

"Erbas" je odmah izdao jedno oprezno saopštenje u smislu "narednih dana procenićemo kako da uskladimo naše odluke sa našom unutrašnjom politikom i ispoštujemo sankcije i pravila kontrole izvoza" dok je američki Boing saopštio da će "u celini slediti pravac koji je izbrala američka vlada".

(Francuski) put iz krize ?

Prema onome što se nezvanično saznaje, Francuska pominje više mogućnosti za izlazak iz krize.

Prvo navodno rešenje bilo bi da se EU pozove na pravilo iz novembra 1996. godine, primenjeno da bi se zaobišle sankcije protiv Kube. To pravilo, nazvano zakon o blokadi, omogućava evropskim preduzećima i evropskim sudovima da se ne podređuju sankcijama koje je ustanovio neko treći.

Takođe, kruže informacije da EU namerava da podrži preduzeća koja posluju sa Iranom tako što će Evropska banka za investicije otvoriti povoljne kreditne linije.

Drugo rešenje bilo bi u zaobilaženju bankarskog međunarodnog sistema SWIFT koji kontrolišu SAD i kroz koji prolaze glavnina međunarodnih finansijskih transakcija.

Pominje se i napuštanje dolara kao sredstva međunarodnog plaćanja. SAD shvataju kakav instrument za njihovu ekonomsku hegemoniju predstavlja činjenica da je američki dolar moneta koja se upotrebljava u međunarodnim transakcijama, pre svega kada je nafta u pitanju. Ako bi sada Evropa htela da napusti dolar pitanje je do koje mere bi banke htele da je slede u tome.

Takođe, u Francuskoj se nezvanično govori i o ustanovljavanju evropske kancelarije koja bi kontolisala strana ulaganja u EU - slično istoj takvoj kancelariji koja postoji u SAD i kontoliše strane investicije u SAD.

Francuski ministar ekonomskih poslova Bruno Lmer izjavio je da, odlukom da preuzme ulogu "svetskog ekonomskog žandarma", američki predsednik zapravo dovodi evropska preduzeća u situaciju da biraju između Irana i ogromnog američkog tržišta. On je poručio da Evropa treba da odluči da li hoće da bude "američki vazal" ili da bude "ekonomski suverena".

"Dve linije" evropske politike

I pored ove borbene retorike, nije sigurno da će ova "ofanzivna" politika  koju sugeriše Francuska biti uspešna. Sasvim je izvesno da velike evropske države uviđaju potrebu da se više osamostale u odnosu na velikog američkog saveznika koji, izgleda, sve više izmiče bilo kakvoj kontroli, logici.

Treba međutim znati da su sve te zemlje do sada izbegavale da otvoreno dovedu u pitanje američku politiku eksteritorijalnog prava.

Razmimoilaženja među 27 država EU, kao i do sada, učiniće raspravu o tekućoj krizi još složenijom.

Neposredno pre nego što je Tramp doneo odluku o izlasku SAD iz nuklearnog ugovora sa Iranom, potpisanog 2015. godine, dve različite linije su se izoštrile u Evropskoj Uniji.

Jedna je da se treba frontalno suprotstaviti. To znači da je potrebno definisati jedan "plan B" sa ciljem da se koliko-toliko neutrališu američke sankcije. Ova linija pripisuje se šefici diplomatije EU - Federiki Mogerini.

Drugu liniju sledile su Francuska, Nemačka i Velika Britanija. Ove tri zemlje pokušavale su da nagovore američkog predsednika da ne izlazi iz nuklearnog ugovora sa Iranom. U Vašington su sa tim ciljem naizmenično putovali i britanski ministar spoljnih poslova i francuski predsednik i nemačka kancelarka.

Nudili su da se nukelarni ugovor sa Iranom ponovo ispregovara u smislu da bi bio strožiji kako u pogledu raketnog programa ove zemlje tako i u pogledu njene politike i akcija u regionu.

Konačno, odluka koju je Tramp doneo 8. maja o napuštanju ugovora, označila je poraz ove diplomatske linije.

Po mišljenju mnogih analitičara, ovo američko odbacivanje svih napora njenih bliskih saveznika samo po sebi predstavlja otvaranje jedne transatlantske krize i potvrdu unilateralizma kao načela američke politike.

Protiv sankcija ili za nuklearni program

Postavlja se pitanje - ukoliko jedna tako velika sila kao SAD ne poštuje međunarodne ugovore, gde je onda garancija kolektivne sigurnosti?

Iranski ministar spoljnih poslova Zarif u nedelju je bio u Pekingu, u ponedeljak u Moskvi, da bi zatim diplomatsku turneju nastavio u Briselu gde će se susresti sa šefovima diplomatija Nemačke, Francuske i Velike Britanije.

Njegova misija je da pet zemalja potpisnica nuklearnog ugovora pridobije da se zajednički suprotstave američkim sankcijama. Ukoliko u tome ne uspe, Iran bi mogao delimično ili u celini da obnovi svoj nuklearni program.

Jednostrani izlazak SAD iz nuklearnog ugovora sa Iranom označio je nagoveštaj dubljeg, transatlantskog razmimoilaženja i propasti zapadnog poretka ustanovljenog posle pobede nad nacizmom.

Istina, nema sada razloga za veliko čuđenje zbog svega ovoga. Odmah pošto je izabran krajem 2016. godine, predsednik Tramp najavio je prekid odnosa kakvi su bili uređeni posle drugog svetskog rata.

Odbio je da potvrdi vojnu solidarnost SAD sa evropskim saveznicima i izričito podrži član 5 ugovora koji vezuje zemlje članice NATO obavezom da sve solidarno pomognu ukoliko je jedna članica meta spoljne agresije.

Najavio je da SAD napuštaju politiku mentora Evropske Unije.

Poručio je Nemačkoj (preko tvitera) da "velike sume novca treba da budu plaćene NATO-u i SAD za moćnu i skupu odbranu" koju joj obezbeđuju.

Ubrzo zatim, krajem maja prošle godine kancelarka Merkel je na samitu grupe G-7 u Italiji ocenila da Evropa više ne može "potpuno da računa na svoje britanske i američke saveznike" i da "treba da uzme svoju sudbinu u svoje ruke".