DA LI ZVECKANJE ORUŽJEM U PERSIJSKOM ZALIVU ZNAČI RAT?

Vesti iz Persijskog zaliva prestižu jedna drugu, pretnje i zveckanje oružjem sve je glasnije, pa se u delu javnosti više ne postavlja pitanje “Hoće li biti rata?”, već “Kada će rat početi?”. Navodne pretnje Irana da će blokirati Hormuski prolaz i tako zaustaviti snabdevanje arapskom naftom ostatka sveta i američki odgovor slanjem nosača aviona baš u ove vode, kulminiralo je uvođenjem sankcija na izvoz nafte Iranu od strane Evropske unije, pod izgovorom da se želi zaustaviti finansiranje iranskog nuklearnog programa.

“Traženje neprijatelja”

Stručnjaci na okruglom stolu Instituta za evropske studije pod nazivom “Hoće li biti rata u Iranu?” održanom u četvrtak, ipak nisu bili spremni tek tako da prognoziraju početak vojnog sukoba, nazivajući situaciju “izuzetno kompleksnom”.

S druge strane, ambasador Islamske republike Irana u Beogradu, Abolghasem Delfi ocenio je da Zapadu smeta islamska revolucija i da je rat protiv nje otpočeo još iransko-iračkim ratom sedamdesetih godina.

Na ove sankcije ne gleda blagonaklono ceo svet, a pre svega azijske ekonomije u usponu poput Kine i Indije koje se jako oslanjaju na Iran kao snabdevača naftom. Dr Čedomir Štrbac, bivši ambasador u Indiji istakao je da dok u EU odlazi 20 odsto iranske nafte, Kina i Indija kupuju oko 40 odsto iranskog izvoza “crnog zlata”, pa bi eventualni sukob imao po njih ogromne posledice.

“U ovom sukobu imamo tri strane, Iran, SAD i međunarodnu zajednicu, odnosno svet. Interes Irana nije da provocira ratni sukob i to čak ističu i zapadni analitičari. Takođe, i operisanje činjenicom da su 2. marta parlamentarni izbori u Iranu i da ukoliko pobede radikalni fundamentalisti može doći do daljeg zaoštravanja, ne stoji. Ni interes sveta nije ratni sukob. U situaciji svetske ekonomske krize i privrednih poremećaja, rast cene nafte u slučaju rata bi poremetio svetske privredne tokove. Na primer, Indija pokušava da se snalazi pa je napravila dogovor sa Iranom “zlato za naftu”, jer blokiranjem iranske centralne banke i američkom regulativom bilo bi teško obavljati transakcije čvrstom valutom. Osim toga indijski ministar za naftu rekao je da Indija mora da sledi svoje interese i da će poštovati samo sankcije Ujedinjenih nacija, a ne regionalnih saveza. U ovom trenutku sankcije u Savetu bezbednosti UN sasvim sigurno ne bi prošle”, objasnio je Štrbac.

Zemlje u tom regionu su i ekonomski i politički povezane, pa su tako i Kina i Indija pozvane da učestvuju u gradnji iranskog naftovoda vrednog 100 milijardi dolara, a Štrbac ukazuje da iako je Indija, nakon upozorenja SAD, izašla iz projekta, Kina i dalje u njemu učestvuje.

“Tako ostaje da je glavni akter “ujka Sem” sa prstom na obaraču, a kao što nam iskustvo govori to je ozbiljna situacija. Jedina i to tanka legalnost intervencije u Iranu može se vući iz izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču. Ali setimo se Iraka, presedani su već napravljeni i moguća je intervencija SAD u Iranu i bez odluke Saveta bezbednosti. Neki analitičari gledaju Siriju kao poslednju u nizu eskalacija ratnih napetosti pred napad na Iran. Međutim, Rusija tamo ima značajne interese, snabdeva Siriju oružjem i tamo ima jedinu svoju luku u inostranstvu”, napominje on.

Iako u Americi postoje pritisci za smanjenje vojnog budžeta, u stvari on samo sporije raste nego do sada, ali ipak raste i dalje je veći od zbira vojnih budžeta sledećih 14 zemalja po veličini izdvajanja sredstava za vojsku. Osim toga, ističe Štrbac, u Vašingtonu je 5. januara usvojena nova vojna doktrina “Održanje SAD globalnog vođstva”, koju su neki indijski analitičari ocenili kao “traženje neprijatelja”.

Uloga Izraela

U tenzijama SAD i Irana, važnu ulogu igra i Izrael, a Borivoje Erdeljan, predsednik Foruma za međunarodne odnose EPUS i dugogodišnji izveštač sa Bliskog istoka ocenjuje da za Izrael dešavanja u susednim zemljama nisu više glavna briga već su to dešavanja u Iranu.

“Izrael se uvek vraća na žestoke izjave iranskih zvaničnika o eliminaciji Izraela, mada je svima jasno da to nije realno. U tome se Izrael oslanja na glavnog partnera, odnosno SAD. Izrael smatra da je nuklearni program Irana isključivo za vojnu upotrebu i drže se tradicionalnog uverenja da treba da preduprede akciju druge strane. Razumni i odgovorni Izraelci to ublažuju, ali se to koristi za domaće potrebe da raspiri javno mnjenje”, napominje Edreljan.

Izrael se sada, prema njegovim rečima, nalazi u problemu kako da se nosi sa novom situacijom što Iran postaje regionalna supersila, poput Saudijske Arabije i ranije Egipta. Oni se plaše da će tako ojačan Iran sve više uticati na osnaživanje radikalnih grupa u Libanu i Gazi i njihovu agresivnost, smatra Erdeljan i dodaje da to pogađa dnevni život Izraelaca.

“Izveštaj Međunarodne agencije za atomsku energiju da Iran ima obogaćen uranijum otklanja ekskluzivitet Izraela kao jedine nuklearne sile u tom regionu, jer ima oko 400 nuklearnih bojevih glava. Iz Teherana se mogla čuti računica, čak i da mogu da naprave dve atomske bombe - šta je to u poređenju sa 20.000 na drugoj strani. Neki i u Izraelu misle da Iran kao nuklearna sila može biti pozitivna stvar, jer se vraća ravnoteža snaga kao u doba Hladnog rata. Međutim, problem je što su SAD i SSSR imale neku komunikaciju koja je sprečavala sukobe, dok Izrael i Iran nemaju nikakvu”, ističe Erdeljan i dodaje da Izrael diže buku pre svega za domaću upotrebu, dok će Iran usporiti sa nuklearnim programom tako da će doći do smanjenja tenzija.

Rat odavno planiran

Profesor Srđa Trifković iz američkog Rokford instituta smatra da je pretnja ratom Iranu prisutna već dve decenije, još od vremena kada je u Izraelu objavljen dokument “Čist rez-nova strategija za domen” 1996. godine, a ključne tačke tog dokumenta su ponovljene u dokumentu “Beli papir – obnova američke odbrane” objavljenom 2000. godine.

“U paradigmi američkih neokonzervativaca interes Izraela je na prvom mestu, a interes Amerike na drugom. U dokumentu “Čist rez” se navodi da je za Izrael najbolje preduzeti direktnu invaziju na Liban, ali da kod Irana treba Amerika da vadi kestenje iz vatre za njih i u tu svrhu sada je angažovana politička mašinerija u SAD. Za neokonzervativce nema diplomatskih rešenja za Iran i nema tog ustupka Irana koji bi njih zadovoljio. Oni hoće fizičko rešenje i okupaciju Irana”, kaže Trifković.

U nekim tekstovima se čak govori da su pretnje Teherana da blokira Hormuski tesnac “zlatno rešenje za vojnu akciju” i čak se pravi plan da se osvoji deo teritorije uz Hormuski prolaz i tako napravi tampon zona između Irana i mora, opisuje Trifković i kaže:

“Ako Mit Romni pobedi na izborima izvesno je da će biti rata sa Iranom, kao što je bilo izvesno da će biti rata sa Irakom, kada je pobedio Buš na izborima 2000. godine”.

Prema njegovim rečima, sa stanovišta američkog interesa ključno pitanje nije da li Iran razvija nuklearno oružje, već da li bi to bilo pretnja za SAD.

“Iran ima dva suseda, Irak i Avganistan, koji su već bili žrtve intervencije SAD, a to se ne bi desilo da su imali nuklearno oružje. Tu je i Pakistan koji je nestabilna nuklearna sila, a u regionu su još i Izrael i Indija nuklearne sile. Možda iranski lideri nisu najprijatniji ljudi, ali sigurno nisu samoubice koje hoće da prete SAD i tako ubrzaju kraj svoje istorije”, napominje on.

Na kraju postavlja se pitanje za SAD može li taj rat biti ograničen i može li biti dobijen, jer radi se o zemlji sa 2,5 puta većom teritorijom i tri puta više stanovnika od Iraka.

Rusija i Iran

Ne samo što je Rusija svetska sila, već se i graniči sa Iranom, pa svaka najava ratnih sukoba direktno pogađa i njene političke i ekonomske interese.

Dr Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije navodi da je odlazeći ambasador Rusije u NATO Dmitrij Rogozin izjavio: “Iran je naš sused i ako protiv Irana bude pokrenuta bilo kakva vojna akcija, to je direktna pretnja za našu bezbednost".

Gajić ističe da je istorija odnosa Rusije, odnosno SSSR-a i Irana, duga i ne uvek sjajna jer je, na primer, u iransko-iračkom ratu držala stranu Iraku, ali ipak se poslednjih decenija ona izuzetno brzo razvija. Od 1993. godine Rusija smatra Iran za jakog saveznika među islamskim zemljama.

“Od dolaska Putina na vlast Rusija je zadržala stav da podržava razvoj nuklearnog programa u mirnodopske svrhe, ali da je protiv nuklearnog naoružanja. Ekonomski i trgovinski odnosi Rusije i Irana su jaki, iznose oko dve milijarde dolara, a u poslednjoj deceniji su udvostručeni. Rusija je snabdela Iran vojnom opremom i naoružanjem, tenkovima T-72, avionima Mig-29... Lukoil i Gasprom su uložili sredstva u iranski gasni sektor, u najveća nalazišta gasa na svetu koja se nalaze u Iranu, kao i u gradnju skladišta gasa”, napominje Gajić.

Ipak, on ističe da iako postoji strateška saradnja - nema strateškog partnerstva, tako da će Rusija verovatno biti na strani Irana u diplomatskim akcijama, ali nema nikakvog ugovora o vojnoj pomoći.

Rat niskog intenziteta

“Jedan ugao gledanja iranske krize je i kroz vizuru političke i finansijske elite koja želi da preoblikuje svetski poredak”, kaže Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu. On ukazuje i da je Izrael država koja se najviše zalaže za rat sa Iranom.

„Na Zapadu ako se suprotstavite izraelskoj spoljnoj politici uvek postoji opasnost da vas optuže za antisemitizam“, napominje on, ali i da se već godinama protiv Irana vodi rat niskog intenziteta, pre svega trgovinski.

On smatra da se protiv Irana vodi medijski rat i ističe da Iran provocira SAD.

„Iran suštinski provocira SAD jer vodi samostalnu spoljnu i unutrašnju politiku, a radi se o velikoj zemlji koja nije član nijednog programa NATO-a. Argumenti protiv Irana su da razvija nuklearno oružje, ali u izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju nema ni jednog konkretnog dokaza. Takođe, kod nas su neki mediji preneli zapadne, da Iran ima obogaćen uranijum 20 odsto sa kojim može da napravi atomsku bombu. Međutim, samo malo istraživanje pokazalo bi da je za atomsku bombu potreban 90 odsto obogaćeni uranijum. Tu je i odluka federalnog suda u SAD da je Iran učestvovao u 11. septembru“, navodi Gajić.

On objašnjava i da u Iranu postoje podele na reformiste koji kontrolišu najveći deo prirodnog bogatstva i konzervativce na čelu sa Ahmadinedžadom koji žele da vrate resurse pod državnu kontrolu, kao što to radi Kina.

„Na kraju, Iran je teokratija i pravu vlast drže religijske vođe“, zaključuje on uz napomenu da ni na Zapadu nisu svi za rat.

Ambasador Islamske republike Irana u Beogradu, Abolghasem Delfi istakao je da kada je svet shvatio šta znači islamska revolucija, počelo je suprotstavljanje, a rat je u Iranu počeo pre 28 godina kada je Irak napao.

“Iran kao zemlja sa najdužom obalom u Persijskom zalivu uvek je bio garant bezbednosti i čak ni u vreme rata sa Irakom Iran nije preduzeo nijednu meru za blokadu Hormuskog prolaza. Tada su isti Evropljani koji sada uvode sankcije, davali Iraku avione u zakup i pustili ga da gađa iranske tankere. Oni koji su bili faktor nemira u Hormuskom prolazu tada, sada govore o bezbednosti. Ishod tog rata je da je Iran u svakom pogledu samostalna zemlja. Nuklearni spor nije osnovni problem Zapada sa Iranom, jer kada smo dobrovoljno zaustavili razvoj na dve godine odjednom su glavna tema Amerike postali ljudska prava i terorizam. Nuklearno naoružanje se ne nalazi u vojnoj doktrini Irana. Prema šiitskom učenju islama oružje za masovno uništenje je greh”, rekao je iranski ambasador u Beogradu.