Senzacionalno otkrovenje Jonasa Nilsona, ili šta je babi milo?

Stefan Karganović

Već desetak dana u srpskim medijima vrti se senzacionalna priča o tome kako je izvesni Jonas Nilson (Jonas Nilsson), viši pravni referent u Haškom tribunalu i pomoćnik Alfonsa Orija, predsedavajućeg sudije u veću koje je izreklo osuđujuću prvostepenu presudu generalu Ratku Mladiću izjavio da sudsko veće nije raspolagalo nikakvim dokazima protiv optuženog
(foto, Ratko Mladić u sudnici u Hagu)

Već desetak dana u srpskim medijima vrti se senzacionalna priča o tome kako je izvesni Jonas Nilson (Jonas Nilsson), viši pravni referent u Haškom tribunalu i pomoćnik Alfonsa Orija, predsedavajućeg sudije u veću koje je izreklo osuđujuću prvostepenu presudu generalu Ratku Mladiću, u predavanju koje je 29. januara 2018. održao pred jednim skupom pravnika na Institutu Aser, oksfordskog univerziteta [1] izjavio da — barem što se Srebrenice tiče — sudsko veće nije raspolagalo nikakvim dokazima protiv optuženog.

Nilsonova konstatacija je, naravno, bezuslovno tačna i to  verovatno i jeste jedan od razloga zašto je privukla toliku pažnju.

nilsen-hag

Jonas Nilson, pomoćnik sudije

Ali naravno, kao što je uobičajeno u neprofesionalnim srpskim medijima, skoro bez izuzetka srozanim na tabloidni nivo, uporedo sa navodnim srpskim prevodom Nilsonovih reči, nigde nije objavljen ni izvorni tekst njegovih zapažanja, niti njihov kontekst, a o video snimku i da ne govorimo.

Podrazumeva se da je, u odnosu na ovako neobičnu vest i bizarno tumačenje koje joj se pripisivalo, svako ko ima sposobnost kritičkog razmišljanja morao da bude načelno skeptičan od samoga početka. Pre svega, što se same izjave tiče, na Zapadu barem, nekome ko je donedavno asistirao sudiju Orija u činjenju nepravde prema generalu Mladiću ne bi na kraj pameti palo da pred javnošću otkriva poverljive pojedinosti o radu veća osim ako u međuvremenu nije (1) klinički poludeo, ili je (2) od nedavno preminulog bogatog ujaka nasledio toliko novca da je odjedanput postao ravnodušan prema plati, beneficijama i penziji od Haškog tribunala.

Što se tiče srpskog tumačenja reči pripisanih Nilsonu, u smislu da će zahvaljujući naknadnoj insajderskoj otvorenosti ovog časnog Šveđanina  pred kolegama na Oksfordu u žalbenom postupku presuda generalu Mladiću sigurno pasti, o tome, opet, bolje da ne govorimo. Nilson nije bio sudija u predmetu i njegova zapažanja o procesu odlučivanja sudskog veća mogu biti zanimljiva, ali su za žalbeni postupak po prirodi njegovog položaja potpuno irelevantna. Žalbeno veće se u svakom slučaju, barem formalno, bavi ocenjivanjem pravne utemeljenosti zaključaka pretresnog veća javno iznetih presudi, a ne nečijim tvrdnjama o tome kako je proces pisanja presude tekao iza zatvorenih vrata.

alfons-ori-s

Sudija Alfons Ori

Sve napred izneto moglo se pratiti sasvim nedano, 16. novembra 2017, kada je sam Nilson, u okviru panel-diskusije „ICTY Legacy Lectures conclude with the Story of Chambers“ [2] koju je organizovao Tribunal i gde je bio voditelj, vrlo jasno podvukao da je način kako sudska veća donose odluke poverljivo pitanje o čemu se pojedinosti ne smeju iznositi u javnost. [3] Tom prilikom, Nilson je konkretno rekao i to da je poverljiva priroda načina kako članovi sudskih veća donose svoje odluke ujedno i razlog zašto osoblje Tribunala o tome javno vrlo malo govori. [4] Čitaoce koji razumeju engleski ohrabrujemo da odgledaju video zapis panel-diskusije zato što smo sigurni da će posle toga naći razlog više da se ponovo slože sa ocenom prof. Koste Čavoškog da „Haški tribunal predstavlja hipokriziju dovedenu do savršenstva.“

Kako je srpska štampa prenela Nilsonovo izlaganje? Verzija banjalukog „Glasa Srpske“ je reprezentativna:

„Ori je bio predsedavajući sudskog veća koje je u prvostepenom postupku osudilo komandanta Vojske RS generala Ratka Mladića na doživotni zatvor. General Mladić je proglašen krivim i za genocid u Srebrenici iako Orijev pomoćnik javno priznaje da sud nije imao za to nikakvih dokaza. 

„‘Trebalo je dokazati da su se neke stvari desile, da su ljudi bili posvećeni tome da učine to delo. Prvo pitanje kojim smo se bavili bilo  je – ko je naredio ubistva u Srebrenici. U tom svetlu bila je interesantna i procena vremena, odnosno noći kada su vođeni razgovori vojnog rukovodstva. Nije bilo sastanka na kojem je dogovoreno izvršenje tog dela. Opet ponavljam, nije bilo pisane odluke, nije bilo vojnih sastanaka ili bilo čega sličnog. Nekako smo morali sve saznati iz promene stava i ponašanja svih onih koji su bili uključeni’, rekao je Nilson.

„Dodao je da su se sudije bavile klasifikacijom – šta je bilo rečeno u određeni dan, o čemu je razgovarano uveče i o čemu je razgovarano dan kasnije. Naročito je, kaže, bilo važno i prisustvo nekih svedoka insajdera koji su kasnije svedočili.

„Zbog svega ovoga je bilo moguće odrediti, manje-više, ne baš tačan sat, već koja je to noć mogla biti kada je donesena odluka o napadu ili zarobljavanju. Ali, trebalo je da budemo sigurni da je sve vođstvo bilo prisutno tu noć. Ne mislim da postoje otkrića da je vođstvo učestvovalo u donošenju te odluke na osnovu koje bi bili optuženi za naređenje izvršenja dela”, rekao je Nilson.“ [5] 

Sa stanovišta iskusnog posmatrača koji sistematski prati način rada Haškog tribunala i upoznat je sa srebreničkom problematikom, u funkciji teze kojoj bi gore navedeno trebalo da posluži, ovo su puke koještarije.

Nilson je, naravno, apsolutno u pravu kada kaže da „nije bilo sastanka na kojem je dogovoreno izvršenje tog dela (genocida – n. prim.) . . . nije bilo pisane odluke, nije bilo vojnih sastanaka ili bilo čega sličnog.“ Ta činjenica je jasna svakome ko je pročitao presudu Orićevog veća generalu Mladiću, i Nilsonova „otkrovenja“ uopšte nisu bila potrebna da bi se to razjasnilo. Mladićevo veće u svojoj presudi uopšte i ne tvrdi da je bilo drukčije od onoga što je Nilson pred britanskom publikom naveo. Samim tim, Nilson nije ni u kakvoj opasnosti da će izgubiti radno mesto ili apanažu.

Šta više, suštinski sve to što je Nilson rekao takođe piše i u svim ostalim srebreničkim presudama, pre Mladićeve, počevši od presude generalu Krstiću. Tamo, da se potsetimo, veće znakovito izjavljuje da „postojanje plana ili politike ne predstavlja sastavni deo krivičnog dela genocida u pravnom smislu.“ [6] Prema tome, dokazi za koje je Nilson tačno rekao da ne postoje, ne samo da stvarno ne postoje u Mladićevom predmetu već se — po jurisprudenciji Haškog tribunala — smatraju nepotrebnim da bi se utvrdila nečija krivica za izvršenje krivičnog dela genocida u Srebrenici. Naravno, stav Krstićevog veća (od kojeg se ni jedno potonje srebreničko veće nije distanciralo) da dokaz o postojanju genocidnog plana ili politike nije neophodan, sporan je u najvećoj meri. Ali to je sada deo prakse Tribunala, što to znači da priznati nedostatak takvih dokaza neće uticati na razmatranja Mladićevog žalbenog veća niti će odbrana u svom podnesku čak i najbrilijantnijim argumentima uspeti da žalbeno veće privoli da na tu činjenicu obrati pažnju ili je uvaži. Dakle, već na početku je jasno da su Nilsonove izjave znatno manje dramatične nego što su brzopleto u medijima bile predstavljene.

Nilsonovo priznanje da Mladićevo veće nije raspolagalo jasnim dokazima o začeću plana za pogubljenje zarobljenika, pored toga što je tačno, takođe ne predstavlja ništa novo u širem preseku srebreničkih presuda po ovom pitanju. A u svetlu jurisprudencije Tribunala, kojom će se žalbeno veće isključivo rukovoditi, to će najmanje predstavljati prepreku za potvrđivanje generalove krivice u drugostepenom postupku.

Naime, mada Krstićevo prvostepeno veće začetak genocidnog plana locira na sastanku srpskog vojnog i političkog rukovodstva u hotelu „Fontana“ u Bratuncu tokom prepodnevnih časova 12. jula 1995, i ono priznaje da ni za to nema čvrstih dokaza. [7] (Za način kako Krstićevo žalbeno veće nonšalantno odbija prigovore odbrane po ovom pitanju, dakle uglavnom iste vrste koje bi Mladićeva odbrana mogla da navede u svom žalbenom podnesku, videti par. 84, 85 i 91 Krstićeve drugostepene presude.) Da bi se modus operandi Haškog tribunala bolje sagledao, vredi opet pročitati par. 573 Krstićeve prvostepene presude koja predstavlja školski primer kako veće donosi unapred pripremljeni zaključak, bez obzira na to da li je potkrepljen dokazima ili ne:

„Pretresno veće nije u mogućnosti da utvrdi tačan datum kada je bila doneta odluka da se vojno sposobni muškarci pobiju. Usled toga ono ne može da tvrdi da su ubistva koja su se dogodila u Potočarima 12. i 13. jula 1995. bila sastavni deo plana da se ubiju svi muškarci vojničkog uzrasta. Uprkos tome, pretresno veće je ubeđeno da su masovna streljanja i druga ubistva, počinjena od 13. jula pa nadalje, bili sastavni deo takvog plana.“

Bilo bi suvišno pitanje, kako u jednoj ozbiljnoj sudskoj presudi, bar što se tiče njenih najvažnijih delova, „ubeđenje“ može da zameni dokaze? Međutim, mutatis mutandis ovo se odnosi u podjednakoj meri i na analogni segment Mladićevog predmeta. Sve predpostavke za potvrđivanje krivice kod Mladića po istom  obrascu i dalje postoje, bez obzira na priznato nepostojanje relevantne dokazne građe. Onaj kome ovo nije jasno nema ni najelementarnijeg pojma o načinu rada i mentalitetu Haškog tribunala.

U svojoj revnosti da javnosti prenesu verziju događaja koja im se prisnila, srpski mediji su prevideli značajnu činjenicu da navodni haški „disident“ Nilson nigde ne dovodi u pitanje ni profesionalni integritet sudskog veća u čijem radu je kao pomoćno osoblje učestvovao, niti osporava utemeljenost presude izrečene generalu Mladiću, sa svim implikacijama koje proizilaze iz tog akta. Doslovce on je rekao da je „zbog svega ovoga bilo moguće odrediti, manje-više, ne baš tačan sat, već koja je to noć mogla biti kada je donesena odluka o napadu ili zarobljavanju.“ Dakle Jonas i dalje stoji na stanovištu da je sve što je potrebno „utvrđeno,“ samo na drugi način. [8] Kao što smo videli iz predmeta Krstić, da je postojanje plana moguće utvrditi, to bi bilo korisno ali nije neophodno. Tako je isto i kod Mladića, gde je tačno vreme (a kod Krstića i datum) kada je bila doneta odluka da se izvrši genocid neutvrdivo, ali ni to nije neophodno, jer puko „ubeđenje“ veća, kako kod Krstića tako i kod Mladića, dovoljno je da se zapuše sve rupe u dokaznoj građi.  

Prema tome, ni po ovom pitanju u svom predavanju Jonas Nilson nije izneo ništa do sada nepoznato, niti njegova sa srpske strane loše shvaćena zapažanja na Oksfordu za Tribunal predstavljaju potres najmanje vrste.

Podrazumeva se da će vrlo kompetentna odbrana generala Mladića odlučiti kako će tretirati Nilsonove izjave, koje ipak nisu sasvim lišene značaja, mada više propagandnog i političkog nego pravnog. Odbrana je svakako pravilno postupila kada se u nedavnoj konferenciji za štampu između ostalog i na ovo pitanje osvrnula. Međutim, srpska javnost je već bezbroj puta bila dovođena u zabludu i kljukana lažnim nadama. Ne smemo dozvoliti da se to još jedanput ponovi.

Ne, Jonas Nilson nije primer časnog pravnika kome se, makar sa zakašnjenjem, „probudila savest“ kao što zamišljaju srpski romantičari. On je hladni haški birokrata, karijerista do srži kome ni na kraj pameti nikada ne bi palo da nesmotrenim izjavama ugrožava temelje svoje materijalne egzistencije. Sve što je rekao na svom predavanju je nesumnjivo tačno, ali pored toga što su pre njega to isto rekli i napisali mnogo značajniji faktori koji su mu hijerarhijski nadređeni, činjenica je takođe da se on ni po čemu nije solidarisao sa generalom Mladićem samo zato što je osuđen bez dokaza niti je osporio legitimnost procesa kojim je to učinjeno.

Ako su ga neki Srbi, iz kulturoloških ili nekih drugih razloga, pogrešno razumeli, to je njihov problem.

 

Napomene: 

[1] https://www.law.ox.ac.uk/events/mladic-case-icty-insiders-perspective

[2]  https://www.youtube.com/watch?v=axGcE6xWg5g&feature=youtu.be

[3] Ibid. Преслушати део излагања Јонаса Нилсона од 24 до 25 минута.

[4] http://www.icty.org/en/press/icty-legacy-lectures-conclude-with-the-story-of-chambers

[5] Глас Српске (Бања Лука), 3. фебруар 2018, https://www.republikasrpska.net/2018/02/03/nilsen-vojni-vrh-srpske-nije-dogovarao-izvrsenje-krivicnog-djela-u-srebrenici/

[6] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 225.

[7] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 126 – 134.

[8] Taj nekonvencionalni način „utvrđivanja činjenica“ je teorija mozaika, još jedna pravna improvizacija Haškog tribunala koja mu omogućava donošenje kakvih god nedokazanih zaključaka. Za pozadinu ove tribunalske doktrine, videti S. Karganović, „Status srebreničkog pitanja: politički i pravni aspekti,“ Fond strateške kulture: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/ponovo-u-susret-godisnjici-status-srebrenickog-pitanja-politicki-i-pravni-aspekti/

 

ANALITIČKI FORUM

www.anfor.org 

PUBLISHED 10/02/2018 · UPDATED 09/02/2018

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...