Muke po Šulcu

Uz svega 362 glasa “za”, naspram kao stena tvrde formacije onih 279 drugih delegata SPD, koji su tvrdokorno ostali “protiv”, šef nemačkih socijal-demokrata Martin Šulc, provukao se u nedelju kroz iglene uši – ali ipak, dobio je od duboko podeljene partije dozvolu da sa Angelom Merkel i desnim centrom njenih demohrišćana i hrišćanskih socijalista, otvori pregovore o još jednom tzv. velikom međupartijskom savezu.

Ogroman deo socijal-demokrata ne želi više takav savez. Onih 279 glasova u Bonu “protiv” vrlo upečatljivo ukazuje kolikih je razmera taj otpor – makar da je Šlucova prolaznica za dalje na konvenciji i dobila štambilj.

Bonn, 21.01.2018 - lider Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) Martin Šulc na konvenciji SPD u Bonu: Martin Šulc (Martin Schulz)

Uskršnja vlada i uslovi

Pregovori sa Angelom Merkel o uslovima za zajedničku vladu počinju već naredne nedelje, obeleženi ambicijom kancelara da se okončaju najkasnije 12. februara. U tom slučaju, lider koji teoretski ima priliku i za uzastopno četvrti kancelarski mandat i u tom smislu i nemački rekord, predstavila bi Nemačkoj (Bundestagu) njenu novu vladu negde o Uskrsu. Dobrih pola godine, ako ne i duže, posle izbora za Bundestag 24. septembra, završenih “razbijenim” fondom glasova, bez uslova da se vlada Nemačke sastavi odmah!

Delikatnost okolnosti je u tome što “bonsko ovlašćenje” stranke Šulcu, da pregovore počne, uopšte ne podrazumeva da će SPD obavezno i prihvatiti ono do čega on u tim pregovorima dođe. Čak i u slučaju da sam Šulc pregovore smatra uspelim.

Šulcov, u Bonu dobijen pregovaračni mandate, ima preduslov – preduslov je da se rezultat pregovaranja dostavi, kada se jedanput do njega dođe, članovima partije. Poštom, kako će članstvo onda i da vrati centrali svoje mišljenje.

A da li jeste ili nije prihvaćeno to što je Šulc dogovorio, znaće se tek kada se pročitaju odgovori svih 440 hiljada članova partije!

Moguć svaki obrt

Postoji neka logika i ta logika upućuje da će sve biti taman, jer postoji 28 stranica dokumenta Šulc-Merkel sondiranog “rezona” da se sarađuje. Ipak, mogu se samo zamisliti posledice u slučaju da neki politički đavo “izgubi smisao za šalu”. I te posledice su, od makar teoretske mogućnosti, da Martin Šulc odstupi s mesta lidera partije, suočen s debaklom masovnog nepoverenja u to za šta se zalaže – do okolnosti u kojima bi Angela Merkel u rukama imala pakt sa Šulcom, a opet ne i vladu, jer potpisnik pakta napušta partijsku dužnost.

CDU (uz CSU Bavarske) je politički stub-oslonac posleratne Nemačke. Tako je još od vremena Konrada Adenauera, pa “kancelara, nemačkog ujedinitelja” Helmuta Kola, strpljivog pregovarača Nemaca s Gorbačovom, zaključno sa Angelom Merkel, Kolovom “najboljom učenicom” - ne propuštaju da ponove politolozi.

I, razume se, CDU je u tom svojstvu sve vreme s kormilom u rukama. Jer, važilo je do juče, vladin kurs stabilnosti, bez eksperimenata s frakcijama levo ili desno od centra, odgovarao je onome što od jedne vlade Nemačke očekuju njeni građani Nemci.

Berlin,21.01.2018 - nemačka kancelarka i predsednica nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Angela Merkel na konferenciji za novinare u Berlinu

Prvi put moli za tango

Najmasovnije podržana, CDU nije imala problem da za svoje koalicije u Berlinu i bira saveznike i diktira im uslove političke saradnje. Tako je bilo i sa SPD. Poslednja decenija obeležena je koalicijom CDU (CSU) i SPD, u ime zajedničkih programskih ciljeva u vezi s Nemačkom i Evropom, kojima su privržene obe partije.

Ali istinski šok je usledio posle izbora za Bundestag 24. septembra, jer prvi put su nedovoljno mesta u parlamentu dobili i CDU i SPD.

Iz pozicije onog koji bira koalicije, CDU se iznenada obrela u položaju nekog koji “moli za tango” – priželjkuje partnera za jednu prihvatljivu saradnju.

SPD se, takođe našla i u šoku i iznutra procepanom. Značajn deo članstva ubeđen je da je partija izgubila izbore zato što je izgubila tradicionalni politički profil. Navodno, odviše je “merkelizovana”.

I, dabome, prebegli su joj birači, otišli su iznenada ojačalim malim partijama, neki Levici drugi Alternativi za Nemačku (AfD). U svakom slučaju, ojačalo je raspoloženje partijaca – protiv još jedne “velike koalicije”.

Najpre ne, onda da

Ponet takvim raspoloženjem, Martin Šulc je u prvoj reakciji u tom smislu i istupio – protiv još jedne Merkel-koalicije. Bolje je da pokuša i ojača stranku, afirmišući SPD kao glavnu opozicionu. Da oduzme mikrofon koji će, u slučaju koalicije CDU-SPD biti u rukama desničarske AfD.

Sociolozi i novinski posmatrači, slažu se u mišljenju da je tradicionalna vlast dve nemačke partije time “kažnjena od naroda”.

Disidenti iz tabora njene dosadašnje podrške prebegli su i svoje glasove poklonili malim partijama – desničarskoj treće plasiranoj Alternativi za Nemačku ( 13% ), liberalnim slobodnim demokratima ( 11,3 % ), Zelenima ( 9,4% ) i Levici ( 9,7 % ).

Forum istih dijagnostičara složan je i u daljem zaključku – da je razdražujuća pojedinost prethodne politike, odluka Angele Markel da široko otvori kapije Nemačke pred kolonama migranata sa Bliskog istoka.

Politički brak kao pravilo

Od 1949. do 2005, nemačke vlade su sve vreme koalicione, demohrišćanske ili socijal-demokratske, zavisno od toga koja bi od te dve prevagnula na izborima, sastavljene u partnerstvu s obično trećim u izbornom plasmanu liberalnim demokratima (FDP), desno od centra.

Liberalnima su tu poziciju mlađeg u vladi uspevali kasnije da “preotmu” Zeleni.

Nemačko principijelno stanovište kaže – za velikom koalicijom se poseže kada je pred zemljom nešto vanredno. Dve najveće partije bile su se ujedinile u jedan tim samo u periodu 1966.-1969, kada je trebalo prevladati ekonomsku recesiju i održati pod strogom kontrolom budžet.

Koalicija SPD i Zelenih 2005. “zasekla” je u socijalne povlastice Nemaca, ali nezadovoljstvo birača levo od centra tom restrikcijom, učinilo je da se na sceni uskoro pojavila i Partija levih, a ove jeseni i ona je ušla u Bundestag.

Pojavom Levih, a kasnije i AfD, oslabljen je politički centar.

Posledica je to što sada ni jedna od dve vodeće partije, bilo CDU bilo SPD, nemaju dovoljno poslanika da bi mogle sklopiti savez sa samo jednom od manjih stranaka već su i time upućene – ili na “veliku koaliciju” ili na savez sa još dve manje partije, što je posle izbora 2017. bez uspeha pokušala Angela Merkel.

Vole harmoniju, ali

Okolnost da bi koalicija CDU ( CSU ) i SPD, ukoliko se do toga dođe, bila već uzastopno treća, upućuje da je princip nadigran praksom.

Od dvanaest godina na vlasti, partija Angele Merkel je samo prvi mandat provela vladajući uz oslonac na FDP. Tokom drugog i trećeg, partner joj je bila druga po snazi, levo orijentisana SPD.

Preteže uverenje da Nemcima to nije smetalo jer i sami “preferiraju” harmoniju, navode pojedini politolozi. Koaliciona jaka potpora pomogla je Angeli Merkel da proširi pravo na dvojno državljanstvo, da Nemačku usmeri na odricanje od nuklearnih elektrana, uvede najnižu zaradu, dopusti slučajeve penzionisanja sa 63 godine i učini kažnjivim govor mržnje. Sve dotle, brod je plovio stabilno. Ispitivanja javnog mišljenja ukazivala su na solidnu političku podršku birača kancelaru. Stvari su se međutim promenile, “kada ona, u vezi s krizom izbeglica nije mogla da kaže kako će Nemačka to da reši”, naveo je politolog Gero Nojgebauer, citiran od Dojče vele.

Šulc pod pritiskom

Savezi dve najveće partije štete “kulturi konstruktivnog političkog neslaganja i debate, te time ohrabruju ekstremističke političke grupe”.

“Velika koalicija ograničava ono ponudi-uzmi između vlade i opozicije, što je jedna od glavnih karakteristika liberalne demokratije”, citirao je DW mišljenja pojedinih stručnjaka.

Zašto je Šulc promenio stav i odrekao se prestižne uloge opozicije u Bundestagu? Podvrgnut je pritisku relevantnih unutrašnjih a i evropskih faktora. Uverili su ga da to ne bi bilo u interesu Nemačke – izložiti CDU kao metu i ostaviti je ucenjivanju malih a politički ekstremnijih partnera u Bundestagu.

Emanuel Makron je na njega apelovao. On mu je pak ukazivao da je trenutak ne da bi se mislilo na partiju nego da se pokaže državništvo.

Važne evropske reforme su na dnevnom redu, dalje “podržaljivanje” EU centralizacijom finansijske politike i sl. Nemačka i Francuska su lokomotiva tog procesa, a kako da lokomotiva krene bez nemačkog točka... i sl.

Utisak sa strane je da je Šulc preduzeo šta je mogao. Sada predstoji da se vidi hoće li za šefom partije slediti i SPD? Njena uticajna omladina, JUSOS listom je na primer protiv još jedne GRO-KO (velike koalicije).