Gluvi pregovori o Donbasu

Petar Popović

Ukrajina ozakonila tvrdnju da je istok zemlje žrtva “agresije”, a “agresorom”, zakonski je obeležila Rusiju, uz nesumnjiv mig iz Vašingtona. Da li je time otsviran kraj mirovnom procesu iz Minska?
(foto, sednica ukrajinskog parlamenta povodom usvajanja zakona o "reintegraciji Donbasa")

Rada Ukrajine (parlament) donela je u četvrtak zakon “o reintegraciji Donbasa”, s dve bitne pojedinosti na osnovu kojih se sada može rasuđivati o izgledima da se problem stvoren ratom u Ukrajini u budućnosti reši politički. Prvi od ta dva ključna činioca je izjava da je Donbas “okupiran”, što je na ovaj način utvrđeno i “paragrafom”. Drugi je izjava, da je “okupacija” regiona posledica “agresije” na Ukrajinu, a “agresor” je Rusija.

Vest o usvajanju ovog prekretno važnog zakona o ukrajinskoj “reintegraciji” objavio je ruski Komersant, kazavši u tekstu oslonjenom na ukrajinsku agenciju UNIAN, da sada predstoji da propis još potpiše Pjetro Parošenko, šef države.

Nema razloga ne očekivati da će predsednik Ukrajine to učiniti.

Međutim, postoji i nešto treće, što u prikazu izuzetno važne ukrajinske zakonodavne inicijative navodi Komersant, a tiče se mirovnog procesa, pokrenutog svojevremeno Sporazumom u Minsku ( 2015. ) – pošto su tokom meseci i meseci ratovanja iniciranog američki pomognutim državnim udarom u Kijevu, u jednom trenutku bile iscrpljene sve moći ukrajinske armije da secesiju suzbije silom oružja, a i moći secesionista, u tzv. republikama Donjeck i Luganjsk, da ratnim dobicima prošire teritoriju nad kojom su uspostavili kontrolu.

Tzv. proces iz Minska, izrazio je tada shvatanje da jedan i dalje produženi rat, iz tih razloga, ne obećava Ukrajini političko rešenje. Rat podrazumeva produžene patnje stanovništva, stradanje i pogibiju. Rat će, kao u grotlo, uvlačiti u sukob faktore sa strane. Potrebno je okočati ga i potražiti ustavno ustrojstvo, da ono izrazi novostvoreno političko stanje zemlje.

ukr-minsk-pregovori-

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, ruski predsednik Vladimir Putin, nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Francois Hollande i ukrajinski predsednik Petro Porošenko, tokom mirovnih pregovora u Minsku, 11. februara 2015. 

S Nemačkom i Francuskom

Bilo je neophodno da tu osnovnu činjenicu rata bez favorita za pobedu shvate pre svega sile političke babice Vašingtona pri prevratu u Ukrajini febrauara 2014, Nemačka i Francuska.

SAD su na drugoj strani okeana, na udobnoj distanci, dok rat Evropi obećava neprilike, u srcu je kontinenta.

Oni isti sekundanti Dzona Bajdena i Viktorije Nuland, potpredsednika i glavne zadužene predsednika Baraka Obame za Evropu i Evroaziju koja ih je na kraju krajeva i omalovažavala ( “Agresija SAD rukama Ukrajinaca”, Balkanamagazin ), kancelar gospođa Angela Merkel i predsednik Fransoa Oland, složili su se sada s tezom Rusije – da strane u unutar-ukrajinskom sukobu nisu u stanju da premoć osiguraju oružjem. A da se kriza, ukoliko se prepusti inerciji, može produbiti i eventualno zahvatiti i prostor van Ukrajine.

Merkel i Oland izvršili su pritisak da Janukovičev naslednik na vlasti u Kijevu Pjetro Parošenko, tu činjenicu prizna i u ime Ukrajine, i da umesto da Kijev i dalje vodi rat, prihvatiti pregovore i pođe u potragu za izlazom kroz unutar-ukrajinski mir.

Kijevu je ponuđeno mesto u forumu Evrope za pregovore ( Nemačka, Ukrajina, Francuska, Rusija ) i započet je proces čiji je simbol postao Minsk – prestonica, sedište ključnih pregovora. Uz mnogo napora Minsk proces pokrenut je napred.

Dramatičnost zakonodavnog “učinka” Kijeva povodom Donbasa je sada i u tome. U aktu “o reinteraciji” nigde se više ne pominje tzv. Sporazum iz Minska. “A takođe, ni sam mehanizam vraćanja teritorije Donbasa pod kontrolu Kijeva”, preneo je list Komersant.

Tako, posredstvom prve, druge i treće odlike zakona Rade “o reintegraciji Donbasa” – utvrđivanjem da je ruski govoreći deo Ukrajine žrtva “agresije”, dalje, da je “agresor” jedna sila spolja, Rusija, i izostavljanjem da se kaže da u orbiti rešavanja postoji i proces Minsk, Kijev je ozvaničio alternativu dosadašnjim političkim naporima.

ukr-donjeck-rusevine

Oklopno vozilo i zgrada, oštećena tokom borbi između oružanih snaga samoproglašene Donjecke narodne republike i ukrajinskih oružanih snaga, u Vuhlehirsku, Donecki region 

Proces Minsk

“Minsk” je sedam tačka jednog teško dosegnutog sporazuma ( Angela Merkel, Vladimir Putin, Pjetro Parošenko, Fransoa Oland ), stegnutih u paket međusobnih uslovljenosti. Znači, precizno naznačenim nadležnostima i redosledom pojedinačnog ispunjavanja.

Sve klauzule sporazuma prihvaćene su od svih strana učesnica, a redosled kojim je trebalo da se ostvaruju već 2015. sledeći je:

1. Obustava vatre koja će početi u ponoć između 14. i 15. februara;

2. Povlačenje teškog naoružanja u toku dve nedelje, počev od 17. februara;

3. Amnestija za zarobljene tokom borbi;

4. Povlačenje iz Ukrajine svih inostranih milicija i razoružanje ilegalnih grupa;

5. Ukidanje restrikcija u zonama koje kontrolišu pobunjenici;

6. Decentralizacija za regione pod kontrolom pobunjenika do kraja 2015. i

7. Uspostavljanje do kraja 2015. ukrajinske kontrole na granici prema Rusiji ( “Mir daleko, u rukama papir iz Minska”, Balkanmagazin ). Dolazak Berlina za sto pregovora u Minsku ( potrajali su petnaest sati ) usledio je posle “šatl-letova” nemačke diplomatije na drugu stranu Atlantika, u Vašington, gde je gospođa kancelar moralo da za nemačko-francuski mirovni pokušaj uz učešće Rusa moralo da izbori saglasnost Amerike.

SAD su već tada bile za “rešenje” Donbasa ratnom kampanjom Kijeva protiv federalista. Okolnost da Obama ipak nije izrazitije omalovažio mirovni pokušaj Evropljana, bilo je to što su oružane snage Kijeva u tom trenutku trpile poraze ne nudeći pretpostavke za “američko rešenje”.

Ostvarivanje prve polovine “paketa Minsk” nije proizvelo problem. Međutim, stvarna privrženost Zapada sporazumu pod kojim je nemačko-francuski potpis ispoljila se kada se zapelo kod tačaka 6. i 7. Kijev je odbio da promeni ustav i decentralizuje vlast. Međutim, zahtevao je da najpre regioni vrate armiji Ukrajine kontrolu granice prema Rusiji. Groteska evropskog doprinosa Minsku izražena je zahtevima Berlina Moskvi da Rusija izvrši pritisak na štićenike u Donbasu – da udovolje zahtevima Kijeva.

minsk1-voker-surkov-

Ruski i američki pregovarači Surkov i Voker (desno)

Šah partija Voker-Surkov

Bez obzira što “Minsk” zaobilazi, Kijev nije faktor koji sam može taj proces anulirati. Proces je evropski potpisan i dalje. Diplomatski format E4 ( Berlin, Pariz, Moskva, Kijev ), glavni nadležni, nigde nije “precrtan”. Pominje ga čak i Vašington. Bez obzira što su SAD, posle dolaska u Belu kuću Donalda Trampa, dale na znanje da je od sada na dalje Ukrajina ipak “predmet” rusko-američkog ( a ne evropskog ) direktnog pregovaranja.

Pominje se, štaviše, i privrženost Amerike tome da se “proces iz Minska” izvede do kraja. Ali neće se pogrešiti ako se kaže da je sve to ipak odjek verbalnih ljuštura, a u stvarnosti, “minske poruke” lišene su sadržaja.

Koncem leta, Moskva i Vašington, novi-stari ključni spoljni pokrovitelji strana u sukobu, aktivirali su liniju sopstvenih direktnih pregovora, govoreći da žele da pronađu čvršće, eventualno međusobno usaglašno političko tle “za Minsk”.

Državni sekretar SAD Reks Tilerson odredio je za tu misiju Kurta Vokera, bivšeg ambasadora Amerike pri NATO paktu, dokazano ideološki anti-ruski opredeljenog diplomatu. Za pregovarača Rusije, Kremlj je imenovao jednako tvrd orah – pomoćnika predsednika RF Vladislava Surkova ( Čečenca po ocu rođenog od Ruskinje ), nadležnog za odnose sa Abhazijom i Južnom Osetijom, posle njihovog otcepljenja tokom rata Gruzije i Rusije ( 2008. ).

Razgovori Vokera i Surkova započeti su iza dobro zatvorenih vrata 21. avgusta u Minsku. Simbolično, s obzirom da su obe strane rekle da im je cilj da se u Ukrajini primene sporazumi iz Minska.

Ni jedna od strana nije međutim saopštila ni jednu, bilo koju pojedinost razgovora – ali, u prvi mah, obećavajuće je delovala okolnost da su se pregovarači saglasili da se sretnu još jedanput, sada “na neutralnom terenu” u Beogradu.

Taj drugi sastanak Voker-Surkov održan je 7. oktobra, a onda, odmah zatim i još jedan 13. novembra, treći, takođe u Beogradu. Zajedničko saopštenje za javnost nešto je iznelo na svetlo, ali ne mnogo – izjavu da dve strane “imaju različite koncepte kako postići mir” i izjave da su se strane “složile da razmisle o diskusijama... i daljim putevima da se tom izazovu ( potrage za mirom ) odgovori”.

Mnogo više nego saopštenje otkrila su Vokerova potonja istupanja u Kijevu. Predstavnik Vašingtona je taj koji je rekao da na istoku nema nikakvih regiona koji traže prava – u Donbasu je na tapetu “agresija” Rusije, i po sredi je zahtev Ukrajine “agresoru” da se povuče i omogući da armija Kijeva zaposedne granicu prema Rusiji. U tom smislu, Vašington je i pred odlukom o daljem naoružavanju Ukrajine. Događaji koji se nagoveštavaju nadmašiće značaj ovog jednog, od očigledno prvih novih koraka Kijeva.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...