Putin traži četvrti mandat

Sedamnaest godina pošto je u svojstvu šefa države kročio u Kremlj, i sa samo jednom pauzom u kontinuitetu mandata, u korist današnjeg premijera Dmitrija Medvedeva (2008-2012.), šef Rusije predsednik Vladimir Putin odlučio je da od Rusa zatraži još jedan rok na visoko odgovornom mestu, sa stanovišta Rusije, a i sveta u kojem je ona jedna od dve jedine ali međusobno suprotstavljene nuklearne super-sile.

Odnosi Moskve i Vašingtona su u krizi bez presedana posle okončanja Hladnog rata.

Vest o nameri kandidovanja, saopštena pred radnicima fabrike automobila u Njižnjem Novgorodu u sredu, zatiče Zapad u do sada najoštrijoj anti-putinskoj kampanji ikada pokrenutoj. Takođe, i u grozničavom nastojanju centara iz kojih se obnavlja nekadašnja politika neprijateljstva i mržnje prema komunističkom Sovjetskom Savezu, da se unutar ruskih snaga neodobravanja ruskog spoljno-političkog kursa, pronađe protiv-kandidatska alternativa Putinu.

Trenutno, najčešće pominjano ime jednog takvog zapadno podržanog kandidata bilo bi ime Alekseja Navaljnog, blog-aktiviste koji je pre četiri godine uspeo da izvede nekoliko hiljada demonstranata na ulice Moskve.

Putin, juče u Njižnjem Novgorodu

Zategnuti odnosi sa Vašingtonom

Okolnosti koje prate ovaj trenutak složene su.

Posle američki organizovanog puča u Ukrajini, onda time proizvedenog rata u Donbasu, još nerešenog pitanja autonomnosti ruski nastanjenih zona Luganjska i Donjecka i samoopredeljenja Krima u korist Rusije kojoj je ranije pripadao, NATO pakt se poziciono pomerio dalje na istok i trupe američki predvođene alijanse su sada uz rusku granicu.

Evropa, ne sva i odreda, nastrojena anti-ruski, pritiskom iz Vašingtona je naterana da se prikloni dirigentu preko okeana.

Upravljanje državom u uslovima tako započete vojne i političke kampanje povećalo je ugled šefa Rusije u biralištu koje procentom odobravanja bez presedana podržava ideju da na glavnom vladajućem mestu zemlje ostane i dalje Putin.    

Najduže od vremena Staljina

Ruski predsednički izbori slede marta 2018, a posle relativno skorih zakonskih promena, predsednički mandat produžen je od četiri na šest godina. Ukoliko fond dobijenih glasova potvrdi rezultate ispitivanja mišljenja, Putin koji je navršio 65 godina, mogao bi ostati na vlasti do svoje 71. godine života.., i bio bi najduže vladajući šef države posle sovjetskog vođe Staljina.

U Novgorodu, šef Rusije je prisustvovao proslavi 85 godina od osnivanja fabričkog zavoda. Izjava o kandidaturi data je u odgovoru na direktno pitanje jednog od radnika, uz primedbu šefa Rusije da “nema boljeg mesta i boljeg povoda da se to objavi”, navela je Kremlju bliska Rasijskaja gazeta.

“Hvala vam za podšku, ja ću podneti kandidaturu na mesto predsednika Ruske Federacije”, citiran je Putin.

Predsednikova druga važna izjava ticala se učešća Rusije “na olimpijadi u Koreji”, koju ona neće bojkotovati, uprkos odluci da joj se, kao državi, suspenduje pristup igrama.

“Uz vaše aktivno učešće, uz učešće ljudi kao vi, mi ćemo rešiti bilo koje, čak i najteže zadatke koji predstoje. Rusija će samo napredovati, i to se ni od koga ne može sprečiti”, citiran je Vladimir Putin.

Anonimac u Kremlju

Karijera Vladimira Vladimiroviča, sina lenjingradskog (petrogradskog) radnika koji je školovanje obeležio diplomom pravnog fakulteta u gradu u kojem se i rodio, započeta je zaposlenjem u resoru sovjetske državne bezbednosti (KGB), 1975. Iz kancelarije u zemlji, Putin je s tog mesta prešao u kancelariju obaveštajca pri sovjetskom diplomatskom predstavništvu u Istočnoj Nemačkoj, u Drezdenu, početkom osamdesetih.

Posle okončanja Hladnog rata, sadašnji predsednik Rusije vraćen je u domovinu, gde je turbulentne “jeljcinske godine” proveo u Sankt Peterburgu, radeći u gradskoj upravi gradonačelnika Anatolija Sobčaka – oca Ksenije Sobčak koja će se na izborima u proleće pojaviti takođe kao predsednički kandidat.

Od Sobčaka, put kojim po svoj prilici nije upravljao samo on, dovodi Vladimira Putina u Kremlj, na mesto u administraciji šefa države – gde je čovek koji je obučavan za rad u službi bezbednosti uspeo da bude u senci sve dok ga Jeljcin, već teško oboleo i manipulisan i unutar Rusije i sa Zapada, nije krajem 1999. izveo pred kamere i predstavio kao od njega imenovanog premijera, ustavom ovlašćenog da zamenjuje šefa države.

Okolnosti koje su nepoznate

Teško oboleli Jeljcin povukao se, a krajnje nepoznati premijer ostao je za kormilom Rusije – uz šok i SAD i Evrope, jer niko nije raspoznavao usmerenje i državnički kapacitet tog čoveka.

Pojava V.V. Putina u Kremlju došla je u poslednji čas, kada su SAD već bile na putu da rusko nuklearno oružje stave pod kontrolu Pentagona. Jeljcinska vlast već je bila počivala na mreži američki orijentisanih “kadrova demokratije”, spremnih da profitiraju iz preokreta.

Oružane snage zemlje postojale su samo na papiru. Vojska je bila u rasulu. Visoki činovi iznajmljivali su cele jedinice kao ilegalnu radnu snagu na radilištima. Moskva je bila finansijski zarobljenik MMF i Pariskog i Londonskog kluba poverilaca, sa više od sto milijardi dolara duga.

Odluka da Jeljcin dovede Putina, na mesto koje više nije u stanju da održi, verovatno nije Jeljcinova – a ni Putinova odluka da se lati poduhvata spasavanja Rusije. Međutim, milje nepoznatih okolnosti u vezi s tom situacijom osvetliće tek istorija, nekada u budućnosti.

Predsednikova druga važna izjava ticala se učešća Rusije “na olimpijadi u Koreji” koju ona neće bojkotovati, uprkos odluci da joj se, kao državi, suspenduje pristup igrama

Mandat koji će ispuniti Evropa i Rusija

Izvesno je, međutim, da je Putin uspeo i to je taj ključni faktor u osnovi njegove unutar-ruske popularnosti. Vašington je pokušao da uz pomoć NATO preotme Gruziju i ustoliči se na Kavkazu. Odbačen je ratom na štetu Gruzije koju je u tu situaciju doveo tobožnji demokrata, politički avanturista Sakašvili. Pokušao je da doslovno, kako u poznatoj knjizi savetuje pokojni Zbignjev Bžežinski, preotme i u sastav NATO Ukrajinu, i faktički – uništio je Ukrajinu.

NATO je prišao ruskim granicama ali uz veći rizik za EU nego za Rusiju. U Siriji, Rusija je izvela u teatar i pokazala da je uspela da obnovi svoju uništenu armiju.

U Ukrajini, Vašington rizikuje mogućnost otkrivanja duboko zapretene “tajne”, da Amerika nije spremna da se ratno angažuje u Evropi, na osnovu obećanja da će braniti svoje politički najagresivnije a male saveznike. U Ukrajini, Vašington rizikuje da dezavuiše NATO. E, to je ta okolnost, koja će Evropi pomoći da politički stasa i shvati da su interesi zapada Evrope - da sarađuje s Rusijom. Mandat, ukoliko ga Vladimir Putin dobije još jednom, posvetiće se jačanju međusobnog razumevanja Rusa i Evropljana.