Nemačka u zamci malih partija

“Opsednutost Nemačke stabilnošću uglavnom je rezultat reformi okrenutih izbegavanju grešaka Vajmarske Republike”, rekao je britanskom Gardianu Entoni Gliz, istoričar na Univerzitetu Bakingam. “Uprkos proporcionalnom sistemu glasanja, prag za male partije od pet dosto (glasova), decenijama je posleratnoj Nemačkoj garantovao da će vlast bezbedno počivati u centru.”

U slučaju da se izbori za Bundestag ponove, ispitivanja biračkih raspoloženja nagoveštavaju “da i Hrišćansko-demokratska unija (Angele) Merkel i SDP mogu pasti ispod 30% podrške, dok će podrška FDP, AfD, Zelenima i Levici produžiti da raste”, citiran je Entoni Gliz.

Posle izbora 24. septembra, i slabog rezultata gospodara političke scene CDU (CSU) i SPD, koje su u uzastopno dva mandata održavale vladu Angele Merkel – Berlin je, prvi put posle 70 godina, na pragu da ostane bez tzv. velike koalicije.

Socijal-demokrati Martina Šulca imaju utisak da ih saradnja sa Angelom Merkel košta smanjenog ugleda i podrške u biračkom telu.

Sredinom oktobra, gospođa kancelar latila se traženja “rezervne” potpore za svoj četvrti mandat. Najpre je “nemački sistematično” ispitivala teren, a onda je i kročila na podlogu potencijalnog savezništva u vladi –  demohrišćana (bavarskih političkih srodnika hrišćanskih socijalista), slobodnih demokrata (FDP) i Zelenih.

Sve tri formacije imale bi 393 poslanika – solidnu većinu u Bundestagu sa 709 članova parlamenta.

Tako je bilo krenulo. Mesec dana zasedanja i pogađanja iza zatvorenih vrata obećavalo je taj uspeh. Zabrinuto lice gospođe Merkel preletela je bila senka osmeha... I onda je usledio taj šok, kada su scenom zagospodarili FDP i Kristijan Lindner. Vođa FDP okrenuo je leđa i izdao stvar zamišljenog savezništva.

Berlin, 23.11.2017 - sastanak predsednika Nemačke Frank-Valtera Štajnmajera i čelnika nemačke Socijaldemokratske partije Martina Šulca u Berlinu: Martin Šulc (Martin Schulz), Frank-Valter Štajnmajer (Frank Walter Steinmeier) u potrazi za sporazumom o novoj vladi

Ubica koalicije

“Bolje je ne vladati nego vladati rđavo!”, izjavio je Kristijan Lindner, predvodnik nemačkih Slobodnih demokrata (FDP) – ukazujući se posle onog politički napetog vikenda pre deset dana pred štampom, da kaže da FDP napušta pregovore o vladi CDU-CSU, Zelenih i njegove stranke.

To, “bolje je ne vladati..,” izloženo je od tada u vrhu partijske veb-stranice. Ali, nezavisno od nemačkih političkih naklonosti ili pak nesimpatija, u javnosti van kruga simpatizera FDP, nije prihvaćeno sa razumevanjem.

Širok je sloj onih, koji slute da je rečenica bila glogov kolac koji je Lindner pedantno šiljio i spremio unapred, vrebajući trenutak da ga zabode, i namerno, zauvek ukopa koalicioni pokušaj predvodnika CDU Angele Merkel.

Takvog mišljenja je i nemački Dojče vele, s obzirom da Lindnera u jednom od naslova naziva “ubicom koalicije”. Zamera mu što je nemačku opštu stvar podredio, čak ne ni partijskim, nego sopstvenim uskogrudim i sebičnim motivima. Ličnoj želji za političkom osvetom.

Kristijan Lindner, predvodnik nemačkih Slobodnih demokrata (FDP), saopštava u noći 19/20. novembra da napušta pregovore o novoj vladi Nemačke

Gorčina političkog poraza

Trag takve, društveno obično neodobrene inspiracije pronađen je u Lindnerovoj memoarski napisanoj ispovesti o “godinama u zasenku” (Shadow Years).

Ispovest otkriva tešku ogorčenost autora, izazvanu neuspehom FDP da 2013, posle četiri godine saveza sa CDU i poniženja da je nazivaju “pudlom” partije-gospodarice, ispuni izborni cenzus od pet odsto glasova i uđe u Bundestag.

Pinceta nemačkog DW, izvukla je iz tog sećanja i poređala javnosti na uvid svedočanstva teškog ličnog doživljaja partijskog prizora, kada su “SPD i Zeleni poskakali i počeli da kliču”, čuvši kako FDP nije u novom parlamentu.

Kada “niko nije izražavao ni žaljenje ni saučešće”. Kada FDP, “ne da je samo okusio poraz”, nego je “ismejavan, zasipan prezirom i uvredama i izvrgavan ruglu”.

Kristijan Lindner, aktivista koji je stranci pristupio sa osamnaest navršenih godina, u tom teškom trenutku, usred naprasnog kadrovskog vakuuma i krize u vrhu stranke, postaje sa 34 godine njen predvodnik, a predvodnik rešava – ti prizori, “neće ostati ono poslednje” što će narod pamtiti o njegovoj partiji.

I tačno, uspesi FDP s njim kao vođom usledili su ove jeseni. Ipak, u Lindneru ostaje i opstaje “senka tih godina”. Jer Lindner ne zaboravlja...

Nemački predsednik Štajnamjer sa vođom FDP Lindenerom

Povampirena desnica

Propast pregovora zbog Lindnera i FDP, još više je usredsredila pažnju na AfD, do juče autsajdera nemačke političke stvarnosti. Kolaps izgleda za vladu povećava potencijalne dobiti AfD. A šta je AfD?

Lišena mesta u Bundestagu, FDP je posle izbora 2013. dobila novog vođu, ali posle tih izbora i cela Nemačka je dobila jednu, u početku vrlo malo zapaženu partiju – AfD, Alternativu za Nemačku.

Niko nije znao šta objektivno predstavlja AfD. Piše se da je pojavi AfD kumovala politika Angele Merkel u “dužničkoj krizi” unutar evro-zone 2008, protiv koje je na domaćoj sceni istupio profesor ekonomije Bernt Luke, s predlogom “alternative” – izvlačenja ekonomski zdrave Nemačke iz haosa zajedništva sa Evropljanima.

Oko Lukea su se onda okupili i istomišljenici i svakojako drugog soja, nezadovoljnici stanjem oko Nemačke i u Nemačkoj. Razočarani neuspehom FDP da preskoči prag i uđe u Bundestag, pretrčali su mu i pridružili i pojedini slobodni demokrati.

Teško je u tom trenutku bilo definisati politički cilj AfD. Saglasno nemačkim politolozima i novinskim posmatračima, od AfD se u početku lako moglo čuti protiv čega sve jeste Alternativa, ali ne i raspoznati njeno programsko alternativno stanovište.

Alisa Vejdel i Aleksandar Gauland, lideri AfD u predizbornoj kampanji

Uskočili u nebranjeni prostor

DW navodi da je Angela Merkel, “šminkajući” CDU političkim “ružem” koji bi prirodno pristajao socijal-demokratima (prekid s obaveznim vojnim rokom, otpisivanje  nuklearnih elektrana...), povukla vladajuću partiju bliže centru, i time oslobodila prostor za desničarske inicijative linijom “protiv”.

Opet, na drugoj strani, socijaldemokratski partner u tzv.velikoj koaliciji (SPD), iznenađen slabim rezultatom (21,6 %) na izborima 24. septembra stekao je utisak, da mu je saveznik u vlasti “otkinuo” od biračkog tela – manevrišući “uguravanjem” njegovih prirodno socijal-demokratskih ciljeva pod kapu “Merkel-politike”.

Predvodnik SPD Martin Šulc je pod tom impresijom izjavio rešenost da u novom mandatu partiju prevede u opoziciju.

Mada, u svemu može postojati i drugi, ne baš reklamirani razlog za Šulcovu odluku – ako front opozicije u novom Bundestagu ne bude SPD, visokoprestižno mesto za govornicom u parlamentu dospeće u posed AfD. Sa 13 odsto dobijenih glasova i 92 poslanika, AfD je druga u redosledu snaga u klupama “protiv” potencijalne, ovog časa još nepostojeće nemačke vlade.

Na barikadi protiv imigracije

U odnosu na vreme, kada je u zbrci mnogočega o čemu je govorila da je “protiv”, AfD je “otskočila” i postala mnogo šire prepoznata kada je ustala protiv odluke Angele Merkel da Nemačka otvori vrata pred imigrantima. To je okonsica, kasniji “programski” segmenti, pridodavani su pojedinačnim izjavama “alternativaca” – protiv islama (a ne samo islamista), protiv ponavljanja osećaja “krivice za rat” i sl.

U svakom slučaju, u Nemačkoj, neko ko je iščekivao da čuje to što govori i za šta se zalaže AfD, sada ima kolonu kojoj će se pridružiti. Ova jesen ispala je plodonosno za partiju. Poslanici AfD su u devet od šesnaest parlamenata nemačkih saveznih država. Sedam stotina njih je u opštinskim forumima vlasti, AfD je predstavljena u EU parlamentu...

AfD je deo evropskog populističkog fronta. Partija je sada ono što je Nacionalni front u Francuskoj, Partija slobode Austrije ili britanski UKIP.

“Vidim da imamo efekat. Frau Merkel nije uspela i vreme je da ona kao kancelar ode”, komentarisao je Aleksander Gauland, ko-lider Alternative za Nemačku.

Nije kriza nego vanredna situacija

“Kriza u Berlinu” (“Drage kolege, imamo vanrednu situaciju. To jeste test, ali to nije kriza države. Nemačka funkcioniše”, izjavio je veteran CDU, novi predsednik Bundestaga Volfgang Šojble!) doneta je na kauč evropskog kolektivnog medija-psihijatra, zaokupljenog “sindromom Vajmara”.

Britanski Gardian, na primer, pominje “eho Vajmara”, bez obzira što Nemačka funkcioniše.

Propast pregovora izložila je javnosti “srozani autoritet Angele Merkel”, piše Filip Olterman. Postoji bojazan da će Alternativa za Nemačku sa svojim pristalicama otskočiti još više.

Komentatori u Nemačkoj “počeli su da se prisećaju najcrnjih dana Vajmarske Republike, kada su kratko-živeće manjinske vlade vladale vanrednim dekretima”, priseća se Gardianov autor. Citira stručnjaka za nemačko-američke odnose Štefana Saboa, a ovaj kaže: “Kao u Vajmaru, savezna republika je sada multi-partijski sistem u kome su ekstremne partije počele da parališu funkcionisanje parlamentarne demokratije.”

Razume se da to što kaže citirani, nije široko rasprostranjena ocena. Niti su okolnosti onog istorijskog trenutka, posle poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, kada je država bila bankrot a njome carevali nezaposlenost, beznađe, besmisleno galopirajuća inflacija i nasilje, ikako bliske današnjim. Današnja država je solventna , zaposlena i zahuktala ekonomska lokomotiva, stub Evrope posle rata. Međutim, “šušnulo je” pa se i priča, a u strahu šire se zenice i svašta se vidi.

Srećom, trebalo bi vrlo brzo da se čuje do čega je došao predsednik Frank-Valter Štajnmajer. Vođen najvišim državnim interesom Štajnmajer je preduzeo misiju rekonstrukcije uslova za jednu stabilnu nemačku vladu, uprkos okolnostima. Videće se, na koji način podržanu vladu i s kim kao kancelarom.

Sa strane gledano – prevrće se svaki politički kamen, sve mogućnosti se istražuju, samo da se ne bi ponovo izašlo na izbore. Izbori su glavni ćošak iza koga vreba AfD. A i Lindner. Njegove ambicije nisu male.