Logistika za Istočni front

SAD i NATO vraćaju na mesto, u jednom trenutku demontirane mehanizme hitnog prebacivanja oružja, materijala i ljudstva iz SAD i sa zapada kontinenta na granicu s Rusijom, insistirajući na spremnosti za vojni sukob, onakvoj kakva je ona bila u vreme Sovjetskog Saveza. Izgovor, u objašnjenjima NATO birokratije evropskoj javnosti, je tobože potreba članica alijanse u zoni Baltika i na istoku “da se osećaju bezbednim”. Reč je o Estoniji, Letoniji i Litvaniji, ali i Poljskoj. Ali, kako god da jeste, iz pravca Zapada, Evropu utvrđuju za rat.

Aktiviranje mehanizama promptnog pojačanja je drugi u redosledu korak vojnog pritiska NATO na Rusiju. Prvi korak je obrazovanje tzv. Snaga brzog odgovora, jačine četiri divizije (40 hiljada ljudi), a onda i isturanje deset odsto tog sastava, u četiri bataljonske formacije sa po hiljadu vojnika i teškim naoružanjem, uključujući tenkove i vazduhoplove – na stalno stacioniranje u bazama uz rusku granicu.

Formalne odluke o preduzetim koracima sledile su na samitima NATO u Velsu 2014. i 2016. u Varšavi.

Drugi korak usledio je prošle nedelje, na sastanku ministara odbrane NATO u Briselu – u formi regenerisanja “komandne strukture za olakšani pokret trupa preko Atlantika i unutar Evrope”, objavio je nemački Dojče vele, uz napomenu da je to “prvi put od okončanja Hladnog rata”.

Ko kome prilazi? NATO iz vremena Hladnog rata i NATO danas (preuzeto sa sajta DW)

NATO na ruskoj granici

Prevedeno na razumljivo – Moskva, iz pravca zapada Evrope dobija naspram sebe vojnu mašinu postrojenu kao u vreme Sovjetskog Saveza. Samo s jednom, za Rusiju nepovoljnom razlikom. U vreme Hladnog rata dve strane su gledale jedna u drugu preko nišana duž linije razgraničenja - sredinom Nemačke. Danas je ta linija ruska granica.

NATO kaže, to je “odgovor” pakta “na ruske poteze”, preneo je Dojče vele.

Odluka pakta odražava doslednost NATO u prilagođavanju svojih sposobnosti “izazovima koji se pomaljaju”, citiran je gen-sek alijanse Jens Stoltenberg.

Stoltenberg je evropski činovnik u američkoj ratnoj mašini. Njegova izjava obiluje akcentima propagande i demagogije (“Mi ćemo produžiti da činimo sve što je neophodno da našu teritoriju učinimo sigurnom i naše građane bezbednim.”). Namenjena je, razume se, Evropljaninu. Njegovim će ličnim parama, datim kroz porez za mnogo veći vojni budzet naložen od SAD, morati da se plati evropski savremeni “istočni front” – prodor NATO prema Rusiji.

Novi štab NATO u Belgiji (preuzeto sa sajta DW)

NATO ne staje na međama

Suština sastanka je i nešto drugo – očekivanje od članica saveza da se pred vojskom “sklone državne granice”. Osim toga, da se na nivou svake nacije odreši kesa i da se prema potrebama vojske dogradi ili ojača infrastruktura pruga, puteva i mostova. Sve se mora prilagoditi potrebi da se teške mašine i ljudstvo mogu lako prebacivati sa zapada na istok.

Potez je delimično sračunat “da se evropske vlade nagnaju da dograde civilnu infrastrukturu, i omoguće transport teške opreme”, kaže Dojče vele.

“U mnogim delovima Evrope nemamo standarde, nemamo izdržljivost mostova, ili puteva, ili različitih profila infrastrukture koji mogu podneti tešku opremu koju je potrebno da prebacimo”, izjavio je Stoltenberg.    

Ovaj dodatni “namet na vilajet” članicama, nagovešten je sondama NATO propagande u javnosti, još oktobra. Tobože, tajnama za koje je slučajno doznala štampa – recimo, nemački Špigl koji se, navodno, dokopao “tajnog izveštaja”, pa iznosi sadržaj.

I, šta kaže “tajni izveštaj”, a da svi čitaoci magazina mogu to pročitati u Špiglu?

Pa, kaže.., kako je neobjašnjivo da američki Drugi konjički puk, s tradicijom veterana američkih ratova – rata s Meksikom 1846, protiv američkih Indijanaca, protiv Filipinaca 1905. kada su se pobunili.., u američkom ratu u Avganistanu.., u američkom ratu u Iraku – biva, 18. jula 2017,  prinuđen da stoji i čeka na rumunsko - bugarskoj granici. Samo zato što je to nekakav granični prelaz između dve države!

“Sedeli smo u našim ‘strajkerima’ jedan i po sat na suncu, prosto čekajući da neki tamo ručno ispečatiraju nekakve papire”, citiran je u Špiglu (prema američkom Difens uan) komandir “konjanika”, pukovnik Patrik Elis.

Estonci i komp.

U vreme mira takva zgoda potseća na burlesku, lamentira Špigl. Ali “u ozbiljnijim okolnostima”... Mogla bi “ograničiti sposobnost NATO da se odbrani”, razmišlja magazin.

“Otkako je Rusija anektirala Krimsko poluostrvo 2014, zapadni savez sprema odbranu svoje teritorije od agresora, ukoliko bude neophodno. Ali birokratija, pridodata međunarodnim granicama između 29 zemalja članica, izgleda, mnogo efektivnije usporava konvoje trupa nego što bi ikada mogle bilo koje ruske tenkovske zapreke”, kaže Špigl – povodom rumunskog malera američkog puka.

Sve je to ipak samo uvod s poukama, da bi se saopštilo ono ključno – da poverljivi NATO izveštaj (“Progres s Report on the Alliance’s Strengthened Deterrence and Defence Posture”) sadrži “šokantan zaključak”: da je nekadašnja logistička sposobnost NATO iz doba Hladnog rata, da u zonu operacija hitno pošalje pojačanja, “atrofirala”.

Atrofirala, mora se obnoviti.

Kojoj zemlji koliko nedostaje do dva odsto budućih obaveznih izdvajanja za vojsku (preuzeto od DW)

“Svakako, teško da iko zaista misli da bi Rusija mogla da napadne jednu članicu NATO” – nekako je čudno i Špiglu, “ali mnogi u alijansi su ubeđeni da će samo uverljiva vojna odmazda odvratiti Putina od primene političkog pritiska na krajnje istočne zemlje saveza, kao Estonija, Litvanija i Letonija”, razume Špigl veliki strah malih saveznika.

Iz tih razloga, “NATO se sprema za mogućni rat s Rusijom”, objašnjava nemački magazin.

Mesec kasnije, od prošle nedelje i sastanka ministara u Briselu, jasnije je i zašto je Špigl zavirio u “tajni izveštaj” – potrebno je politički pripremiti zemlje NATO u Evropi na to da njihova granica i nije baš njihova. Ili je njihova, ali kada na prelazima nisu NATO vozila s vojskom. U žurbi prema položaju, negde blizu Rusije. A takođe, i da saveznice, spreme stavke u nacionalnim budžetima koje će moći da budu “potkresane” u korist izdvajanja za rat.