Leptir učaurenog Bundesvera

Četvrti kancelarski mandat Angele Merkel mogao bi biti pozitivno prekretan za nemačke oružane snage ( Bundesver ) – proizilazi iz nemačke tek završene predizborne kampanje, izbornog rezultata a i okolnosti da nemačka Socijal-demokratska partija Martina Šulca nema nameru da ostane u vladi koju će još jedanput obrazovati demohrišćani ( CDU ) i Bavarci ( CSU ). Pod uslovom da se ta vlada uopšte sklopi, jer procentualno slabije formacije na koje je gospođa Merkel sada upućena ( partije Liberalnih demokrata i Zelenih ) ne uživaju reputaciju “lakih pregovarača”. Naprotiv. SPD je, pak, odlučila da u sledećem mandatu u Bundestagu predvodi opoziciju.

Ovako ili onako, nova vlada Nemačke će u nekom trenutku zauzeti svoje mesto, a njen stožer će još jedanput biti CDU, čak i u slučaju da pregovori o koaliciji ne uspeju i izbori se ponove. Jednostavno – Hrišćansko-demokratsku uniju postojano podržava najmanje jedna trećina nemačkog biračkog tela.

Na planu vojnom, navedena pojedinost podrazumeva da već afirmisani predizborni cilj Angele Merkel – da Nemačka narednih godina izgradi jednu moderno opremljenu i mnogo moćniju armiju u odnosu na današnji Bundesver ostaje da važi. Razumljivo, malo “mekše” obrazložen. Radije procentima i ciframa budzeta nego rečima. Reči povlače “istorijske repove” i u stanju su da izazovu nedoumice kod suseda. Berlin je svestan tih okolnosti, i ostajući pri odluci da posle godina ustezanja Bundesveru ipak “napumpa mišiće”, nastoji da pincetom bira reči obrazloženja.

Učiniće Nemačku najvećom silom

Reč je o partnerima, o Evropi. U samoj Nemačkoj, nema ko više da ovo opredeljenje CDU i Angele Merkel omete. Martin Šulc i socijal-demokarti, koji su tokom kampanje ideju o nemačkom vojnom jačanju kritikovali “kao nerealnu i pogrešnu”, jer će to “Nemačku učiniti daleko najvećom vojnom silom Evrope”, i “nešto za šta ne može biti niko” ( citirao je nemački DW ), nisu više u vlasti. Te ni partner CDU i gospođe Merkel, u neizbežnom političkom pogađanju i, na kraju, prepreka u odlučivanju.

Unutrašnje konfrontacije povodom tih pitanja postaju stvar prošlosti. Neće više za stolom kabineta biti Zigmara Gabrijela, koalicionog saveznika i, do nove vlade, još koji dan šefa diplomatije – da nazove “prilično ludom” ideju o naoružavanju, i da govori kako je mudrije investicije kanalisati u obrazovanje.

“Koliko nosača aviona treba Nemačka da izgradi da bi potrošila 70 milijardi evra?”, pitao je, malo karikirajući, Zigmar Gabrijel .

Zastrašivanje Rusijom

Izgovor Berlina da odlučnije krene pravcem naoružavanja su izazovi natureni masovnom migracijom i potrebom da se u amfiteatru Evrope prema Rusiji isturi sila – proizilazi iz “studije” koju je za račun Prijatelja Evrope, izvesne “tink-tenk” formacije u Briselu, napisao jedan američki novinar, Pol Tejlor.

Saglasno autoru tog dokumenta, “određeno samozadovoljstvo” Angele Merkel “u vezi sa odbranom i udobnom pozicijom Nemačke u samoj sredini Evrope, okružene NATO saveznicima i partnerima EU”, stradalo je pod dejstvom “dva istinski velika šoka”. “To su bili

ruska aneksija Krima 2014. i migraciona kriza 2015”, citirao je Tejlora nemački Dojče vele.

Kancelaru su, kaže on, načinili mape, sa obodom i prostorom posebno obeležene Šengen zone, i Angela Merkel je nad njima, kao probuđena, “nekako odjednom” shvatila “da su ‘granice’ Nemačke zapravo Rusija i Ukrajina, Severna Afrika i Bliski istok”, citirao je DW.

Podrška vojno-industrijskog kompleksa

“Merkel je shvatila da je ona oslabila svoje oružane snage godinama budzetskih potsecanja, i zaustavila je to u 2016. Svejedno, vremena i vremena će sada biti potrebno za oporavak – nekih petnaestak godina da se samo vazduhoplovne snage izvedu na nivo”, citirao je Tejlorov zaključak nemački izvor.

Nije u pitanju novac, nego “stanje svesti”, “opterećenje istorije”, koje Nemcima novi zadatak čini teškim. Međutim, izgovarati se time i dalje, znači ići linijom manjeg otpora, smatra autor.

Njegov tekst potkrepljen je gledištima “oko 200 viših ličnosti nemačke industrije odbrane”, iz koji proizilazi “da one ne vide više Sjedinjene Države kao najvažnijeg saveznika, već veruju da bi Berlin trebalo da se usredsredi na mehanizme Evropske unije, umesto na NATO”.

Mogućno je razumeti – novonađenu bezbednosnu orijentaciju Angele Merkel podržavaju i najveći industrijalci nemačkog vojno-industrijskog kompleksa.   

Potok milijardi evra za vojsku

Novo razmišljanje Berlina o odbrani pronašlo je svoj izraz u brojkama, radije nego u deklaracijama.

Nemački izdaci za odbranu 2017. dosegnuće 43,5 milijardi dolara – 37 milijardi evra,  što je zapravo tek 1,26 odsto nemačkog BDP. Već 2024, za samo sedam godina, godišnji izdaci Nemačke za vojsku i oružje udvostručiće se, dosegnuće 70 milijardi evra ( približno 100 milijardi dolara ).

Taj tempo bila je do sada u stanju da sledi samo Amerika. Ruski “senzacionalni” vojni budzet od 600 milijardi dolara protegnut je na period od deset godina, dosegnuvši u proseku 60 milijardi

dolara godišnje.

Ključ objašnjenja je međutim jednostavan – dva odsto BDP, jer je to norma minimalnog izdvajanja za odbranu određena svim članicama NATO pakta.

“Prečka 2%” podignuta je na stalku obaveza članica na samitu NATO u Velsu, 2014. Međutim, učinilo se da je krajnje proizvoljno i zanemarena, kada se utvrdilo da “dva odsto za vojsku” izdvajaju jedino retki saveznici, na primer Velika Britanija, Poljska i jedna od baltičkih državnih enklava. Članicama NATO koje ne žive “u strahu od Rusije”, obično finansijski prezaduženim i u složenim ekonomsko-novčanim prilikama, učinilo se neoportunim da u oskudici prihoda “pumpaju” novac u budzete za vojsku.

Trampov reket za zaštitu

To stanje potrajalo je dok predsednik Donald Tramp nije zimus lupio šakom o sto, potsećajući posustale klijente-kupce vojne industruje SAD da američka zaštita košta. I da saveznici u Evropi moraju patronu platiti cenu. Reč je o ceni iluzije o solidarnosti, izraženoj famoznim članom 5. statuta NATO, koja podgrejava uverenje da je iza i najmanje članice NATO u krajnjoj liniji nuklearni potencijal SAD.

U slučaju Berlina, Trampov rigidni i sa stanovišta EU nipodaštavajući stav SAD, motivisao je nemačko “novo” razmišljanje o odbrani.

Mi, Evropljani, “moramo uzeti svoju sudbinu u svoje ruke”, sažela je esenciju tog saznanja Angela Merkel. To je značilo da Evropa mora početi da se naoružava, a podrazumeva se, tempom koji odgovara ekonomski nejednakim mogućnostima. Neko topom, neko kremenjačom, zavisi od raspoloživog novca.

Kada dva nije uvek dva

Ali, koliko god se ne osporavalo, to o preuzimanju “sudbine u svoje ruke”, nemačkim socijal-demokratima bila je i ostala neprihvatljivom kvota od “dva odsto” troškova za odbranu. Razlog je prost. Dva odsto BDB Litvanije ili Letonije su jedno, dva odsto BDP Nemačke nešto sasvim drugo.

Nemačka je ekonomski generator EU, u nemačkom slučaju “dva odsto” je mnogo novca – kakvom ratnom mašinom će u dogledno vreme raspolagati Berlin, u slučaju da se u nemački budzet odbrane upumpava po “dva odsto BDP”?

Šampion te, za Angelu Merkel dobijene predizborne bitke je Ursula fon der Lejen, demohrišćanka na čelu nemačkog resora odbrane.

SPD, Zeleni i levica su protiv visokog vojnog budzeta, ali odbačeni su rezultatom izbora na periferiju političkog uticaja na buduću vladinu politiku. Kandidati za novu koaliciju slobodni demokrati ( FDP ) podržavaju potpunu privrženost obavezama NATO pakta, te i “procentima” za vojni budzet – mada, uz vremensko ograničenje perioda povećanog investiranja godinom 2024.

Špigl, koji je ovu debatu pratio od samog početka, ne samo povodom nemačkih izbora već i posmatrajući novu Ameriku, Trampovu – uočio je da je Nemačka na putu da izraste “u najveću vojnu silu na kontinentu”. A da to jeste i stanje “koje će mnoge druge Evropljane učiniti nervoznim”. Međutim, zaključio je u jednom od tih svojih tekstova Špigl – “period evropske istorije kada je kontinent delegirao svoju bezbednost partneru preko Atlantika nepovratno je prošao”.