Surkov-Voker u Beogradu

Petar Popović

Na stolu dvojice pregovarača je Ukrajina, ali nije logično političku stvar sporazuma o Ukrajini posmatrati van miljea teško pogoršanih odnosa SAD i Rusije, te i nema nade za uspeh beogradskog dogovaranja
(mapa Ukrajine sa raspopredom stanovništva koje se izjašnjava kao Rusi)

Susret Kurta Vokera i Vladislava Surkova, specijalnog predstavnika SAD za Ukrajinu i pomoćnika predsednika Rusije, u subotu u Beogradu, drugi je po redu sastanak ove dvojice povodom krize u Ukrajini – a svakako ne poslednji, s obzirom da su pozicije Moskve i Vašingtona o rešenju za otcepljeni Donbas (nepriznate narodne republike Donjecka i Luganjska) nepomirljivo različite.

Opšti okvir tog izglednog bezizlaza su teško pogođeni rusko-američki odnosi. Svedeni su na najniži nivo međusobnog komuniciranja dve najveće vojne sile posle Hladnog rata.

Trenutak nadanja da će se to izmeniti s dolaskom u Belu kuću Donalda Trampa, potvrdio se kao trenutak, prošao je.

Umesto da su kontakti češći i ljudstvo koje ih ostvaruje brojnije, SAD i Rusija su i susrete i diplomatsko osoblje svele na najmanju meru.

Upravo ovih dana dolaze pod udar američkih restrikcija i ruski novinari, glasila u SAD. Ruska Raša tudej, televizija koja je stekla zavidno brojnu publiku među Amerikancima, druga je po gledanosti inostrana tribina posle britanskog Bibisija – prinuđena je da se pakuje.

Nema sumnje, Kremlj će najverovatnije odgovoriti recipročno, najavljeno je. U meri u kojoj Vašington bude gušio glas ruskih medija u Americi, i Rusija će otkazivati gostoprimstvo američkim glasilima u Rusiji.

Nesaglasnost o uzroku

Nije logično političku stvar sporazuma o Ukrajini posmatrati van miljea tog opšteg pogoršanja odnosa SAD i Rusije. U celini nove slike, Ukrajina ne iskrsava kao teren mogućne saradnje, već je preuzeta iz političkog staranja Berlina i Pariza od SAD, da bila teren direktnog konfrontiranja Vašingtona prema Moskvi.

To se vidi po razlici u gledanju na uzrok krize koja se susretom, prvo u Minsku a onda i u Beogradu i možda dalje, aktuelizuje.

Gledišta su dijametralno suprotna.

Rusko objašnjenje blisko je nekim svima poznatim činjenicama. Na primer, da je rat u istočnoj Ukrajini posledica američki organizovanog udara (2014.) kojim je, pritiskom demonstracijama na ulicama u Kijevu srušena zakonita vlast zemlje.

Ondašnji pomoćnik državnog sekretara SAD Viktorija Nuland, lično je izabrala i za vodećeg u novoj vlasti instalirala Arsenija Jacenjuka...

Viktor Janukovič, predsednik kojeg će kasnije naslediti Pjetro Parošenko, sklonjen je s vlasti na prevaru, a glavni kumovi te epizode bili su tadašnji šefovi diplomatija Nemačke i Francuske.

Ministri Berlina i Pariza su garantovali Janukoviču, i rečima i prisustvom, da će ostati na dužnosti do isteka mandata (s jeseni 2015.), ali da samo potpiše “sporazum” i naredi povlačenje snaga bezbednosti. Okrenuli su mu leđa čim je potpisao i pustili da se spasava bekstvom.

Susret u Minsku

Cilj udara bio je da se Ukrajina prevuče u orbitu NATO pakta.

Ukrajinci Rusi, pretežno u istočnoj Ukrajini, odbili su da slede put novih vlasti. Ustanak je počeo na teritoriji gravitirajućoj Donjecku i Luganjsku. Rat traje tri godine, poginulo je više od deset hiljada ljudi.

Izlaz je potražen angažovanjem Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine. Lideri ovih zemalja potpisali su početkom 2015. sporazum u Minsku, koji je pomogao da se obustave oružana dejstva. Snage “republikanca” i Kijeva zastale su na liniji čije se prelaženje pokazalo iscrpljujućim bilo za jednu bilo za drugu stranu.

Sporazum u Minsku afimirsao je sedam tačaka: o obustavi vatre, povlačenju teškog naoružanja u toku dve nedelje, počev od 17. februara 2015, amnestiji za zarobljene tokom borbi, povlačenju iz Ukrajine svih inostranih milicija i razoružanju ilegalnih grupa, ukidanju restrikcija u zonama koje kontrolišu pobunjenici, decentralizaciji za regione pod kontrolom pobunjenika do kraja 2015. i uspostavljanju do kraja 2015. ukrajinske kontrole na granici prema Rusiji.

Parošenko i novi ustav

Uz glavni sporazum prihvaćen je i aneks. Saglasno aneksu, Kijev je trebalo da do kraja 2015. sačini ustavni nacrt, čiji bi ključni deo imao odredbe o decentralizaciji i specijalnom statusu DNR i LNR. Elementi statusa tiču se lokalne kontrole nad policijom, sudom i pravosudnim sistemom, kao i regulacije prekogranične saradnje regiona i Rusije. 

Moskva se usprotivila zahtevu Kijeva i Evrope da granicu s Rusijom kontrolišu snage Kijeva. Argument je da bi na takav način Rusija sama omogućila da se oko regiona koje podržava stegne obruč i da se njihovo autonomaštvo time i uguši.

Sporazum kaže, Ukrajina će uspostaviti kontrolu granice kada se u “federalnim” provincijama obave izbori, ali aranžman će se sprovesti tek pošto novi ustav Ukrajine i režim specijalnog statusa stupe na snagu.

Prvih pet tačaka Minska je ostvareno, nisu one ključne, koje se tiču zahtevanog ustavnog teksta s utemeljenjem federalnosti i, potom, vraćanja pod kontrolu Ukrajine ukrajinsko-ruske granice. Predsednik Ukrajine Pjetro Parošenko je u početku (ne baš dragovoljno) pristajao ali, kasnije, ohrabrivan od Vašingtona, odbacio je rusku ideju o prekrajanju Ukrajine u federalnu ili konfederalnu. Sada, pošto je pregovaranje o Ukrajini sa rusko-evropskog prebačeno na rusko-američki teren, može se uočiti i čime je Parošenko motivisan. Ohrabren je radikalno drugačijom formulom s kojom se u rusko-američke pregovore uključio u ime SAD Kurt Voker.

Ukrajina žrtva invazije

Posetivši kritični teren, Voker je izjavio “da SAD smatraju neprijateljstva u istočnoj Ukrajini posledicom ruske agresije, a ne unutrašnjim sukobom”. U skladu s tim Vašington razmatra mogućnost dostavljanja Ukrajini određenog naoružanja.

Krajem avgusta, u Minsku, Vladislav Surkov i Kurt Voker održali su prvi sastanak. Izjave posle susreta nisu sadržale ništa od suštine, ne računajući izjavu Surkova da Minsk nije doveden u pitanje.

Izjava da nije osporen, podrazumeva da se i dalje insistira na primeni sporazuma iz Minska. Dok, gledano sa strane, teško je uočiti kako bi se do toga došlo, uz stanovište da je Rusija agresor u Ukrajini. To američko stanovište Kurt Voker obrazložio je u međuvremenu u nekoliko navrata.

U septembru, na “Jalta” konferenciji u Kijevu, Voker je izjavio da u Donbasu “nije etnički ustanak ili građanski rat...” “Postoji spoljna sila koja koristi deo lokalnog stanovništva kao masku...To je sukob u kome Rusija ima najneposrednije učešće”, rekao je, prenela je ruska Nezavisimaja gazeta.

Izaslanik SAD je, saglasno takvoj oceni “kritikovao ideju direktnih pregovora ( Ukrajine ) sa DNR i LNR”, prenela je Nezavisima gazeta. Po njegovim rečima, te pregovore “gura ruska strana”. Rusiju taj pristup “oslabađa svake odgovorniosti”.

“Želeli bi da tako udese da se mi zaglavimo u pregovaranju s tim ljudima ( rukovodstvom DNR i LNR ) koji ni o čemu ne odlučuju”, citirala je NG.

Moskva neće uspeti

U intervjuu ukrajinskom Zjerkalo nedelji, Kurt Voker je izjavio da se “Rusija trudi da silom zadrži Ukrajinu u sferi svojih interesa”. To međutim nije uspelo.

U Donbasu se nije uspelo “s još jednom Abhazijom”. “Mi ćemo im pokazati da to neće uspeti. Ne samo sada, nego i u buduće. I za njih će s vremenom postajati sve teže. Sa političke, ekonomske i informacione tačke gledišta, sa stanovišta bezbednosti. Ipak, Moskva može izbeći dalje usložnjavanje...”, citiran je.

Kao da je aludirao na ponudu da se nešto prihvati. Nešto o čemu nema informacija. S tim obećanjem najbolje je i završiti – u nastojanju da se objasni karakter pregovora Surkov-Voker.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...