Bundesver napustio Indžirlik

Jordan, kralj Abdulah Drugi, a ne više Ankara i predsednik Taip Erdogan, od sada su važan prijatelj i bliskoistočni vojni partner Berlina na Bliskom istoku. Simbolično, izvlačenje Nemačke iz zagrljaja s Turskom, i umesto nje uzimanje Jordana u naručje, izraženo je povlačenjem ratne avijacije Bundesvera iz NATO baze Indžirlik (Incirlik) i preseljenje centra nemačkih avio-dejstava protiv IS u Siriji, na jug, u bazu Muvafak Salti (Muwaffak Salti), uz jordanski Al-Azrak. Glavni stan nemačkog ratno angažovanog ljudstva je od sada Al-Azrak.

Aman je dragoceno pozicioniran i važan član koalicije Asadovih rivala umešanih u rat sa “islamistima” u Siriji, s obzirom da je Jordan južni sused te zemlje.

Muwaffak Salti i Al-Azrak koristili su 2014./2015. Belgijanci, a ovog trenutka, avio-piste i grad su jordanski vojni stan Amerikanaca i Holanđana.

Nemačka ministarka odbrane Ursula von der Lejen posle glasanja u parlamentu 21. juna za napuštanje baze u Turskoj

Nemačka i Turska

Premeštanje glavnog stana nemačke ratne misije usledilo je s prvim danom jula – ali proces sve dubljeg urušavanja svojevremeno dobrih odnosa Berlina i Ankare, koji je ovim korakom  samo izražen a nikako i uzrokovan, traje mnogo duže. I, kao što je retko slučaj, akteri toga nisu zemlje, Turska i Nemačka. Kao zemlje, one između sebe ne osećaju antagonizam netrpeljivosti, kakva postoji između pojedinih naroda. Naprotiv, kao zemlje, Tursku i Nemačku danas povezuje mnogošta: Krv Turaka čiji su poslednji izdanci Turci – Nemci; Onda,  milionski brojni radnici, “gastarbajteri”; Najzad (mada improvizovano nabrajanje nije sav saldo), Nemačku i Tursku povezuju privredna saradnja i spregnuti ekonomski interesi.

Znači, gledano sa strane, akteri političke krize, koja se povredom odnosa dotiče neizbežno i NATO pakta, su u većoj meri same vlade Turske i Nemačke. Nesposobne su da jedna drugu razumeju. Ili, tumačeno drastično ali jasnije – onemogućene su u tome nevericom predsednika Erdogana da je službeni Berlin “iskreni” prijatelj njegove vlasti. I da je kancelarka Angela Merkel, s kojom se Erdogan sreo ko zna koliko puta i zaključio jedan važan sporazum o izbeglicama, spremna da uvaži da Turska ima pravo na “turske kriterijume” u Erdoganovom vladanju Turskom.

Sve što se minulih meseci i godina zaplitalo, zaplitalo se oko tog stožera, nepoverenja Erdoganovog u Berlin. I podozrenja Berlina, zbog autoritarnih tendencija Erdogana.

Ta priča, dugačka je, i pripoveda se od krize do krize, počev od neverice Turaka, da su svojevremeno bili iskreno pozvani da se pridruže članstvu Evropske unije, pa zaključno sa uverenjem Erdogana, zasnovanim ili ne ali postojećim – da bi se Berlin itekako obradovao ne samo promeni turske unutrašnje politike nego i promeni vlasti u Ankari.

Nemački avioni "tornado" pripremaju se za napuštanje baze Indžirlik

Od pet zvezdica na dve

Odlazak Bundesvera iz Indžirlika je posledica proizišla iz takvog okvira okolnosti, posle celog lanca međusobnih “utuka” – jedanput, sprečavanja visokih ličnosti Ankare da dođu i, kod Turaka u Nemačkoj s pravom glasa u Turskoj, propagiraju turski ustavni referendum – drugi put, sprečavanja nemačkih ličnosti, da dođu kod nemačke vojske u Incirliku. Dok Berlin nije prelomio i spakovao se za Jordan.

Prelazak nemačkih “tornado”- posada, letelica i osoblja iz Indžirlika u Muwaffak Salti i Al-Azrak, je prelazak iz hotela sa pet zvezdica u onaj sa dve. Indžirlik su gradili Amerikanci i Turci zajedno (1950.), inspirisani potrebama NATO pakta, tada tek zahuktalog u oštroj vojnoj konfrontaciji sa Sovjetima.

Turska je uzdizana i izgrađivana uz ideju da bude i ostane tvrđava NATO, glavni oslonac južnog krila Pakta.

Aerodrom Muvafak Salti (Muvaffak Salti) u Jordanu, F-16 borbeni avioni na pisti

Bezbedni koliko i u Turskoj

“Tehnologija, infrastruktura i smeštajni prostor za ljudstvo, uporedivi su s bazom SAD, uključujući odeljke sa sanitarijama. To nije ono što nemački vojnici mogu očekivati u Al-Azraku”, opisao je za nemački Dojče vele Udo Štajnbah, dugo vreme čelnik orijentalnih studija u nemačkim institutima.

Bivša (Turska) i buduća baza (Jordan) nemačkih vojnih aviona za ratovanje na Bliskom istoku

Ursula fon der Lejen, nemačka ministarka za odbranu koja je u ime Berlina aranžirala okolnosti premeštaja, nije međutim razmišljala o komforu koliko o bezbednosti projekta. Fon der Lejen je opovrgla da je novo mesto baziranja bezbednosni hazard.

“Prethodna misija, u Indžirliku, je već bila opasna”, i ništa se neće promeniti prelaskom u Jordan, citirana je Ursula fon der Lejen u nemačkim medijima. Mislila je, podrazumeva se, na eventualna iznenađenja koja bi u Jordanu nemačkoj vojsci mogli eventualno prirediti “islamisti”.

Nemački izviđački avion "tornado" na sletanju u tursku bazu Indžirlik, snimljen 2016. godine u vreme dobre nemačko - turske vojne saradnje

Diktator, ali Zapadu mio diktator

Zanimljivo je – ako je preseljenje aviona  posledica gloženja Berlina s autoritarnim Erdoganom, da li se može podrazumevati da je vladar Jordana, kralj Abdulah Drugi, “demokratski antipod” šefu Turske?

Ne može se podrazumevati. Kao vladar, jordanski kralj je baš u pravom smislu apsolutista, u čijim rukama su i kolač i nož ekonomski slabašnog Jordana. Aman bi, kao zemlja, teško preživeo bez pomoći Zapada.

Abdulah i određuje i kontroliše politiku, opisao je Andre Bank, stručnjak za Bliski istok u Hamburgu. Nije monarh samo ceremonijalni šef države već je i u državi vladar, opisao je Bank.

Saglasno Indeksu demokratije londonskog Ekonomista, od 167 zemalja, Jordan je na 117 mestu zemalja rangiranih po slobodama. Izveštaj UN za 2006, sadrži da je i Jordan zemlja u kojoj su “tajne službe, policija i pravosuđe pribegavali torturi”.

Ali, bitna kraljeva odlika u odnosu na turskog Erdogana u tome je što je Abdulah Drugi “bio čovek Zapada, jeste čovek Zapada i nema bilo koju altarnativu osim da ostane čovek Zapada”, opisao je kraljeve kvalitete Udo Štajnbah.

Jordan nije ni član NATO ni demokratija po zapadnim standardima, ali “kralj Abdulah je lider kakvog veoma voli Zapad”, naveo je Dojče vele.

Za razliku od prinčeva na Arabijskom poluostrvu, kraljeva garderoba nije tradicionalna već je to tamno odelo. On je vojno obrazovanje stekao studirajući na Oksfordu i u Vašingtonu. I, “pod njegovim vođstvom, Jordan je pouzdano sebe pozicionirao na liniji Zapada u svim većim konfliktima na Bliskom istoku”, otkrio je tajnu kraljeve privlačnosti za Zapad, dakle i za Nemačku, nemački Dojče vele.

Jordan je geopolitički sićušan i poslušan. Turska je samosvesni regionalni faktor, vojno moćna i politički uticajna sila. Moglo bi se zaključiti da je Taip Erdogan postajao rastuće nezgodan partner Berlina, onim tempom i u onoj meri u kojoj je kao lider naginjao da ta svojstva Turske i sam izrazi.