Балкан очима Балканаца

Балкан чека свога Годоа, који је рекао да ће доћи. Положај у којем се Балкан данас налази је као у оној драми Самјуела Бекета „Чекајући Годоа“, у којој се Годо никада неће појавити, јер га у стварности и нема. Том драмском радњом може се описати стање - социјално, економско, или политичко - које већ дуго траје у овом делу Европе. Али за разлику од позоришног комада - стварност на Балкану није игра, и на њему ништа није игра, ни садашњост, ни историја, ни религија, ни начин мишљења, ни будућност, ни психоанализа колективитета појединих држава и народа. На Балкану су имитација, низак степен толеранције, а највише степен зависности од Запада, oд ЕУ и НАТО, постали реалности.

          И тако док Балкан чека Годоа, свет се мења, мења, постаје други.

          На Балкану, који је још транзициони, успостављено је наметнуто правило по коме је све што долази из иностранства увек боље од домаћег. То није перцепција која се односи само на инвеститоре или капитал, него и на нас саме. Генерације нам израстају у понижењу, зависности, распаду друштва, породице, традиције, државе, наших најбољих вредности. Поновно "сабирање камичака" на Балкану, изградња моћне  државе, праведнијег и хуманијег друштва, незамисливо je, не зато што Балканци нису спремни и способни, него зато што нам то не дозвољава униполарни свет који нас са свих страна притиска. Али, ми имамо наше особености које постоје, и наше традиције које се морају уважавати, и ништа није поразније него пресађивање туђег модела на сопствено тле.

          У стварности на Балкану, оном већинском, влада "бугарски синдром": власт тежи Западу, а народ Русији. Зашто? Проблем је у начину селекције  већине балканских политичких елита, које нису ту да воде аутентичну политику нити да антиципирају догађаје, него да следе моћне спољне централе.  Зато то „балканско цвеће“ и не схвата шта се дешава у свету око нас - елите воде битке за очување власти, за очување подупртих позиција, зашта су и пројектоване.

          Европска унија, пак, која је балкански Годо, ушла је у своју најдраматичнију фазу, не само после Брегзита, и очекивања других могућих "егзита".  И САД су са њом су у кризи, а са новим председником Доналдом Трампом, који би да много шта мења у америчкој унутрашњој и спољној политици, али ту су и они који би да га смене још у првој претседничкој години, ако удари на темеље империјалне политике. Каква драма Запада, још годину-две раније - за њих незамислива!

          Геополитички простор Балкана обухвата нешто шире подручје од оног које се у географском смислу сматра Балканским полуострвом. Генерално гледано, тај простор обухвата 12 држава које су "стопостотно" на Балкану, или су то тек једним својим минималним делом: Италија (1 посто), Турска (3), Румунија (9), Словенија (27), Хрватска (47), Србија (80), Грчка (85), Црна Гора (97), БиХ (100), Македонија (100), Албанија (100), Бугарска (100). Границе Балкана иду Дунавом и Савом, од истока на запад континента. Геополитички контекст овог региона укључује и суседну Мађарску.

          Балканско полуострво је јединствено копнено чвориште које повезује три континента. Од постања то је најкраћа копнена веза Запада са Истоком, толико пута доказана, још до и од великих крсташких ратова - ратова који су Истоку и Византији задали страховите ударце да је од њих историја потекла другим током - и Запад је Истоку преузео примат.

          Агресивни Запад вековима покушава да интегрише Исток, и у томе не успева.      Балкан никада није био и постао Запад. И ни једно усрећивање Балкана долазећи са те стране није успевало. Зашто? Одговор је у томе што географија и историја одређују сваки, а поготово међународни и политички положај свакога па и самог Балкана.

          Миграције народа из Азије и Африке у Европу напомињу нам последњих година на ту везну, чворну улогу Балкан, између три континента - у Европи напуштену када је разбијана и уништавана Југославија. Упркос големим обећањима САД и Европске уније да је уласком у евроатлантске интеграције загарантован сигуран просперитет и висок стандард народа, на Балкану од тада ништа значајније није урађено. Треба ли рећи да су "западним, европским вредностима", балканске земље и њихови народи све подредиле. И видимо да том политиком нису нигде стигле. Када су ЕУ и САД 1990-тих  могли да нам помогну - то учиниле, држали су до тога да су достигли "крај историје". А она се као у сваком капиталистичком друштву понавља све дубљим кризама.

          Када су ЕУ и САД 1990-тих  могли да нам помогну - то учиниле, држали су до тога да су достигли "крај историје". А она се као у сваком капиталистичком друштву понавља све дубљим кризама.

          Узмимо један у низу примера. СФРЈ је оставила спољни дуг од 18 милијарди долара, а државе наследнице данас заједно дугују десет пута више. Скоро се навршава трећа деценија која Балкану  није донела ништа друго  до  колонијализацију колонизатора.

          Старе блаканске државе грцају у проблемима. Грчка је као на крсту разапета дуговима и њеним мукама скоро да се не види крај у менгелама ЕУ и ММФ.

          Бугарска у Европској унији каска на њеном зачељу, а у друштву се поставља питање преиспитивања чланства земље у НАТО у који ју је елита на пречац, и без гласа народа, референдума, увела.

          Србија је опхрвана питањем Косова и Метохије, као "питањем свих питања", а као и сви други на Балкану - економским колонијализмом. Драма Србије није у непредузимљивости и лењости њених грађана, већ у неспособности, непрофесионализму и очајном квалитету њене безидејне политичке, и не само политичке елите. Динамичан привредни развој који Србија још увек нема, једини је пут ка истински здравим јавним финансијама. Обрнуто не важи!

          Албанци увелико творе Велику Албанију, упркос обећању Запада да о томе неће бити ни речи. И нису Албанци једини западни фаворити на рачун српских интереса посебно.

          Босну и Херцеговину као државу одржавају спољне центрифугалне сил, али оне се са Запада највише и мешају и ометају нормално демократско споразумевање народа и ентитета.       Црна Гора је најдубље подељена у својој историји на ону стару, истинску Црну Гору, и новопечену европејску и натовску Црну Гору, на државу незнану кроз векове, којој су највећи проблем управо сестре Србија и Русија.

          Македонија, „америчко мезимче“ деведестих година прошлог века, није затворила ни један проблем са својим суседима. Данас је на делу албанизација ове државе и могућ је њен нестанак, а она се, уз друге, тако журила да напусти државу у којој је рођена.

          Ни увек сналажљиве и пословичне Словенце није мимоишла и уздрмала криза. Они опет успешно пливају између ЕУ и република бивше Југославије, доказујући да Унија није довољна, а да је постјугословенско пространство незаменљиво економски, а за све као непоновљива заједничка кућа.

          У Хрватској најмрачније снаге прошлости дижу главу, а толико се веровало да ћемо од њеног чланства у ЕУ и НАТО-у управо од  усташтва бити осигурани. Антифашистичка борба и жртве положене у тој борби се ниподаштавају, споменици руше а подижу усташким фашистима. Срби су опет у страху. СССР је нашу општеевропску слободу платио са 25 милиона жртава а Југославија са 1,7 милиона. И Брисел би, онај ЕУ и НАТО-а, да се све то заборави. У име чега? Тужно је и опасно поигравање са историјом и марачним силама прошлости. Рефашизација кружи Европом! Пред тим не смемо затварати очи. Једини истински борац против оног старог а новооживелог фашизма јесете Русија. У Европи као да постоји нека зла коб, да се ратови и несреће народа морају понављати, као да их није било доста.       

          Суседи Румуни у ЕУ, уосталом као и други,  уопште нису заштићени од  зачараног круга корупције власти и од економског напретка који се мери - корак напред два корака назад.

            Мађари су једини, упркос чланству у Европској унији, храбро и успешно трасирали своју националну политику и економски развитак описујући, уз друге земље, ново европско језгро - суверене државе и сувереног народа. Томе објективно данас многи у Европи гравитирају, као будући ослонац - идеје јаке и самосталне државе, нације и друштва којима је враћена контрола.

          Тој спознаји ће на крају, а не на почетку, доћи и балканске земље.

           Ако владајућа класа не узме у обзир тај захтев, онда неће владати ситуацијом. Вероватно ће се таква расположења и претворити у мејнстрим. То значи да епоха наднационалне „Велике Европе“ одлази у прошлост. А каква ће у XXI веку бити „Европа Отаџбина“ о којој је некада маштао Шарл де Гол, ускоро ћемо видети.

          Од Истока се као некада распојасано надиже Турска. Турске вође поручује да је турско све што је накада била турска империја. Како то могу разумети они који су петстотина година носили турски јарам? У исто време муслиманска исламска дуга на Балкану повезује делове Босне и Хрецеговине, Србије, Бугарске и Грчке, али и Црну Гору, Македонију и наравно целу Албанију, све до Цариграда.

          Нама свима на Балкану су у интересу добри односи са сваком суседном земљом, али они се тешко достижу тамо где су поремећени. Нема поверења између елита, нема снажних  лидера, нема заједничких интегративних циљева, и онда нема ни општег напретка. А народу то треба. За њега је фонд ратова потрошен, и он никако не жели бојеве покличе.

          Они који су се радовали нестанку Југославије, као истинске геополитичке реалности на Балкану, доживели су да се југословенска криза претвори у балканску кризу. Ту није помогла ни Европска унија, ни НАТО, ни Маршалов план којег није било, ни обећана "златна брда и долине". Евроатланске структуре нису препородиле државе и народе на Балкану који су се тамо убрзано нашли, ни оне који тамо још и данас стреме не питајући за цену. И конформистички Запад и када је то могао, није  хтео да бивше социјалистичке земаље  уздигне до нивоа партнера. Данас су ЕУ и НАТО у дубокој кризи, неспособни да сами себи помогну, и од њих нам помоћи нема. Морамо се окренути сами себи и другим странама света.

          Без обзира на све, ни НАТО ни ЕУ се не одричу политике проширења новим чланицама. За њих је битна свака земља. И за сваку се боре, за малу као и за велику. Не затварају врата, не гуше наду. Они успевају ширећи се. То су нова тржишта, нови ресурси. Балкан им је успутна станица на Исток, све до Кине. Русија је преко Крима и Донбаса, зауставила да се НАТО угура у Украјину, да настави експанзију. И то је највеће достигнуће руске политике. Међутим, на балканском правцу није тако. НАТО снажно притиска три преостале земље које нису у његовим редовима. Нема малих и великих, за НАТО су све важне, и видимо на примеру Црне Горе како се за њу бори. Тако је неутрална "балканска четворка" окрњена, али и "тројка" у којој би биле Србија, Босна и Херцеговина и Македонија, несигурна је, због различитих унутрашњих и спољних интереса. О томе се уствари више говори ван Балкана, него на Балкану. У погледу неутралности у војној сфери она је једино у Србији промовисана, али се мора знати да она није сасвим заокружена. Војна неутралност се спомиње само у једној реченици у скупштинској резолуцији о Косову, а треба је темељно дискутовати и тек онда консеквенто унети у Устав и друга државно-правна и политичка акта.

          Оно што је најважније, а чега ми на Балкану нисмо још у потпуности свесни, то је огроман, нагли пад снаге и утицаја Запада. Све је почело да се осипа када су САД, после агресије на СР Југославију, наставиле инвазију на Авганистан а затим ушле у Ирак, па се тамо заглибиле до гуше. Два веома тешка пораза заредом обезвредила су америчку политичку и војну доминацију. А затим је уследила глобална криза створена у Америци, па је англосаксонски модел управљања светом показао своју неефикасност. И ту је прорадила америчка и најближих савезника сујета - да се докаже како је западна демократија универзална и да ће свеједно победити. И шта је исход? Безумно пумпање „арапског пролећа“, и чудовишне миграције, привид да свет подржава њихов модел демократије. Неко на Западу сматра да ту срамоту може да опере само још један нови победнички рат.

          Што се нас на Балкану тиче, нама наменили геоенергетско надметање. Вашингтон и Брисел су, код кратковидих балканских господара заљубљених у евроатлантске а не у своје националне вредности и интересе, осујетили изградњу гасовода „Јужни ток“, ту најкрупнију инострану руску инвестицију у наш регион, сигурну полугу нашег развоја, опоравка и повезивања са остатком Европе. Магистрални гасоводи су аутопутеви данашњег доба а гас је гориво и сировина XXI века! САД и ЕУ су торпедовањем „Јужног тока“, још једном доказале да уопште не хају за Балканом и интересима народа и држава на њему. Пустим речима и магловитим обећањима Американци су поново одлучујуће утицали да Балкан скрену са пута свога историјског интереса. Никакву алтерантиву крупним руским инвестицијама на Балкану не нуде, и неће понудити, јер он за њих остаје старо-ново крсташко ловиште. Последње три деценије историја на Балкану није донела ништа друго него колонизацију колонизатора, нових крсташа. Колонијалне  метрополе никада нису развиле колонизоване земље и народе. Оне односе све, вишак вредности, акумулацију, профит, дивиденде, камате, а нама ништа не остаје сем бедне наднице. И наравно, разговори су разговори, а геополитички интереси су сасвим друга ствар.

          Тако на Балкану још царује прошлост. Прихватајући европске вредности, демократију и тржиште, Балканци нису успели да задрже достигнути ниво привредног развоја и животног стандарда. Уместо тога су своје традиционалне вредности морали жртвовали зарад неких нових, туђих вредности.

          Балкан – Балканцима, ту политичку синтагму која је надахњивала и водила генерације Балканаца, униполарни хазјаин у свету успео је од нас да удаљи више него што је то било чак и у време хладног рата. Нову наду буди мултиполарни свет, али отпори поражене униполарне политике сметају деколонизацији Балкана. Русији је природно и историјско место на Балкану. Русија на њему станује бар 300 година, дуже од иједне велике силе.

          Ми на постјугословенском простору немамо податке о томе колико грађана жали што нема СФРЈ, што не живе у једној великој држави, просперитетној, у свету престижној. Како на постсовјетском пространству истраживања говоре, тамо и данас константно две трећине грађана жале што нема СССР-а. Верујем да је - све од Триглава до Ђевђелије - и код нас тај проценат висок. Задатак број један  Русије и других совјетских република јесте интеграција на постсовјетком пространству. Без обзира на све евроатлантске интеграције у које су се упустили народи и републике бивше Југославије, они се пре свега морају окренути интеграцији на постјугословенском пространству. Повратити уништену државу немогућа је мисија, али користити све оно што је у њој, и на вековном путу до ње, било добро и позитивно, може да нас сачува од даљих европских и других заблуда и лутања.

          Треба се потсетити - сви ми на брдовитом Балкану - како је певала наша чувена српска песникиња Десанка Максимовић - болујемо од истих болести.

*Професор др Срећко Ђукић,

изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији 2004-2011, доајен дипломатског кора, амбасадор у пензији, публициста, drsdjukic@yahoo.co.uk

Београд, 1. март  2017.

Кључне речи: Балкан, балканске земље, ЕУ, САД, НАТО, Русија, политичко, економско стање, криза, перспективе