Nemačka klizi ka tronu Evrope

S Donaldom Trampom u Beloj kući, Vašington pomera fokus aktivnosti iz Evrope u teatar Azije. Nova politika izražava promenjenu procenu američkih interesa. Nemačku, ta okolnost suočava s novom stvarnošću, unutar koje, uz sve drugo, iskrsava i pitanje spremnosti Berlina da na kontinentu Nemačka preuzme vodeću ulogu.

U kojoj meri je Berlin spreman za “novu otmicu Evrope”, upitao je nedavno tim povodom Jevgenij Šestakov, posmatrač moskovske Rasijske gazete, Aleksandra Rara – zapaženog politologa iz Nemačko-ruskog foruma u Berlinu.

Aleksandar Rar, nemački politikolog

Tri fronta za Berlin

Rar je odgovor počeo opaskom da je Nemačka “pod velikim pritiskom”. Na jednoj strani, ušla je “u vrlo ozbiljan sukob” s Rusijom. U Berlinu smatraju da se Moskva zalaže “za konzervativni model razvoja Evrope” – dok političari Nemačke koji su na vlasti “žele da Evropa jača samo na svojoj sadašnjoj liberalnoj osnovi”. Na drugoj strani – upravo taj liberalni fundament, koji je sa stanovišta službenog Berlina neosporan i trebalo bi da postane preovlađujući za Stari svet, izvrgava se očiglednoj kritici Donalda Trampa.

Za Nemce, to je kao nekakav drugi front, pri čemu vrlo ozbiljan, jer Nemačka nema naviku sukobljavanja sa Amerikom. Vašington je uvek bio neosporni politički lider za nemačku političku elitu.

“Evropa, s tim svojim razgovorima, kako se u spasavanju liberalnih vrednosti treba držati za ruke, nije više interesantna i neophodna Americi. Ja mislim, Nemačka će se, bude li iz bilo kojih razloga izgubila podršku Bele kuće, obresti potpuno dezorijentisanom u svetskim poslovima i pitanjima svetske ekonomije. Ali za Berlin, postoji i takozvani treći front. To je unutrašnji faktor – lutanje unutar evropskog društva, praćeno jačanjem antiglobalističkih pokreta, koje jača sve više i više”, ocenio je Aleksandar Rar.

Ti pokreti su pokreti desničara populista. Ranije se nisu izražavali, a sada su protagonisti pritiska na elitu, na vlast. Vlasti evropskih država gde su ti pokreti jaki moraju nekako reagovati, rekao je.

Vladimir Putin i Aleksandar Rar pred zasedanje Valdajskog foruma 2016. godine

Na braniku liberalizma Zapada

Nemci su, kao rezultat, u nezavidnoj situaciji, ali elite su sačuvale samouverenost – računaju da je model, izgrađen u Evropi tokom poslednjih četvrt veka, najpravilniji i bez alternative.

“A Nemačka, u stanju doista da postane predvodnik u stvari zaštite liberalnog razvoja Evrope i Zapada, sposobna je da se odupre američkom predsedniku koga, ako se ne snađe, mogu udaljiti sa dužnosti. I u Evropi ne misli tako nekakakv par političara. U Nemačkoj se zbilo srastanje stava najvećih SMI (medija, prim. PP), predstavnika biznisa i lidera najvećih partija. Široke su te političke elite koje se drže takve tačke gladišta i koje su namerne da protiv sva tri pomenuta izazova razviju jaku liniju odbrane”, ocenio je Rar.

Berlin, 22.03.2017 - novi predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer položio je zakletvu u nemačkom parlamentu: Frank-Walter Steinmeier, Angela Merkel    

Merkel obavezna da preuzme odgovornost za Evropu

Upitan je, da li je Nemačka u stanju da u Evropi preuzme liderstvo na sva tri fronta? I upozoren na rezervisanost, posle Drugog svetskog rata, pojedinih zemalja u odnosu na predvodništvo Berlina – Aleksandar Rar je priznao “složenost takvog pitanja” ali je odgovorio potvrdno.

“Smatra se da kancelar Nemačke Angela Merkel, ne samo može, nego je i obavezna da preuzme na sebe odgovornost za budućnost Evrope. Nemci već vide sebe u svojstvu predvodnika Starog sveta. A u isto vreme i shvataju: bude li se moralo da postanu lideri, naročito na vojnom planu, pokazujući susedima u EU da oni jesu u stanju da troše više sredstava za odbranu i u ponečem čak uzmu na sebe ulogu Amerike kao zaštitnika Starog sveta, to mnogima u Evropi može da se ne dopadne. Ipak, sada se situacija razvija tako, da elite drugih evropskih država u Nemačku gledaju sa nadom. Možda one to čine iz praktičnih razloga – Berlin ima para za izgradnju nekakve evropske armije, dok druge države nemaju tih sredstava.”

A te države jesu za evropsku vojsku i za jačanje evropske bezbednosti, jer se boje sukoba s Rusijom. Rar razjašnjava da misli “u prvom redu na istočno-evropske zemlje”. Počinjući da gube podršku “Amerike pod upravom Trampa”, one će se povezivati “i na kraju podržati nemačko vođstvo”.

“Mislim da je kancelar Merkel, u slučaju da bude ponovo izabrana, spremna da preuzme na sebe to liderstvo”, rekao je Rar. Slučaj sa imigrantima, kada je Berlin precenio svoje moći, ukazuje da takvo liderstvo Nemačke unutar EU neće biti jednostavno. Kada im bude neophodno potrebno, evropske zemlje će po pomoć trčati Nemačkoj, “naročito ako ova bude plaćala za svoje projekte”. Opet, kada im u toj Evropi pod usmeravanjem Nemačke nešto ne bude po volji, one će osporavati Berlinu pravo na vođstvo i kritikovaće nemačke poteze.

Vašington se okreće Aziji

Govoreći o Evropi i o SAD, nemački sagovornik ruskih novina izneo je mišljenje da je Americi danas “glavni izazov Azija”. Tamo se ukazuju ekonomski moćne sile koje joj mogu biti ili partneri ili konkurenti. To se odnosi i na vojnu komponentu.

Evropa nije više interesantna Vašingtonu.

“Ja ne mislim da neko u SAD uzima za ozbiljno da će Rusija okupirati Evropu. Trošiti se za zaštitu Starog sveta, za Belu kuću postaje besmisleno, jer nikakva mu stvarna opasnost ne preti. Prema tome, Amerika će se preorijentisati. A Evropa će, sa svojim pristupom usmerenim na spasavanje liberalnog modela, ostati usamljena, kako se meni čini, prosto zato što pragmatizam zahteva drugačije prilaze svetskoj politici. U tom smislu, Evropa će kroz koju godinu, a možda i kroz koji mesec, početi da shvata da ona izoluje sebe od nastajućeg multipolarnog sveta koji se ne vezuje uz liberalne vrednosti kao uz novu religiju. Ona će, prema tome, morati ozbiljno da se menja. I mada Evropa ne želi to da zapazi, na taj račun već ima vrlo jasnih signala.”

Evropa s planom B

Upitan o “Evropi sa dve brzine”, nemački politolog je primetio da tzv. plan B postoji već 25 godina, kao politički izum Nemačke i Francuske, u slučaju zastoja u razvoju prema tzv. Sjedinjenim Evropskim Državama. Spekulisalo se da bi u takvom slučaju tzv. matični ili klasični Evropljani mogli da se opredele za brži tempo integracije, a da zemlje u političkoj orbiti onda sarađuju prema mogućnostima. Rar, međutim, kaže kako je takav projekat (plan B) ostvariv jedino u slučaju da se većina sadašnjih članova EU izjasni za ulazak u ključni sastav, što po njegovom rasuđivanju danas uopšte nije slučaj. Nema dovoljno pristalica čvršće centralizacije. Francuska – glavni saveznik, “menja gledište”.

“Sami pogledajte: Britanija izašla iz Evropske unije, u Poljskoj i Mađarskoj ozbiljan sukob sa Nemačkom povodom vrednosti, Italija, Španija, Portugalija i Grčka jednostavno ne žele predvodništvo Nemačke u pitanjima evropskih finansija... S kim na kraju ostaje Nemačka? Sa skandinavskim zemljama i zemljama Beneluksa. To je nedovoljno za obrazovanje Sjedinjenih Država Evrope. Mislim da će takav raspored snaga biti jedan od glavnih izazova Berlina u budućnosti.”

Aleksandar Rar procenjuje da su nemačke političke elite stabilne i ne vidi okolnosti u kojima bi one bile promenjene. Stanje stvari nije kao u Francuskoj ili Italiji.

Sukob s Rusijom do daljeg

Zapaža li on uslove u kojima bi, u takvom slučaju, moglo da se očekuje ukidanje sankcija Rusiji, upitan je nemački politolog, sagovornik Rasijske gazete.

“Moj osećaj je da pitanje sankcija nije povezano s regulisanjem sukoba u Ukrajini, koliko ga treba videti u kontekstu bezuspešnog nastojanja evropskih elita da Rusiju nagnaju na pravac demokratije zapadnog obrasca. Prema tome, s primenom sankcija će se produžiti. Da zapadne elite stvarno hoće primenu Minskih sporazuma, one bi morale pošteno sebi da priznaju da se bez pritiska na Kijev, koji ne ispunjava sopstveni deo sporazuma, mirno regulisanje ne može pomaći s mesta. Ali dok u Evropi opstaje želja da se nekim sredstvima na Rusiju vrši pritisak, ona neće tek tako ukloniti sankcije. Od Rusije neće zahtevati samo ispunjavanje Minskih sporazuma, nego i ostvarivanje drugih obaveza u interesu zapadne demokratije.”

Aleksandar Rar potseća da su u Evropi na vlasti mladi političari koji na Rusiju gledaju kao njihovi dedovi u vreme Hladnog rata – zemlju, apsolutno tuđu Evropi.

“Izmeniti takav pristup može samo nekakva katastrofa ili događaj van evropskog kontinenta, koji će ljude, elite, nagnati da misle drugačije i shvate da su Rusija i Evropa ipak povezane. Takav događaj, takva katastrofa, može se zbiti svakog časa na Bliskom ili Srednjem istoku. Tada će preispitivanje odnosa između Rusije i Evropske unije postati mogućno, a za sada, na žalost ne”, završio je svoje svedočenje o prilikama u Evropi Aleksandar Rar.