Zapad sapliće Erdogana

Predsednik Turske Redžep Taip Erdogan želi više predsedničke vlasti.

Predlog izmena u ustavu Turske, kojima bi se to omogućilo, iznet je meseca januara ove godine pred nacionalni parlament (550 poslanika) – međutim, ishod glasanja (339 glasova “za”), nije bio dovoljan da bi se proces usvajanja ustavnih promena okončao već tu, odlukom predstavničkog tela. Za zakonom naloženu većinu od 367 ruku, vladi je nedostajalo još 28 glasova.

Bez saveznika u parlamentu

Erdoganova vladajuća Partija pravde i razvoja, sa čak 317 mandata u predstavničkom telu, nije bila u stanju da to obezbedi.

Na glasove Republikanske narodne partije (133) nije se moglo računati. Republikanci su, svi do jednog, predsednikovi ljuti politički protivnici i optužuju Erdogana da će zahtevanim jačanjem predsedničke vlasti “još više raskoliti tursko društvo”.

Demokratska partija naroda (“prokurdska”), još grđe od toga, “Tursku naziva fašističkim društvom” – preneo je ruski Komersant ocenu sagovornika lista u Ankari (Togrula Ismajila, sa Univerziteta ekonomije i tehnologije i Kerima Hasa iz Međunarodne organizacije strateških istraživanja).

Ostalo je da partiji na vlasti u njenom ambicioznom poduhvatu, eventualno, pruži ruku Partija nacionalističkog stremljenja, najslabija po broju poslaničkih mesta (40), ali ova je to  učinila bez opšte partijske volje i polovično. Nije pridružila sav svoj potencijal raspoloživih glasova.

Mec, 12.03.2017 - turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu na skupu u Francuskoj

Predsednička republika

Kako pokušaj da se stvar završi u parlamentu nije uspeo, predsednik vlade Turske Binali Jildirim, nije imalo šta drugo, već da poslanicima zahvali i saopšti – da “sada reč ima narod”! Drugim rečima, povodom ovlašćenja šefu države Turska je pozvana na referendum. Referendum će biti održan tokom aprila.

Šta je to što je predsedniku Erdoganu još potrebno, uz značajno veliku vlast koju on kao šef države već i sada poseduje? Suštinski, ne mnogo po stavkama “spiska”, ali dovoljno mnogo po sadržaju, proizilazi iz objašnjenja konsultovanih stručnjaka u Ankari.

Ukoliko dobije na referendumu, Erdogan će, na primer, moći da sam imenuje sebi potpredsednika (koga sada i nema), ministre i druge visoke činovnike.

Funkcija premijera (prvog ministra na čelu vlade), “izbrisala” bi se iz spiska državnih funkcija, jer ministre bi na dalje nadgledao šef države. Predsednik bi sam odlučiovao o sudbini resora.

Rezervni poslanici

Dalje, po novome, ne bi više moralo da predsednik ne pripada ni jednoj političkoj partiji – šef države bi imao pravo da deklariše partijsku pripadnost.

Najzad – ne i najmanje važno, broj članova parlamenta povećao bi se od 550 na 600. Ali, posmatračima ne sasvim jasno – “neki bi bili birani kao ‘rezervni’, raspolagali bi mandatom jedino u slučaju da neko od njihovih kolega iz nekih razloga ne uspe da odgovori svojim obavezama”!

Predsednik Turske zadržao bi pravo da u zemlji, kada smatra potrebnim, zavede vanredno stanje. Samo, sada bi takvo stanje moglo da se produži i na šest meseci, umesto da traje tri meseca kao po postojećem ustavu zemlje.

Kritičari kažu, Erdogan želi da umesto parlamentarne uspostavi predsedničku republiku.

Turci Evropljani

Širok je spektar glasila koja pišu o Erdoganu i referendumu u Turskoj, ali nema prognozera koji bi se zakleo kako će predlog proći na glasanju. Nagađa se da su izgledi za svaku od opcija, da stvar uspe ili da ne uspe, približno pola-pola. Moglo bi se dogoditi da odluči sasvim neznatan broj glasova. I to je sada mesto na kojem se u tursku političku stvar uključuje – Evropa.

Svestan tesnog prostora između raspoloženja “za” i “protiv” kod Turaka birača u Turskoj, Erdogan je odlučio da animira u korist režima - Turke s pravom glasa koji žive i rade u Evropi, najčešće u Nemačkoj. Tri miliona Turaka živi u Nemačkoj. Možda ih je polovina koji su i nemački građani, imaju nemačko državljanstvo. Ali, bili oni državljani Nemačke ili ne, Turci u Nemačkoj i drugde, žive uz osećaj da na jedan ili drugi način, na kraju, ipak pripadaju svojoj rodnoj etničkoj zajednici.

Vlast u Ankari ima osećaj da Turci u Evropi nisu u toj meri raspoloženi opoziciono, kao što je slučaj s narodom u zemlji. Dakle, vlast je odlučila da zatraži “pomoć prijatelja” od ljudi u dijaspori. Krenula je u kampanju promovisanja ustavnih izmena u turskoj dijaspori.  

Čavušogluov avion

Teško je predvideti ishod referenduma. Izgledi da Erdoganovi predlozi prođu na glasanju ocenjuju se kao jedan prema jedan – s nijansama malih preimućstava za jedno ili drugo. Iz tih razloga, Ankari je veoma važno da argumenti vlasti dopru do sluha Turcima koji žive i rade u Evropi.

U Evropi, turska politička misija među zemljacima naišla je, međutim, na spuštenu rampu. U subotu, Holandija je iznebuha otkazala pravo na sletanje u Roterdam avionu turskog šefa diplomatije Mevljuta Čavušoglua. Naloženo je da se ministar vrati tamo otkud je njegov avion i poleteo, u Nemačku.

Zbor Erdoganovih pristalica, kod konzulata Turske u Roterdamu, otkazan je “iz razloga bezbednosti”. Uz poziv na isti razlog, u Nemačkoj dan ranije nije dopušten Čavušogluov susret sa Turcima u Hamburgu. Fatmi Betjul Sajan Kaji, ministarka za porodicu i socijalna pitanja Turske, doslovno je izbačena iz Holandije.

Primer Holanđana sledila je zatim Danska.

Bilo je krajnje vreme da se Erdoganu pokaže “crveni karton”, pohvalio je postupke Evropljana nemački Dojče vele.

Ankara, 13.03.2017 - barikade ispred Ambasade Holandije u Ankari povodom tenzija izmešu Turske i zemalja zapadne Evrope

Platiće cenu

Ankara je reagovala ljutito, pomenula je diskriminaciju, kršenje kodeksa diplomatskog ponašanja. Erdogan je poručio da će “Holandija platiti cenu”. Ali, u bujici drugih prekora, čulo se i poređenje postupaka vlasti u svim tim zemljama s nacističkim.

Ministar Čavušoglu je objasnio da je reč o karakterizaciji postupaka, ne o etiketiranju vlada u pitanju.

U velikoj podignutoj halabuci, jedno je sasvim jasno – vlade u zapadnoj Evropi jednodušno su protiv vlasti Erdogana, i makar otvoreno neiskazano, dušom za predsednikove političke rivale u Turskoj.

Moskovska, državno opredeljena Rasijskaja gazeta zapaža, u analizi lanca diplomatskih incidenata i skandala, “već dugo narastajuću napetost i nepoverenje između Ankare i Brisela”. List navodi da lanac diplomatskih incidenata, ako ti događaji to jesu, nije nastao spontano. Gazeta navodi da se o pitanju istupanja turskih ličnosti pred sunarodnicima koji žive i rade u Evropi raspravljalo u petak uveče posle samita EU, neformalno, u kuloarima – i da su postupci izraz usaglašene odluke učesnika konsultacija.

Rasijskaja gazeta pominje u lancu pretpostavki ocenu francuskog Monda da eksplozija evropskih skandala povodom Turaka ima i jedan “geopolitički uzrok”. Reč je, navodno, o “strateškoj promeni pozicije ‘Male Azije’ u njenoj spoljnoj politici – udaljavanja od Zapada a zbližavanja s Moskvom”, citiran je u ruskim novinama francuski Mond.

U svakom slučaju, pitanje je da li su visoke prestonice Evrope, ovim što se dogodilo, Erdoganovoj kampanji “podmetnule nogu” – ili su joj pak “usadile krila”. Dilema neće potrajati dugo, bliži se dan turskog referenduma.