Putin i Orban kreću na sankcije EU?

Šef Rusije, predsednik Vladimir Putin očekuje se u četvrtak u Mađarskoj, u Budimpešti, gde bi na poziv predsednika vlade te zemlje Viktora Orbana trebalo da usledi razmena mišljenja dve strane o “svetskom poretku u promenama Trampove ere” – kako je ruski Sputnjik, prenoseći vest o tome evropskog Juroaktiva, objasnio naslov “Putin i Orban: pripremati se za Trampa” (“Putin and Orban: Preparing for Tramp”).

Malo rogobatno ali jasno. Orban je, za sada, najglasniji EU-disident, lider samosvojan, odavno javno nespreman da nacionalne interese Mađarske podredi “kominternovskom” jednoumlju Brisela.

Orban i Putin u predsedničkoj rezidenciji kraj Moskve, januara 2014.

Veze Mađarske i Rusije

Za vlasti u SAD predsednika Baraka Obame, Orban je bio zbog toga politički žigosan i podvrgnut pritisku. U novim okolnostima, međutim, Orban uz osećaj oslobođenosti od stega aplaudira Trampu, dok šef administracije premijera, Janoš Lazar kaže “eru multilateralne sada zamenjuje era bilateralne saradnje!”

U tom smislu Orban izgrađuje i interesne veze Mađarske i Rusije.

Mađarska od Rusa kupuje energiju i ne želi rizike u snabdevanju. Verovatno će energetika biti i u okosnici razgovora. Međutim, njihov ukupan sadržaj neće se svakako time iscrpiti. Moskva je spremna da širi ekonomsku saradnju, u slučaju da pojedinačni intersi članica EU nadvladaju centralno nametnutu blokadu sankcijama.

Dakle, gledano sa strane, bez podrobnosti koje će se možda objaviti posle visokog susreta, naknadno – Putinov dolazak u Budimpeštu mogao bi nagovestiti početak ruske anti-sankcione kampanje. Ona neće početi u SAD, počeće u Evropi.

Orban i Putin, Moskva 2014.

Armatura kažnjavanja Rusije

Američke sankcije su nepomerive i Donaldu Trampu, čak da mu je to i važno, bilo danas ili ubuduće, nedodirljive.

Sankcije koje je pred odlazak sa dužnosti “izrekao” Obama, zasnovane su na izvršnim ovlašćenjima predsednika SAD. Obama je žurio da Trampu podbaci “klip u točkove” na koloseku potencijalne “ruske politike”. Te sankcije, Donald Tramp bi mogao da ukloni, “ne pitajući” – uz uslov da takvim postupkom probudi zlu krv protiv sebe i demokrata i republikanaca neistomišljenika ili političkih protivnika u Kongresu. U slučaju da o tome razmišlja, Tramp će neizbežno morati da vaga dobiti od jednog i drugog – na jednoj strani iz političke igre s Moskvom, na drugoj, od podrške predsedniku u predstavničkom telu generalno. Ovo drugo, predsedniku je važnije. Tramp nije spreman da sav politički kapital potroši u korist boljih odnosa s Rusijom.

U slučaju da u Kongresu nemaju dovoljno poverenja i uplaše se predsednikove “popustljivosti prema Moskvi”, što je u američkoj areni crvena marama koja je tradicionalno pri ruci, kongresmeni mogu podržati inicijativu da se Obamine sankcije cementiraju zakonom. To je slučaj s već čuvenim Džekson-Venik amandmanom iz 1974, uperenim protiv trgovine sa zemljama ondašnjeg komunističkog bloka. Amandman (ondašnjeg senatora Henrija Deksona iz Vašingtona  i kongresmena Čarlsa Venika iz Ohaja) “ubetoniran” je unutar jednog od paragrafa američkog zakona o trgovini iz te godine, uz “armaturu” koja skoro 40 godina nije dopuštala da se amandman, kasnije u nekoj prilici, lako iščupa iz zakona o trgovini.

Tako je mehanizam američkih kazni i Trampove oportunitete objasnio Nikolas K. Gvozdev, u američkoj reviji Nešenel interest.

Decembra 2012, kada se učinilo oportunim ukloniti amandman, u interesu tadašnje politike predsednika Obame, u funkcionalni prostor dopune Džeksona i Venika ubačen je Zakon Magnickog – isto po dejstvu samo s drugim povodom i imenom.

Istovetna sredstva i metodologija primenjeni su i u osiguravanju kaznene politike SAD prema Kubi i Iranu.

Postoji, znači, zid koji, u slučaju da Tramp i poželi da preskoči, dovodi predsednika u dilemu – vredi li to pokušavati ili je pokušaj preskup? Ni Klinton ni Buš, u trenucima najveće kooperativnosti Rusije sa SAD devedesetih godina i kasnije, nisu svak za sebe pronalazili dovoljno argumenata da to pokušaju. Uvek je prizilazilo da je previsoka cena koju bi politički trebalo da plate kod kuće.

Susret Putina i Obame na samitu G20 u Hangdžou u Kini, 5. septembra 2016. (EPA/Los Angeles  Times)

Zašto iz Mađarske

Zašto Evropa i zašto Putinov polazak na težak put protiv sankcija iz Mađarske?

U uzdrmanom bloku Evrope (paradoksalno, ali posle svega nekoliko Trampovih “tvitova” i ovlaš izjava, što samo ukazuje na do sada krajnje podaničku politiku Brisela u odnosu na Vašington) – Mađarska je najslobodoumnija.

Orban potseća na Broza koji spasava jugoslovensku komunističku različitost, time što odstupa od ideoloških ortodoksija Moskve i njene Kominterne, za dobro Jugoslovena koji ne žive u Rusiji nego u Jugoslaviji, dabome. Usudio se da Vašingtonu kaže ne, i ne dopusti da mađarske banke i imovina postanu plen globalističkog pohoda spolja prispelog kapitala. Usudio se da ne trpi u Mađarskoj Džordža Soroša, s fondovima za finansiranje prevrata u tuđim zemljama. I takvom politikom je Orban na izborima pridobio uz sebe Mađare.

Džordž Soroš sa Viktorom Orbanom 2010.godine: "Od prijatelja do neprijatelja"

Pucanj EU sebi u noge

Svojevremeno, u vreme kada su sankcije izglasavane u Briselu, posle krajnje sumnjivog rušenja putničkog aviona iz Holandije nad Ukrajinom na letu MH17 – jer, avion je srušen da bi se za rušenje optužila Moskva i uvele joj se sankcije – Orban je izjavio da su sankcije “pucanj samome sebi u nogu”.

Mađarska je protivnik “ruskih sankcija”, kao i bar najmanje pet ili šest drugih zemalja čije su vlade to izokola nagovestile – međutim, podvrgnute su pritisku da glasaju za kazne, upozorene da mogu biti optužene za narušavanje briselske spoljne politike. 

Brisel je sledio liniju Vašingtona, administracije Baraka Obame. Tramp, koji je pre deset dana počeo predsednički mandat, nije promenio ali nagovestio je mogućnost promene američke linije.

Barak Obama i Džordž Soroš

“Korisnost trgovačko-ekonomskih veza”

Minule subote, šef Rusije i šef SAD govorili su telefonom, pretežno o potrebi zajedničke akcije protiv Islamske države i drugih terorističkih grupa, ali i o mogućnosti šire saradnje. Kontakt je bio uspešan – mada, još nema ni govora o nekakvim rusko-američkim pregovorima. “Pregovori” su stvar budućnosti i nesigurnih daljih okolnosti. Ipak, sa obe strane izražene su dobre želje sa stanovišta normalizacije odnosa.

Putin nije pominjao sankcije, pogotovo ne Tramp, izložen optužbama svojih američkih političkih rivala i neistomišljenika već zbog samo nekoliko pozitivnih izjava o predsedniku Rusije. Ipak, rezimirajući pred javnošću sadržaj telefon-kontakta dvojice lidera, Kremlj je rekao da je uz sve drugo u razgovoru podvučena i “mogućnost uspostavljanja uzajamno korisnih trgovačko-ekonomskih veza između poslovnih krugova dve strane” (Kremlin. ru). Znači, Amerike i Rusije.

Vašington nije demantovao sadržaj saopštenja o razgovoru na službenom sajtu Kremlja. Podatak da ta rečenica o “korisnosti trgovačko-ekonomskih veza između poslovnih krugova” postoji, nagoveštava da Putin ima o čemu da razgovara s partnerima Rusije unutar EU, ako bude i drugih, spremnih da slede za Orbanom. Zid EU sankcija Rusiji stigla bi u takvom slučaju sudbina Berlinskog zida na kraju Hladnog rata.