Tunis: šest godina od „Jasmin revolucije“

Diktator Tunisa Zine Al Abidine Ben Ali podneo je ostavku kada je pre šest godina takozvana „Jasmin revolucija“ uzela maha u zemlji, a onda i postala pokretač onoga što će postati prepoznatljivo kao „arapsko proleće“. Ocene su da su prelazna vlast i uvođenje demokratskih načela u postrevolucijskom Tunisu prošli relativno glatko i mirno, bar kada se uporedi sa situacijama u drugim zemljama u ragionu. Međutim, na godišnjicu od izbijanja ustanka, Tunižani ponovo izlaze na ulice, ovoga puta zbog vraćanja njihovih državljana koji su bili u redovima ekstremističke Islamske države i učestvovali u sukobima u Siriji, Iraku i Libiji.

Državu su, naime, od 2011. vodila dva predsednika i osam uzastopnih vlada. Ekonomski rast je, međutim, ostao na niskim granama, te se zemlja i dalje bori sa visokom stopom nezaposlenosti, siromaštvom i društvenim nejednakostima, ocenjuju stručnjaci za renomirani portal Midlist monitor.

Tunižani smatraju da vlade dosad nisu uspele da vode državu kako treba i donesu rešenja za glavne ekonomske i društvene probleme, dok se, s druge strane, suočavaju i sa novim bezbednosnim izazovom, kao što su učestale pretnje terorista Islamske države. I lokalni izbori, planirani za mart ove godine, neće biti održani u predviđenom roku, jer parlament nije usvojio sve potrebne zakone kako bi se prvi put od ustanka 2011. raspisali i lokalni i regionalni izbori prema novim standardima.

Slika bivšeg diktatora među kesama za đubre (Magarabia)

Sadašnja vlast

Na mesto šefa države Beži Kaid Esebsi došao je u decembru 2014. nakon što je pobedio na prvim demokratskim izborima u Tunisu, organizovanim posle „Jasmin revolucije“. On je dugo bio ministar u vladi Bena Alija a kritičari na njegovo nameštenje gledaju kao na svojevrsno vraćanje starog režima. Sledeći predsednički izbori održaće se 2019. godine.

Premijer Jusef Čahed preuzeo je dužnost u avgustu 2016, čime je postao sedmi predsednik vlade od 2011. Njegov kabinet uključuje široku koaliciju sekularnih, islamskih i levičarskih partija, kao i saveznike iz redova nezavisnih i trgovinskih sindikata. Glavni izazovi za njega upravo su uspostavljanje ekonomskih standarda i smanjenje nezaposlenosti u zemlji.

Buazizi „okidač“ za revoluciju

Podsećanja radi, Mohamedu Buaziziju, dvadesetšestogodišnjem uličnom prodavcu, oduzeta su kolica sa robom 17. decembra 2010. Kada se Mohamed pobunio, policajac ga je vređao i udario, dok su se lokalne vlasti kasnije oglušile o njegovu žalbu. Zbog javnog poniženja i nemogućnosti da išta promeni, Buazizi se zapalio ispred zgrade lokalne vlasti u rodnom gradu Sidi Buzidu.

Njegov čin je usplahirio narod i izazvao bes zbog korupcije vlade, društvenih nejednakosti, nezaposlenosti i političke represije. Protesti su počeli u Sidi Buzidu istog dana, da bi se onda proširili i na druge delove Tunisa i na kraju imali za ishod - svrgavanje tadašnjeg predsednika Ben Alija, posle 23 godine vladavine. Ustanak u Tunisu motivisao je druge arapske zemlje da se podignu protiv diktatorskih režima.

Borba za nezavisnost, pa „arapsko proleće“

Revolucija pre „arapskog proleća“ bila je ona koju je poveo Habib Burgiba za nezavisnost države od francuske dominacije, izvojevana 1956. Premijer Zine Al Abidine Ben Ali nasledio je Burgibu 1987. nakon što su doktori proglasili da Burgiba medicinski nije u stanju da vlada. Između 1956. i 2011. Tunis je funkcionisao kao jednopartijska država, sa politikom sekularne Burgibine, odnosno Ben Alijeve, partije Ustavni demokratski savez.

Nakon svrgavanja Ben Alija promenile su se tri vlade, pre nego što su raspisani prvi demokratski izbori 2011. za konstituisanje Skupštine. Tada je iskusni tuniški političar Monsef Maruki postavljen za premijera. Novi ustav je usvojen 2014. i u oktobru iste godine održani su prvi slobodni parlamentarni izbori. Sekularna partija Nida Tunes (Poziv Tunisa), osnovana 2012, pobedila je na izborima osvojivši 38 odsto glasova. U novembru 2014. održani su i prvi predsednički izbori. Esebsi je dobio 55,68 odsto glasova i odneo pobedu.

'Zaustavite represiju Magreba', transparent za vreme 'Jasmin revolucije' 2011. (Nekstbestdzenerejsn)

Ben Ali pobegao u Saudijsku Arabiju

Bivši režim Bena Alija bio je na vlasti 23 godine pre nego što je podneo ostavku pre tačno šest godina, 14. januara 2011, i pobegao u Saudijsku Arabiju sa najužom familijom, usred zahuktavanja „arapskog proleća“. Rođen je 1936. u blizini grada Susa i u mladosti je bio uključen u borbu protiv francuske kolonijalne vlasti, zbog čega je odslužio i kaznu zatvora. Nakon što je završio studije u Francuskoj i SAD, radio je u diplomatiji u Poljskoj a onda postao ministar unutrašnjih poslova Tunisa 1986. Godinu dana kasnije postao je premijer, pokrenuo puč protiv prvog predsednika nezavisnog Tunisa Burgibe, i sam preuzeo tu funkciju.

Pripisuju mu se zasluge poput uspostavljanja stabilnosti u državi i ekonomskog rasta, kao i da je imao napredan stav po pitanju ženskih prava. Ipak, velika stopa nezaposlenosti mladih pod njegovom vladavinom postajala je sve primetnija i raširenija, a kritikovan je zbog gušenja političkih sloboda. Ben Ali je obećao da će uvesti demokratske standarde ali je sam dva puta izabran za predsednika tako što nije imao protivkandidata, a Ustav je dva puta menjan, odnosno prilagođavan, kako bi sam mogao da nastavi da vlada. Čak i nakon što su uvedeni višepartijsko glasanje za novog predsednika 1999, rezultati su pokazivali da je Ben Ali osvojio većinu a javnost ga je optuživala za izbornu krađu.

Zapaljene gume na protestu u Tunisu u decembru 2016. (Midlist monitor)

Ponovo protesti na ulicama

Prema podacima UN, najmanje 300 ljudi je ubijeno za vreme ustanka u Tunisu. Desetine demonstranata, aktivista i novinara je uhapšeno. Privremena vlada je u januaru 2011. objavila da će svi politički zatvorenici biti oslobođeni. Takođe, svim zabranjenim strankama je omogućeno da budu priznate i slobodno rade, osim u slučaju Hizbu Tahrira, panislamističke organizacije osnovane 1953, i nekoliko drugih pokreta. „Jasmin revolucija“ nije za posledicu imala iseljavanje stanovništva i izbeglice. Članovima zabranjenih partija bilo je dozvoljeno da se vrate u zemlju.

Treba napomenuti da u Tunisu poslednjih meseci vlada bojazan da bi povratak tuniških militanata iz inostranstva mogao dodatno da destabilizuje zemlju, zbog čega se u decembru i januaru održavaju ulični protesti. Ovakvu atmosferu je podgrejala i vest da je upravo Tunižanin bio glavnoosumnjičeni za napad u Berlinu u vreme Božićnih praznika, kada je stradalo 11 ljudi. Odgovornost je preuzela Islamska država. Prema podacima UN, oko 5.500 Tunižana nalazi se u redovima ekstremističkih grupa u Siriji, Iraku i Libiji gde su uspostavljene najjače baze ID-a.