Prekid vatre u Siriji

U Siriji obustava vatre? U sredu uveče, nekoliko sati pošto je agencija Anadolija nagovestila takvu mogućnost, uz poziv na “izvore bliske turskoj vladi”, vest o tome nije se mogla ni odbaciti ni potvrditi, jer prekid neprijateljstava trebalo je da važi od ponoći. Podnosioci “plana za obustavu vatre” su Turska i Rusija, rekla je Anadolija (kako je, uz druge medije, preneta i od nemačkog Dojče vele) – koje nastoje da se kriza u Siriji prebaci sa bojišta na teren politički i da se tako pokuša da se ona reši dogovorno.

Dolazak za taj sto sa zelenom čojom aranžirao bi se u Astani, u Kazahstanu. Kazahstan je bliski rođak Turske u nekada sovjetskoj centralnoj Aziji, ali blizak i Rusiji, s kojom sarađuje u njenim post-sovjetskim integracijama. Dolazak Sirijaca i vansirijskih spoljnih faktora konflikta u Astanu pridodao bi međunarodnoj afirmaciji Kazahstana i predsednika Nursultana Nazarbajeva.

Igra prijatelj-neprijatelj

Predlog za prekid vatre tiče se “na jednoj strani, sirijske armije i ‘pro-režimskih inostranih terorističkih grupa’ a na drugoj naoružane opozicije”, citirana je Anadolija. Njena informacija iz “izvora bliskih vladi” u Ankari na udarnim je mestima u glavnim listovima na Zapadu. Međutim, i u Rusiji, mada govornik Kremlja Dmitrij Peskov nije komentarisao, “zbog nedovoljno informacija”.

“Prekid vatre ne bi uključio terorističke grupe”, objavila je turska agencija Anadolija, mada bez preciziranja koje su to grupe terorističke.

Sa stanovišta Ankare, uz Islamsku državu, “teroristička” je i YPG sirijskih Kurda (pomognuta od SAD). Dok, po merilu Sirije i Asadove saveznice Rusije, najveći deo tzv. naoružane opozicije je “teroristički”, a u svakom slučaju se takvima smatraju Fateh al-Šam (bivši Front al-Nusra u vezi sa Al-Kaidom) i različite frakcije na finansijskom i političkom pupku Turske, Katara i Saudijske Arabije.

Vladine snage sa promenljivim uspehom vode borbe protiv pobunjenika u različitim delovima zemlje

Poslednji pokušaj Moskve sa Obamom

Neuspeli pokušaj američke diplomatije da ona razluči jedno takvo “ko je kakav” (te i ko bi mogao biti “naš” a koga ćemo “tući” zajednički, u vreme prekidanih pa obnavljanih razgovora o eventualnoj zajedničkoj vojnoj akciji SAD s Rusijom), učinio je neuspešnim pregovore (Sergej) Lavrov – ( Džon ) Keri, jesenas. Vašingtonu nije polazilo za rukom da u isto vreme ostane i verni saveznik “demokratske opozicije” a i da prstom ukaže u onog koji nije za “demokratski savez”. Recimo, u tu Al Nusru, koju su posle spremno “precrtali” Turci.

Bez sporazuma s Rusijom, dominirajućom na terenu rata, SAD u poslednjim mesecima i nedeljama administracije Baraka Obame, našle su se otuđenim iz procesa i politički. Moskva je objavila u čemu je problem i pred svetskom javnošću uskratila administraciji Obame paravan “ključnog” za rešenje problema Sirije.

Rusi su odbili da dalje pregovaraju sa Amerikom. Nisu se odazvali predlogu da se razgovori Lavrov-Keri produže. Moskva se okrenula faktorima “koji imaju” uticaja na strane u sukobu. Pronašla je, umesto Amerike, za taj posao Iran i Tursku – Teheran, aktivan na strani Bašara el Asada, a Ankara uz snage protiv njegovog režima.

Turske snage na severu Sirije tokom ofanzive za uspostavljanje "bezbednog koridora" uz granicu

Šta je čija zona uticaja

Nadnete nad kartom i sudbinom Sirije, Turska, Iran i Rusija, sastale su se 20. decembra u Moskvi, na nivou šefova diplomatija, uz izjavu da zajednički traže “put regulisanja sirijske krize”. Forum “trojke” nazvan je “situativnim”, “za pretres aktuelnih zbivanja”, pošto je teško “institucionalizovati ga”, rečeno je tim povodom u ruskoj štampi. Međutim, ovako ili onako, sastanak ministara je ponovljen, a ruska Nezavisima gazeta objavila je da je reč o trojnom dogovoru o zonama unutar-sirijskog uticaja – jedinoj dostupnoj formuli da bi se iz rata prešlo u pregovore.

Šest godina krize pokazalo je “da u svetu nema sila, sposobnih da uspostave kontrolu nad celom (sirijskom) teritorijom”. Napor i sredstva, koje su pojedine od njih investirale, podrazumevaju očekivanje “dividendi”, tumači u članku za taj list Leonid Isajev, stručnjak za istok i predavač političkih nauka (“Rusija, Iran i Turska u potrazi za zajedničkim imeniteljem”, NG).

“Sa te tačke gledišta, uslovna podela zemlje na sfere uticaja je jedino mogućno racionalno rešenje. Naročito ako se ima na umu da trenutno postojeća situacija u Siriji, na ovaj ili onaj način, tome pogoduje”, piše Isajev. Stvar je u tome što “praktično sve suprotstavljene strane unutar Sirije osećaju ograničenost svojih resursa i mogućnosti” pa im uzdanje u produženu eskalaciju sukoba ne odgovara. Na drugoj strani, “zone uticaja svih ključnih spoljnih igrača već sada se ocrtavaju”. Tako da je “svojevrsni savez Rusije, Irana i Turske – prvi korak na putu ka neformalnoj podeli severnog dela Sirije i priznavanju svakoj od strana prava kontrole nad određenim oblastima”, kaže autor.

Procenjuje se da je oko polovine, od predratnih 23 miliona, stanovništva Sirije raseljeno tokom rata

Formalizam integriteta

U izvesnoj meri, stanje stvari u Siriji izraženo je i u završnoj izjavi trojice ministara, rečima o potrebi reanimacije političkog dijaloga i besperspektivnosti pokušaja da se stvar reši vojnim putem. “Reference u završnoj izjavi o poštovanju teritorijalne celine Sirije, ne sadrže pritom ritualni karakter”, komentariše autor.

“Uslovni savez Rusija, Iran,Turska, u izvesnom smislu rešava taj problem, bar u razmerama sirijskog-severozapada. To je u velikoj meri zaslugom zamora ‘trojke’ od beskonačnih borbenih dejstava, zahtevajućih od svake strane najaktivnije učešće.”

Iran, jedan od ključnih saveznika Damaska. Njegove zasluge za to što je Bašar al Asad još na vlasti teško je preuveličati. Podržava sirijsku vladu još od prvih dana sukoba. I ne bez opterećenja za sam Iran.

Žile uticaja Turske takođe su duboke. Turska značajnim delom snosi posledice rata na granici, a u delikatnoj sopstvenoj unutrašnjoj situaciji, oličenoj pokušajem puča, sukoba s Kurdima, prilivom mase izbeglica.

Najzad, dalja eskalacija rata ne pogoduje ni Rusiji.Uspeh vojske na stranu. U ratu je bilo ruskih žrtava, koje kod kuće treba objašnjavati. Na Zapadu ruske vojne akcije prikazuju se kao “borba s terorizmom po ruski”, uz akcenat na zanemarivanje humanosti. U inostranstvu to pogađa politički prestiž Moskve.

Sve je to potstaklo Iran, Rusiju i Tursku da sednu za sto – i pre nego što Vašington s novom administracijom iznese fasciklu na sto, pokušaju da legitimišu i učvrste svoje interese, kaže NG.

Pripadnici Al kaide u regionu Idliba

Za Alepo - Idlib

Vrata iza kojih se pregovara zatvorena su čvrsto. Ipak, ruski stručnjak kaže – prvo što bi se moglo očekivati jeste da Rusija i Iran “istupe kao garanti” da se ofanziva Damaska, pošto je režim zagospodario Alepom, “neće više razvijati dalje u pravcu Idliba, koji je ‘dedovina’ sirijske opozicije, a Turska ga smatra sferom svog bezuslovnog uticaja”. To je realno, misli on. Bez pomoći saveznika, sirijske snage i nisu u stanju da same ugroze Idlib. Drugim rečima, odluka je u rukama tri sile spolja.

Turska, pak, dobivši kontrolu nad Idlibom i “džepom” između dva kantona Kurda na severu provincije, “u stanju je da garantuje presecanje bilo kojih pokušaja kontra-napada na Alep, od strane pobunjeničkih struktura u Siriji pod njenom kontrolom”. To onda dopušta snagama vlade i njenim savezncima, da deo snaga koncentrisanih pre svega na severu zemlje, odvoji i pokuša “da reši zadatke na drugim frontovima, na primer u Palmiri i Homsu”.

“U zamenu za spremnost Ankare da u Idlibu počne da odvaja pobunjenike od terorista, uz proizilazeću borbu sa ‘Džebhat Fatah aš-Šam’ (bivšom, u RF zabranjenom An Nusrom), Turska je od Moskve, i što je još važnije od Teherana, izborila povlačenje jedinica Hezbolaha s teritorije Sirije. A uračunavajući da se Hezbolah u sunitskom svetu smatra terorističkom strukturom, slična ‘razmena učtivosti’ deluje sasvim ekvivalentnom”, piše Leonid Isajev.

Međutim, to o čemu on govori, ovog časa je stvar dalje budućnosti. Ukoliko je predlog da se u sredu u ponoć obustavi vatra izraz takvog dogovora, o kakvom piše NG, prvi test verodostojnosti kombinacija sa Sirijom biće to – hoće li obustava vatre uopšte uslediti. A da se i ne govori o perspektivi opstanka samog formata “trojke”, s dugačkom predistorijom regionalnog rivalstva i međusobnog nepoverenja.