Poziv Trampu da se sretne s Putinom

Kriza podrazumeva opasnost i mogućnosti. “Vašoj administraciji, Rusija danas ne nudi samo ozbiljan izazov nego i značajne mogućnosti”, započinju neku vrstu svog javnog “podsetnika” Donaldu Trampu za normalnije odnose SAD s Rusijom, dvojica merodavnih i afirmisanih Amerikanaca, Gream T Alison i Dimitri K Sajms – Alison, direktor centra za nauku i međunarodne odnose harvardske Kenedi škole, bivši pomoćnik u resoru američke odbrane za politiku i planiranje i autor knjige “Predodređeni za rat: Amerika, Kina i Tukididova klopka”, a Sajms, izdavač i izvršni direktor magazina Nešenel interest i predsednik istoimenog centra. Njihov koautorski “savet” budućem predsedniku SAD (“A blueprint for Donald Trump to Fix Relations with Russia”) upravo je objavljen u magazinu Nešenel interest  (http://nationalinterest.org), pa se može smatrati i nagoveštajem zaokreta na bolje u američkoj politici prema Rusiji, koji bi mogao početi sa ulaskom u Belu kuću predsednika Trampa.

Jedna od prvih stvari koje se preporučuju novom šefu SAD jeste lični susret Donalda Trampa i Vladimira Putina, jer “otrovno neuvažavanje Rusije curi s vrha”.

Donald Tramp, novi predsednik SAD

Zašto se Rusija ne može ignorisati

Rusija nije više “imeprija zla” kojoj su Sjedinjene Države preprečile put tokom dekada Hladnog rata. Ali ona, svejedno, ostaje “igrač čija opredeljenja duboko dotiču vitalne interese SAD” u mnogo globalnih pitanja, i autori navode ravno sedam okolnosti zbog kojih se Rusija, u američkom interesu, ne može ostaviti po strani.

“Prvo i pre svega, Rusija je jedina zemlja u stanju da Sjedinjene Države potre sa mape za trideset minuta.”

“Drugo, Rusija je ključna u sprečavanju nuklearnog trerorizma a i proliferacije drugog oružja masovnog uništenja i dostavnih raketnih sistema.”

“Treće, odluke Rusije da podeli obaveštajne podatke ili ih zadrži, značajno utiču na izglede da se spreče teroristički napadi na građane SAD i imovinu širom sveta.”

“Četvrto, Rusija je prostranstvom najveća zemlja na planeti, graničeći se s Kinom na istoku, Poljskom na zapadu, i sa Sjedinjenim Državama preko Arktika (Prema tome, tvrdnjama da je ona samo ‘regionalna’ sila nedostaje fakat da Rusija dotiče svaki važan region.).“

“Peto, naučna konstelacija Rusije sovjetskog doba i post-sovjetska dostignuća čine je globalnim liderom u nauci i tehnologiji, posebno u visoko-tehnološkoj vojnoj opremi. Ti talenti omogućuju joj formiranje robusne sajber-moći, odmah uz Sjedinjene Države, i proizvodnju impresivnog oružja.”

“Šesto, Rusija je spremna da ratuje: pokazala je i sposobnost i volju da upotrebi vojnu silu u ostvarivanju svojih ciljeva, od anektiranja Krima do ojačavanja režima Bašara al-Asada u Siriji.”

“Sedmo, mogućnosti Rusije da komplikuje teško je preuveličati – od prodaje usavršenih sistema protiv-vazdušne odbrane S-300 Iranu do vojnog udruživanja s Kinom.”

Rizik kataklizme koja se ne želi

Prvi nacionalni interes SAD je da se izbegne kataklizmički, opšte-uništavajući rat. A SAD i Rusija su na trajektoriji, pri kojoj se mora imati u vidu da je “rizik sunovrata u rat koji nijedna od te dve zemlje nije želela, a koji bi bio katastrofičan za obe, ozbiljan”, navode autori “podsetnika” Trampu.

“Vi ste izabrani da izmenite način na koji Vašington obavlja posao, a to nigde nije preče nego u radu s Moskvom”, pišu Alison i Sajms. Opstanak i uspeh Sjedinjenih Država su esencijalni preduslov da bi se moć Amerike onda mogla primeniti za postizanje svakog dugog cilja na svetu.

“Kao deo Vaše doktrine ´Prvo Amerika´, mi na Vas apelujemo da date prednost najvitalnijim interesima Amerike, i s te osnove angažujete Rusiju oko onoga što je američkim građanima najvažnije, preživljavanja i dobrobiti”, kažu autori apela Trampu.

Kako je Amerika dospela u bezizlaz

U nastojanju da razjasne motiv inicijative, autori su se najpre zauzeli pitanjem “kako je Amerika dospela u sadašnji bezizlaz”. Četvrt veka posle Hladnog rata, odnosi Amerike i Rusije rđaviji su nego ikada otad, kažu oni. Promenile su se na vlasti tri administracije, Klintonova, Bušova, Obamina... Sve su započinjale izjavom da žele da poboljšaju odnose. Obama je objavio “resetovanje” odnosa, da bi sada, na kraju i njegovog mandata, ruski avioni i američki avioni koji dejstvuju po ciljevima u Siriji leteli tesno jedni uz druge bez koordinacije i uz minimum minimuma komunikacije.

“To rizikuje nenamernu koliziju koja može voditi u direktan sukob.” SAD su između tri Rusiji granične baltičke države rasporedile trupe. Rusija je odgovorila rasporedom sofisticirane protiv-vazdušne odbrane i nuklearno podobnih raketa kratkog dometa u Kalinjingradu.

“Prvi put od 1980-ih su vojni planeri obe strane proveravali opcije koje uključuju i stvarnu upotrebu nuklearnog oružja. Taj ishod je ozbiljan podsetnik da aspiracije, koliko god da vrede, nisu dovoljne. Izvučene iz koherentne stragije i održivog operativnog izvršenja, takve aspiracije ne samo ne uspevaju, nego i podstiču sumnje”, pišu autori.

Slični slučajevi su Ukrajina i Sirija, kažu oni. Administracija Obame i evropski saveznici “podstakli su Ukrajince da ustanu na korumpiranog, tobože demokratski izabranog predsednika”, a onda nisu imali volje da vojno odgovore na rusku vojnu intervenciju.

Drugi sličan primer je Sirija. Obama je deklarisao “Asad mora da ode”, a onda se pokazao nevoljnim da angažuje američku silu da to postigne, proizvodeći vakuum angažovanja u koje je zakoračio Putin.

Poenta nije u tome da je Obama morao da žrtvuje američke živote. Poenta je na proceni predsednika šta je američki interes, na zaključku da žrtvovanje Amerikanaca u tom slučaju nije u američkom interesu, i na politici koja odgovara proceni. Poenta je na strategiji uspeha, koja ishod povezuje sa sredstvima. Kada sredstva nisu dovoljna da se ostvare veliki ciljevi, moraju se prilagoditi ciljevi.

Kisindžerova alternativa

U odsustvu takvog pristupa ukazale su se kontradikcije. Jedanput se čuje, Rusija je gubitnik “koji ne znači više ništa”. Nije više globalni igrač, to je sila u konačnom zalasku: njena ekonomija zamire, njeno stanovništvo se smanjuje i njena, u prošlom veku zasnovana industrijska baza ne proizvodi više ništa što svet želi da kupi.

A onda, na drugoj strani, na najvišem nivou administracije u njenim poslednjim godinama, Obamin instinkt da, kada se god suoči sa složenim međunarodnim problemima, “prvo okrivi Rusiju”.

Kao da se očekivalo da će Rusija, kao svojevremeno posle vojnog poraza Nemačka i Japan, prihvatiti mesto koje joj je određeno u američki predvođenom jedno-polarnom svetu.

Autori citiraju Henri Kisindžera, govoreći da je on očekivanje takve ruske “automatske konverzije” nazvao “fantazijom”. Rusija je “odviše velika, odviše moćna i odviše privržena očuvanju svoje suverenosti”, da bi kao velika sila postala suplikant jednog američki dominantnog svetskog poretka.

Izgubio je Sovjetski Savez Hladni rat. Njegove granice jesu smanjene, ali za razliku od Nemačke i Japana, nije pobeđen u vrućem ratu, nije okupiran i nije uobličen od strane SAD, kao države čije je ustave pisao pobednik.

“Kisindžerova alternativa (s kojom se mi veoma slažemo) – jeste da se nastoji da se Rusija integriše u jedan međunarodni poredak koji uzima u obzir minimum esencijalnih interesa Moskve”, pišu Alison i Sajms. To bi počelo priznanjem da Rusija ostaje velika sila sa suverenim interesima i, s te tačke, istraživanjem “mogu li se njihove preokupacije pomiriti s našim potrebama” (citiraju autori Kisindžera).

“Kritički, to bi značilo tretirati Putina lično kao jakog lidera jedne velike sile, što on jasno jeste, i priznat je od svojih sugrađana da bude. I, takođe, značilo bi izbegavati ćiftinsko nipodaštavanje. Cilj američke politike nije da ugađa Rusiji ili čini zadovoljstvo Putinu. Pre je to da se unaprede vitalni nacionalni interesi SAD. Jer kao što se videlo tokom Obaminog drugog terma, kada se tretira prvenstveno kao ‘neprijatelj’, Rusija je u stanju da potkopa važne američke ciljeve. Ukoliko bi se mogla navesti da dejstvuje više kao partner, u okviru održivih, makar i teških radnih odnosa, Moskva može pomoći unapređenju spoljno-političkih ciljeva SAD u brojnim pravcima.”

Opstanak ili simultano samoubistvo

Pisci članka afirmišu četiri razloga za američku saradnju s Rusijom.

Prvi, “izbeći rat, uključujući nuklearni rat”, jer bi SAD i Rusija bile njegove prve žrtve. Tehnologija je Ameriku i Rusiju učinila “sijamskim blizancima”.

“Koliko god jedni na druge ljuti, ili čak zgađeni, ni jedno ne može ono drugo udaviti, bez da simultano izvrši samoubistvo. Ta odvratna ali neizbežna činjenica služi kao polazna tačka u tim odnosima.”

Ma koliko da je opcija opšteg nuklearnog rata još daleko, ona nije u onoj meri nezamisliva, kao u vreme početka Obaminog mandata. Koliko god se to teško zapažalo iz Vašingtona, ruski bezbednosni establišment uznemiren je onim što vidi kao američki razvoj i plan za potkopavanje nuklearne odmazde.

Napredak u protiv-vazdušnoj odbrani, oružja za precizno dejstvo iz vazduha (pokazana ubistvom Bin Ladena u Pakistanu), mogućnosti protiv-podmorničkog rata ili, ono što Rusi tvrde, “sajber-implanti unutar njihovog sistema nuklearne komande i kontrole, zadaju im brigu”. Taj strah nije više samo predmet diskusija na poverljivim zasedanjima njihovih bezbednosnim forumima. Predsednik Putin izrazio se o tome direktno:

“Želeo bih da naglasim da su pokušaji slamanja strateškog pariteta krajnje opasni i mogu odvesti u globalnu katastrofu. Na to se ne sme zaboraviti ni za jedan sekund.”

Rusi su odgovorili sniženjem praga odluke o upotrebi sopstvenog nuklearnog oružja u onom što nazivaju hibridnim ratom. Razvili su opasnu doktrinu “eskalirajuće deeskalacije”, što podrazumeva da, u slučaju neuspeha u konvencionalnom sukobu, na primer u Ukrajini ili Baltiku – mogu preduzeti ograničeni nuklearni udar, sračunat na “deeskalaciju” rata.

Za nesreću, Sjedinjene Države jesu doprinele razvoju te paranoje i mogućnosti međusobnog nerazumevanja ili pogrešnog shvatanja, što bi u uslovima suštinski prekinutih službenih komunikacija odbrambenih i vojnih faktora, moglo odvesti u nenameravani sukob.

Zajednički protiv terorizma

Drugi razlog u prilog američke saradnje s Rusijom je zajednički rat protiv terorizma, uključujući ISIS i Al kaidu. Kao što ste rekli u kampanji: “Mislim da bi bilo dobro kada bi smo se sporazumeli sa Rusijom, zato što bi smo se protiv ISIS borili zajedno.” Većina Amerikanaca je saglasna s tim. Saglasno anketi Univerziteta u Merilendu, 67 odsto republikanaca i 53 odsto demokrata žele da Sjedinjene Države sarađuju sa Rusijom u borbi protiv ISIS u Siriji.

Pomoć Rusije u borbi protiv terorizma radikalnog islama može dosta doprineti i van bojišta u Siriji i Iraku. Razmena informacija direktno utiče na sposobnost Vašingtona da spreči terorističke napade kod kuće. To je uočljivo dokazano “bombardovanjem Bostonskog maratona”. Ruske bezbednosne službe dojavile su bile unapred o braći Carnjajev – ali informacija je odložena u stranu zbog nepoverenja između dve strane.

Kontrola nad nuklearnim oružjem

Treći razlog saradnje je u sprečavanju širenja broja posednika nuklearnog oružja. “Ako Sovjeti perfektno obave posao, i zadrže kontrolu nad 99 odsto arsenala svog nuklearnog oružja, to bi značilo da imate još 250 komada koje nisu u stanju da kontrolišu”, procenio je 1991. Dik Čejni. Ipak, komentarišu autori “ruskog podsetnika Trampu” – 25 godina kasnije, “ni jedno jedino nekontrolisano nuklearno oružje nije otkriveno”.

Uspeh ili neuspeh u sprečavanju širenja nuklearnog oružja zavisi, međutim, od odluka Moskve o prodaji ili zadržavanju senzitivnih tehnologija. Drugim rečima, i iz tih razloga je potrebno da SAD i Rusija sarađuju.

I, konačno, četvrti razlog u prilog boljim odnosima – Kina. Podrška Rusije Kini, pridodaće čvrstinu kineskoj potencijalnoj konfrontaciji sa SAD. 

Otrov koji kaplje s vrha

Posle nabrajanja razloga zbog kojih nije oportuno zanemariti Rusiju u politici SAD, autori javno iznetih preporuka Donaldu Trampu, navode devet tačaka sopstvenih predloga za njen koncept u budućnosti.

“Prvo što preporučujemo je da Vaša administracija, kao početni korak te politike, razvije jasnu hijerarhiju američkih prioriteta”, pišu oni. Preporučuju da temeljac bude Kenedijeva rečenica iz vremena kubanske raketne krize: “Iznad svega braneći naše vitalne interese, nuklearne sile moraju zaobići te konfrontacije koje protivnika dovode pred izbor poražavajućeg povlačenja ili nuklearnog rata.”

Drugo – u duhu toga, “trebalo bi da se brižljivo pripremite za jedan sastanak sa Vladimirom Putinom jedan-na-jedan, da bi se promenila dinamika u odnosima”.

“Odnosi među nacijama uključuju mnogo više nego lični odnosi njihovih lidera. Ali otrovno neuvažavanje u vrhu curi naniže kroz slojeve interakcije između vlada. Alternativno, kada lideri signališu međusobno uvažavanje, uspostavljaju radne odnose i demonstriraju odlučnost da, gde međusobni interesi dopuštaju, obavljaju poslove, onda i ostali, naniže po slojevima u njihovim vladama, mogu pronaći produktivne mogućnosti. Obnoviti odnose minimalnog poverenja zahteva jasnost u odnosu na oblasti neslaganja kao i sporazum i crvene linije koje se ne mogu preći”, glasi preporuka Trampu.

Treće, sastanak Trampa s Putinom trebalo bi da bude praćen obnovom dijaloga dveju vlada, počinjući time kako izbeći rat između SAD i Rusije slučajem. Naveden je celi spisak trenutno suspendovane komunikacije između dve zemlje na različitim nivoima, po instrukciji Baraka Obame, koji bi sada trebalo anulirati.

Četvrti predloženi korak tiče se promene celokupnog američkog pristupa konfliktu u Siriji. Sadašnji pristup ne samo da preti slučajnim incidentom s Rusijom, nego otežava i američku kampanju protiv terorista. Potrebno je preispitati celi pristup SAD toj krizi. Nova politika trebalo bi da bude otvorenija za saradnju sa Rusijom u eliminisanju ISIS i Al kaide, “a manje fokusirana na uklanjanje Asada”, s tim što bi Amerika jasno demonstrirala da neće dopustiti da Moskva ili Teheran nametnu rešenje za Siriju.

Ukrajini, nesvrstanost umesto članstva u NATO

Peta, od devet preporuka, tiče se Ukrajine. Autori teksta kažu, opasno je ovako podeljenu Ukrajinu prepustiti na duže vreme bez rešenja – a sa stanovišta SAD, nije na vidiku Zapadu odgovarajuće vojno rešenje, na terenu uz granicu Rusije.

“Nema dobrih vojnih opcija. Niti su Sjedinjene Države niti njihovi evropski saveznici spremni da se vojno suprotstave Rusiji tako blizu njenih granica.” Kada je tako, “neophodno je ponuditi Moskvi soluciju koju bi ruski lideri smatrali makar minimalno prihvatljivom”, kažu pisci teksta.

U tome, oni ponovo prizivaju u pomoć i prihvataju ono što o problemu Ukrajine kaže Kisindžer – da treba uvažiti “da će odnosi između Ukrajine i Rusije uvek u ruskoj svesti imati specijalni karakter”, te prema tome, Ukrajina “se ne može utrpati u prostu formulu primene principa koji su funkcionisali u zapadnoj Evropi, a toliko blizu Staljingradu i Moskvi”.

Ali Kisindžer jeste optimista, kada je reč “o mogućnosti neke saradnje između Zapada i Rusije u vojno neutralnoj Ukrajini”. “Mi delimo taj optimizam”, kažu autori, pozivajući Trampa da se založi da se primene Sporazumi iz Minska. Po njima, to znači Ukrajini kontrola nad celom njenom teritorijom, uz istinsku autonomiju za Donjeck i Luganjsk, i “uz garantije da Ukrajina neće pristupiti NATO paktu u doglednoj budućnosti”.

(Uočljivo je da u ovom “kijevskom inventaru” u savetima šefu Amerike nedostaje Krim!)

NATO nije ikona

Šesta preporuka je da SAD produže s energičnim jačanjem svoje vojne moći, kako američka politička inicijativa ne bi mogla da bude tumačena kao izraz američke slabosti. Snaga SAD imala bi, međutim, simultanu funkciju, na jednoj strani odvraćanja Rusije od agresije protiv saveznika NATO u Evropi, a na drugoj “uvažavanja legitimnih interesa etničkih Rusa koji žive u bivšem Sovjetskom Savezu”. Autori su svesni rizika za SAD da olako budu uvučene u sukob u Evropi, u veme kada iskušenja različite vrste, od recesije, bregzita, nexita i dalje dovode u pitanje i validnost evropskog projekta. Amerika će zadržati svoju privrženost savezničkim obavezama, ali sami saveznici moraju razmisliti i o sopstvenim obavezama, saglasno poruci iz Kenedijeve rečenice Amerikancima: “...upitajte se šta možete vi učiniti za svoju zemlju!”

Evropski lideri morali bi da se upitaju šta oni mogu sami učiniti za bezbednost Evrope, kažu autori. Mora se privesti kraju iluzija da “obaveza SAD da brane čak i najnovije i najmanje NATO članice mora ostati bezuslovna”.

Baltik ne sme iritirati Moskvu

“Kao i svi savezi, NATO vredi u meri u kojoj unapređuje i štiti druge američke nacionalne interese – to je jedan instrument, ne ikona, što bi pojedini u Evropi (posebno u centralnoj Evropi) razumljivo voleli da on bude.”

Sjedinjene Države bi trebalo da podvuku svoju obavezu da brane baltičke države u slučaju otvorene agresije, usklađeno sa ostalim saveznicima – “ali insistiraju da baltičke vlade pokušaju da normalizuju odnose sa Moskvom i udovolje najvišim međunarodnim standardima u osiguranju prava etničkih Rusa.”

“Cilj je da se preduprede incidenti koji bi mogli biti izazov, ili izgovor, za rusku intervenciju. Ne bi trebalo gajiti iluzije da Amerika preuzima odgovornost za saveznike koji provociraju sukob, a onda zahtevaju pomoć i garantije u odnosu na posledice.”

Sedmo. SAD nikada ne treba da se izvinjavaju, za svoje vrednosti, veru u osnovna ljudska prava i uverenje da je demokratija najbolji način vladavine. To je ono što Amerika jeste.

“Svejedno, mi preporučujemo da se Putinu prenese da promena režima (u Rusiji) nije američki cilj”, pišu Alison i Sajms. Oni preporučuju da se Rusija tretira kao zemlja s kojom SAD sarađuju, makar da njen režim ne odgovara američkom uzoru, recimo kao Saudijska Arabija.

Pod tačkom osam, ova dvojica autora predlažu da Tramp, za poslove sa Rusijom zaduži u administraciji one “koji su i u stanju i sposobni da primene Vašu politiku”. Proizilazi iz konteksta, ni po koju cenu ljude koji bi bojkotovali saradnju.

Najzad poslednja – deveta preporuka u neobičnom “ruskom podsetniku” Donaldu Trampu: Spremite se za borbu s političkim neprijateljima novih pokušaja s Moskvom! Protivnici ovakve američke politike prema Rusiji iščekuju u Kongresu, oni su u medijima i “više nego što možete misliti - unutar birokratije”.

“Prema tome, da bi Vaša politika oštrog zaokreta uspela, vi stvar za koju se zalažete morate izneti direktno pred američki narod – nešto što ste već toliko puta učinili tokom kampanje. Ako Amerikanci jasno razumeju da sadašnja staza neizbežno vodi ka raskršću na kome će predsednici SAD i Rusije imati da biraju samo između poraza i nuklearne konfrontacije, oni će se uzdići iznad priželjkivanja koja su do sada sprečavala Sjedinjene Države da efektivno slede za svojim nacionalnim interesima”, završavaju svoje preporuke Donaldu Trampu Gream T Alison i Dimitri K Sajms.