Bomba koja je “urazumila” SAD

Tridesetog oktobra ujuro – ali 1961, pre 55 godina - dva sovjetska teška “tupoljeva” odlepila su se s piste jednog od vojnih aerodroma u unutrašnjosti i uzela kurs na sever, prema arhipelagu ostrva Novaja zemlja, u Arktiku. Arhipelag je bio poligon za testiranje ruskog nuklearnog oružja. Prvi je krenuo da hvata visinu TU95-202, strateški bombarder naročito prilagođen da bi mogao da ukrca i ponese do tada najveću ikada proizvedenu termonukleranu eksplozivnu napravu, nazvanu “carem” svih bombi. A odmah za njim, i TU16 A, letelica pratilac, preuređena u laboratoriju. Posada laboratorije imala je zadatak da prati efekat misije, kontrolišući uređaje koji su registrovali podatke.

Ukrcana bomba imala je 50 megatona razorne snage i 27 tona težine – ravno koliko je bio težak  i avion, određen da je ponese. Nije bilo jednostavno smestiti taj teret, pa je posada imala da zbog toga prvo ukloni “vrata ležišta bombi”, navodi ruski Sputnjik. Sputnjik je objavio sećanje na istorijski događaj.

Eksplozija velike ruske bombe u oktobru 1961. godine

Zlokobna pečurka

U 11.30, pošto su avioni bili i nad mestom i na zadatoj visini (10.500 metara), “car svih bombi” izbačen je padobranom, a dva “tupoljeva” okrenula su ka izlazu iz opasne zone. Posade su imale na raspolaganju 188 sekundi vremena, koliko je trebalo da prođe od izbacivanja do ekspolozije uređaja.

Eksplozija bombe usledila je na visini od 4.200 metara. Užarena kugla vatre od eksplozije dosegla je 4,6 kilometra širine i, uprkos oblacima, uočena je sa hiljadu kilometara udaljenosti od mesta. Karakterističan radijacioni oblak oblika pečurke, dosegao je 95 kilometara u prečniku “šešira pečurke”, i narastao na 70 kilometara visine, a usled jonizacije atmosfere, hiljadama kilometara od epicentra registrovan je poremećaj radio-signala.

Talasi vazduha stvoreni eksplozijom tri puta su prohujali oko planete, a na ostrvu Dikson, čak 800 kilometara od mesta eksplodiranja zabeleženo je da su se tresli prozori i da je zvuk koji se čuo potsećao na kanonadu.

Mislilo se da će razorna snaga bombe dostići 51.1, a ona je zapravo bila 58.6 megatona, naveo je ruski Sputnjik.

Načinjena za petnaest nedelja

Obeležena kao “AN602 hidrogenska bomba”, ruska naprava je bila konstruktorsko delo četvorice ljudi, koji su ovo monstruozno tehničko-tehnološko novorođenče doneli na svet u grču napora Moskve da Sovjetski Savez sustigne odmaklo nuklearno naoružavanje SAD i Velike Britanije. Fizičari Viktor Adamski, Jurij Babajev, Jurij Smirnov i Juri Trutnjev, završili su posao za petnaest nedelja.

Posle bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki Amerika je bila svesna da sada lako može imati u rukama i nuklearno nenaoružani Sovjetski Savez. Međutim, trenutak je bio trenutak. Nekoliko godina iza rata, Sovjeti su isprobali sopstveno nukelarno oružje, posle čega je usledila trka sila u atomskom naoružavanju.

Svetska javnost bila je u šoku od straha. Bombe su se isprobavale i eksplodirale jedna za drugom, sve veće i ubitačnije, dok se nad planetom zgušnjavao oblak od čoveka uzrokovane radijacije. Apele različitih pokreta “protiv” zaglušio je bio zahuktali Hladni rat.

Lažna nada Hruščova u saradnju sa SAD

Pregovori Moskve i SAD o eventualnom moratorijumu na dalje eksperimente odugovlačeni su, nisu uspevali. Kada nisu mogli da se dogovore, Sovjeti su onda objavili sopstveni moratorijum, ali SAD i Britanija iskoristile su zastanak Rusa da još više pojačaju tempo isprobavanja i proizvodnje. Za dve godine, od 1958. do 1960, SAD su više nego udvostručile broj nuklearnih i termonuklearnih “glava” u posedu – od 7.500 na 18.600.

Upravo taj period obeležen je nadama Moskve da se može i politički dogovoriti s Vašingtonom, pa da se utakmica dve strane, kako je Nikita Hruščov pozivao, umesto u naoružavanju preseli u sferu životnog standarda građana, “neka oni procenjuju koji je sistem efikasniji”.

Septembra 1959, Hruščov je s takvim idejama posetio SAD. Ostao je više dana, razgledao, a svojom pojavom i gestikulacijom izazvao je interesovanje tzv. običnih Amerikanaca.

Iza kulise “prijateljevanja”, Vašington je međutim žurio s agendom vojnih priprema. Iluzija Moskve o prijateljstvu, ukoliko je postojala, bila je kratka. Prvog maja 1960, nad Bajkonurom u Kazahstanu, “skinut” je s neba američki špijunski U2.

Špijun CIA pilot Gari Pauers, umesto da se, kako je instruiran za takav slučaj - ubije, naprotiv, priznao je Rusima cilj misije. Rekao je da je njegova misija samo deo šireg programa američkog špijuniranja Sovjetskog Saveza.

Hruščovu je prekipelo. Naložio je da se Amerika sustigne u nuklearnom oružju. A pošto je bomba od 50 megatona isprobana, obećao je Zapadu i sledeću, od sto megatona snage.

Eksplozija ruske “car-bombe” proizvela je na Zapadu šok. Bomba je razjasnila da Rusima uvećavanje megatona i megatona nuklearne razorne moći nije nikakav problem. Mogu proizvesti megatona koliko požele. Tek s tim na umu, kristalno jasnim, SAD su odlučile “da je dosta” – te je avgusta 1963. potpisan sporazum SAD, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza o zabrani nuklearnih proba, u atmosferi, kosmosu i pod vodom.