Minsko polje za Kremlj

Rusija i SAD žive svak u svojoj stvarnosti. Ali, zemlje pred pragom Rusije “prizivaju nevolju” kada misle da je pristup NATO paktu tek tako, njihovo “pravo”. Mi ne mislimo da zemlje u zapadnoj hemisferi imaju pravo da pozovu spoljnu veliku silu u zapadnu hemisferu, izjavio je američki stručnjak Džon Miešajmer, prispeo u Rusiju zbog sastanka Kluba Valdai.

Posle neuspelog diplomatskog sporazuma o Siriji, rusko-američki odnosi su na sasvim drugom koloseku i na tom terenu narasta “opasnost sukoba SAD i Rusije slučajem”, procenjuje predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije Fjodor Lukjanov. “Dođe li tamo, ne daj bože, do ozbiljnog incidenta, nečeg sličnog onome što se pre godinu dana dogodilo s Turskom, počeće eskalacija već druge vrste. I od podizanja uloga pretnjama, za tili čas možemo preći na odluke o merama odgovora na operativnom nivou”, izjavio je Lukjanov. “Bojim se da nas u toj istoj Siriji čeka etapa posrednog ratovanja, kada Rusija i SAD naprosto podržavaju različite strane. Kamo sreće da to ne dovede do slučajnog direktnog sukoba”, izjavio je ruski politički stručnjak.

Lukjanov je govorio ruskom magazinu Ekspert, povodom redovnog trodnevnog okupljanja Kluba Valdai, od ponedeljka zaključno sa sredom, u Sočiju. Klub je ruski organizovana međunarodna “misaona radionica” (nazvana po jezeru Valdai), otvorena politolozima, diplomatama i novinarima, još od 2004. Ovogodišnji Valdai posvećen je “dugi nestabilnosti” ali, u drugom delu definicije, alternativno, i “prostoru saradnje” na potezu Bliski istok – Evroazija.

Jed zbog neuspeha

Upitan, ima li stremljenje ka rusko-američkoj konfrontaciji veze sa američkim izborima, Lukjanov je izrazio mišljenje da su izbori “radije katalizator”. Ukazali su na unutar-američke probleme koje politički establišment želi da objasni spoljnim okolnostima. U tom smislu su pojavu Trampa “objasnili i faktorom Rusija”. Ipak – međusobno iritiranje slaže se godinama (Irak, Ukrajina, Gruzija, Snouden, ponovo Ukrajina, Libija, Sirija) i, s vremenom, “sukob interesa sve bliže je nukleusu američkih interesa”.

Ako je Ukrajina nešto za SAD i periferno, Sirija i Bliski istok nisu. To je tradicionalno zona politike velikih svetskih sila. U političkoj stvari Sirije, zapaža se raskol unutar američke administracije. Predsednik i državni sekretar za spoljne poslove težili su nekom rezultatu, ali vojnici nisu želeli da imaju posla s Rusijom. I povrh toga, još i američka nesposobnost da se u samoj Siriji upravlja postpcima snaga koje oni, kako se smatra, kontrolišu.

Svođenje bilansa Hladnog rata

“Nukleus ruskog nezadovoljstva je u odbijanju Zapada i SAD “da i razgovaraju o nekim formatima drugačijeg postojanja post-sovjetskog prostora, mimo onog što je uspostavljeno pre 25 godina”, izjavio je Lukjanov. Dok, naprotiv, u Rusiji je narastala težnja ne da se samo razjasni “ovde i sada” već i da se svede račun svega što se dogodilo posle hladnog rata. Dospelo se dotle da su prosto “zalupljena vrata”.

Upitan o držanju Evropljana u sirijskoj krizi, sagovornik magazina je izrazio mišljenje da je “dinamika evropske politike u 21. veku dovela do toga da je Evropa kao faktor međunarodnog života iščezla”. Pojedinim zemljama, kao što je slučaj s Francuskom, teško je da to prihvate te, ustrašene sopstvenom nemoći, priskaču uz američku liniju i još se trude da budu “veći katolik i od pape”.

Upitan, da li se nada nekoj promeni u držanju takvih zemalja posle skorih izbora, Lukjanov je odgovorio odrečno. Naprotiv, “opravdano je očekivati transatlantsku konsolidaciju”, rekao je.

“Ako Hilari dođe na vlast (u Vašingtonu), ona će kao i svaki posleratni američki predsednik insistirati na trans-atlantskim odnosima i konsolidaciji Zapada protiv Rusije i novih izazova. Evropa, pod vođstvom Nemačke, uz zahvalnost će prionuti uz američko rame.”

Može li u tome nešto učiniti Rusija? Sama Evropa neće joj tražiti pomoć, a ovog časa, “svaki iskorak Rusije u pravcu Evrope prihvatra se sa užasom”.

“Zapadni mediji uspeli su da Vladimira Putina preobrate u figuru takvih razmera o kakvim on nije mogao ni maštati. Kada ga je Hilari Klinton nazvala kumom svih snaga svetskog nacionalizma, na Putinovom mestu ja bih se osećao polaskanim. Jednostavno, vaseljenske razmere..,” citiran je Fjodor Lukjanov.

Upravljati rizikom

Sada govoriti o nekim skorim izlazima, bespredmetno je. “Može se govoriti samo o usmeravanju konflikta i minimalizaciji rizika. Važno je to razumeti, i ne tešiti se besmislenim iluzijama o mogućnosti prelaska na rešavanje problema u bliskoj budućnosti”, citiran je.

“Bliska budućnost”, relativan je pojam. “Rekao bih, tokom naredne američke administracije Hilari, očekivati kvalitativno poboljšanje - nemogućno je.”

Moskvi je sada neophodno “da upravlja konfrontacijom sa Zapadom”. Ne dopustiti da ona izmakne “van granica racionalnog” i u isto vreme “da jača poziciju, odnose i ugled u ostalom svetu”.

Jedan od problema je to što taj “ostali svet” u Rusiju gleda sa nepoverenjem.

“Nekima se čini da će se Moskva, čim reši svoje probleme sa Amerikom, opet prikloniti Zapadu i prosto odbaciti ostale partnere. Ja sam, na primer, sve vreme to osećao u razgovoru sa Irancima, koji smatraju da ih Kremlj koristi kao monetu za potkusurivanje u dijalogu sa SAD. I u tome ima delića istine”, rekao je Ekspertu Fjodor Lukjanov.

“Moskvi je neophodno da sebe spasava zapadnocentričnog shvatanja, koje nas baca iz krajnosti u krajnost. U početku se svim silama trudimo da se uklopimo u Zapad (kako je bilo devedesetih i pri ranom Putinu), a kada se u tome ne uspe, onda se vređamo i uvaljujemo sebe u konfrontaciju.”

“Amerika ne može da vlada svetom onako kako bi ona to želela. To je objektivno, činjenica, i nema veze s prezimenom predsednika. Barak Obama to razume, Tramp takođe na svoj način. Čak i Hilari je svesna realnosti, mada ona ima svoje mišljenje o tome kako da se stvari vrate na stara vremena. Međutim, baš to shvatanje može u krajnjem, bar u prvoj etapi, odigrati negativnu ulogu u rusko-američkim odnosima.”

Da svetske probleme reše, SAD nisu u stanju, ali u stanju su da ukažu na toga koji je tobože uzrok tih problema. To je opasna igra i neophodno je razumeti je.

“Šta učiniti na Bliskom istoku ne zna niko, ali pokazati Moskvi mišiće, to odavno svi znaju. Prema tome, dalja eskalacija je posebno neizbežna i Kremlju sledi da demonstrira najveću opreznost i uračunljivost. A to je, odložiti privremeno sve velike ideje u stranu i boriti se za mir. Ulog je ovog trenutka vrlo visok i, pritom, ne samo za SAD”, izjavio je Ekspertu Fjodor Lukjanov.

Vašington i Moskva “po različitim skriptama”

Valdai nije tribina istomišljenika. Ove godine, jedan od uvaženih učesnika je, na primer, Džon Miešajmer, naučnik sa Univerziteta u Čikagu koji smatra da Vašington i Moskva “operišu po različitim skriptama”. I to je problem. Reč je o liberalnom intervencionizmu SAD i ruskoj real-politici, dva različita načina rasuđivanja, i otud sudaranja, izjavio je Miešajmer u Moskvi, govoreći pre odlaska u Soči.

On razume da ideja intervencionizma prožima američku debatu (“nezamenljiva nacija”, “postavljena više nego druge”, “dalje vidi”, “do neverice bogata”, “do neverice sigurna” s “vojnom silom u stanju da interveniše širim sveta”..!), ali razume i ruski osećaj ugrožene bezbednosti – jer, Moskva procenjuje stvarnu opasnost a ne dokrinu o liberalizmu.

I jedna i druga strana žive svaka u svojoj stvarnosti. Ali, zemlje pred pragom Rusije “prizivaju nevolju” ako misle da je pristup NATO paktu tek tako, njihovo “pravo”, izjavio je.

“Međunarodna politika ne funkcioniše na taj način. Nemate vi ‘prava’. Jesu li Kubanci imali ‘pravo’ da 1963. pozovu Sovjete da na njihovom ostrvu postave rakete? Mi nismo tako mislili. Mi ne mislimo da zemlje u zapadnoj hemisferi imaju pravo da pozovu spoljnu veliku silu u zapadnu hemisferu. Nemate vi ‘prava’ dok sarađujete sa Sjedinjenim Državama Amerike”, jedan je od brojnih interesantnih pasusa ovog mislioca – uverenog da će SAD i Rusija ipak, na kraju krajeva morati da koegzistiraju.

Što ne podrazumeva da nema opasnosti u sadašnjim složenim okolnostima rusko-američkog postupanja.